KRVAVA BAJKA 21. VEKA! MAJKA UČENICE NASTRADALE U ŠKOLI: Od 3. maja Ribnikar za mene nije škola! Učite decu empatiji i vrednostima

Za mene OŠ "Vladislav Ribnikar" na Vračaru od 3. maja (kada se dogodio zločin) više nije škola. Tog dana je ona uništena i nijedno dete tamo više ne treba da kroči da bi pohađalo nastavu, jer to nije normalno. To više ne sme da bude škola. Na tom mestu treba napraviti memorijalni centar.

Takođe, školska godina mora odmah da se prekine u celoj Srbiji, mora se pokazati solidarnost, a ne da se nastavi s pokušajima da se sve ovo normalizuje. Okej je - i treba - da deca do leta provedu vreme sa svojim razredom i nastavnicima, ali van škole - na terenima, igralištima, u parkovima, neka pričaju, nek se smeju, nek plaču, nek vrište, nek se grle... Neka nam preko leta sva deca budu u fokusu, a od 1. septembra mora potpuna reforma obrazovnog sistema - osnovna škola mora konceptualno da se menja.

Ovim rečima započinje priču Milanka Negić, majka Sofije (13), koja je 3. maja ubijena u školi na Vračaru. Odlučila je da se oglasi u javnosti kako bi pokušala nešto da promeni, kako bi ukazala na činjenicu da mora da se menja dosadašnji sistem osnovnog obrazovanja, jer deci treba da se ponudi sadržaj koji će, pre svega, razvijati empatiju, bliskost, drugarstvo, međusobno poštovanje, a ne da sve, kao dosad, bude samo trka za ocenama.

Imam snage da se borim

- Ja imam i dete od četiri i po godine, imam volje i snage da se borim, želim da mi to dete ovde odrasta i bitno mi je u kakvom će društvu odrastati... Zato hoću da ukažem na sve ovo i neverovatno mi je kako ovih dana svi maše temu, kako im je nekako sve drugo u fokusu sem krucijalnih stvari. Ovo moram da kažem iako mi sve ovo iziskuje puno energije, jer ulažem puno napora i energije da Sofiju nekako održim prisutnom pored sebe, da joj čujem glas, da nekako nađem način kako ću dalje sa svime da se nosim... - kaže Milanka Negić za Kurir.

Sofija je, kad je tog kobnog dana u školi počela pucnjava, bila u toaletu. Drugarica ju je čekala ispred, ali je utrčala u drugu kabinu kad su se začuli rafali. Međutim, Sofija je istrčala u hodnik i stradala.

Poruka Sofijinog druga

„Nisam mogao da vam javim...“

U moru poruka koje je Milanka Negić dobila prethodnih dana, posebno je potresna jedna od Sofijinog druga, koji je odmah znao da je ona stradala:

- Nekoliko dana kasnije mi je rekao: „Izvinite što vam nisam odmah javio, ja sam odmah znao da je Sofija stradala, ali nisam mogao da vam kažem. Sofija je bila moja najbolja drugarica i ja sam zaista uživao u svakom trenutku s njom.“

- Mi smo doživeli nešto što je najveća tragedija koja se ikada dogodila u svetu, a oni sada guraju decu da idu u škole, da se sve normalizuje, da se sve nastavi... A ovo je "Krvava bajka" 21. veka. Sećam se kako je, kad sam ja bila mala, svakog 21. oktobra celo odeljenje mislilo na ono što se dogodilo u Kragujevcu 1941. i celo odeljenje je tada plakalo, imalo osećanja, emocije, saosećanje, iako je bilo prošlo više od 40 godina. Postoji razlog za to - deca se identifikuju s decom, tako se razvija empatija. Nikad nismo plakali kad smo slušali da je poginuo neki heroj, jeste nam bilo žao, ali kad čujemo da su deca stradala - onda plačemo. A naše društvo danas nema empatiju, to se u školi ne stiče, u školi postoji samo neka nezdrava kompeticija i zavist, to je jedino što se razvija... U školi je najveći akcenat na ocenama, postoji veliki pritisak kada je reč o ocenama, pa sada ima 20 puta više vukovaca nego kad sam ja išla u školu. Podignuti su pragovi za upis u srednje škole, deca su isfrustrirana... Zato pritisak s ocenama mora pod hitno da nestane. Akcenat u osnovnoj školi mora da bude na nečemu drugom, na tome da se deca nauče vrednostima, da im se da neki sadržaj, da imaju neku kulturu, da se druže i povezuju, da se razvija empatija... To je prioritet, a toga sada nema - kaže ona i dodaje:

- Sadržaj mora da uđe u osnovne škole, da se od 1. septembra krene u pozorišta, bioskope, šetnje, da se deca drže za ruke, da se okupljaju na terenima, uvek će im doći neki sportista, muzičar... Deca nam nemaju nikakve napravljene veze, sve zavisi kakvi su im roditelji, koliko su oni uložili i u kakvom okruženju dete raste... A neki roditelji rade dan-noć, nemaju vremena da se posvete deci, zato društvu ovo mora da bude bitno. Ako je propisano da je osnovna škola obavezna, onda tamo dete ne treba samo da nauči da čita i piše, sabira i oduzima, nego treba da se nauči da ima empatije, da se razvija drugarstvo, treba da im se da neki sadržaj... Pa ako već ne možemo da očekujemo da taj sadržaj pruži svaka porodica, onda je to pitanje društva, ono je dužno da se time bavi. Društvu je bitno u kakve ljude će da izrastu ta deca... Prioritet je, dakle, da se društvo sada okrene deci. U celoj Srbiji. Da se sva energija, koja se sada troši na šetnje i mitinge, okrene ka deci. Hajde da se bavimo decom.

Razgovarala s Brankom Ružićem

Svi treba da spuste pogled i da se sklone

Milanku Negić su dan nakon zločina u školi pozvali iz Ministarstva prosvete. Ministar prosvete Branko Ružić, koji je u međuvremenu podneo ostavku, izrazio joj je tada saučešće i preneo da će grad završiti sve u vezi sa sahranom. Kazao joj je da mu je sve ovo strašno i da mu je duboko žao.

- Rekla sam mu: „Za sve ste vi krivi, ovo društvo nema vrednosti, deca ne dobijaju nikakav sadržaj, država se ne brine o njima... Ja mislim da su svi koji imaju veze s politikom poslednjih 30 godina, odnosno s bilo kakvim uređenjem i upravljanjem, zajedno sa svim ovim školskim upravama, doprineli do toga da stanje bude ovako.“ Treba svi da spuste pogled i da se sklone. Trideset godina se ovo društvo bavi time ko je gore, gore se vrti nešto po površini, sjaši Kurta da uzjaše Murta, a dole nam ostaje samo mulj. Sad je stvarno više dosta - navodi ona.

Deca ne žele u istu školu

Milanka Negić kaže da je krajnje vreme da se društvo ujedini, te da uopšte nije bitno ko je na vrhu državne piramide, već sve ovo mora da krene odozdo - iz društva:

- Hoću da se društvo ujedini, da se svaki pojedinac u Srbiji, svako društvo, udruženje, nevezano da li imaju ingerencije u ovoj oblasti, izjasni o ovome o čemu pričam i da kaže da li ovo podržava. Ako društvo jasno kaže da ovo želi, nebitno je ko sedi gore... Jedini način je da se po ovom pitanju, koje je elementarna stvar, krene odozdo ka gore. Jer, došli smo do toga da nam je dete poubijalo decu u školi. Niže ne može.

Ona navodi da je prethodnih dana dobijala poruke podrške od dece, da su joj pisali kako im je mnogo žao zbog svega što se dogodilo, da su mnogo voleli Sofiju, da su uživali u svakom trenutku s njom... Najveći deo njih ne želi da se vrati nastavi u istoj školi.

- Jedna Sofijina drugarica mi je rekla: „Tamo nikada više neću da uđem. Kakvo renoviranje...“ Ta deca govore roditeljima da ne mogu da idu u školu, da nisu spremna... I nije to pitanje da li je rano ili ne, jer nikada više tamo ne treba da kroče nogom. Šta će da urade s tom školom, da li će da naprave memorijalni centar, da li će da je sravne sa zemljom, pa da naprave spomen-park, da li će polovina da bude spomen-park / memorijalni centar, a druga polovina neki centar za edukaciju i podršku koju deca nemaju u školama, gde često nemaju kome da se obrate... Neka to možda bude neka međuinstanca - ako deca ne mogu nikome u svojoj školi da se obrate, onda neka tu dolaze kad imaju neki problem... Kod nas u školi („Ribnikar“) deca koju poznajem su se plašila pedagoga, ona im nije pomagala, niko od njih joj se nije svojevoljno obraćao ukoliko bi imao neki problem, kako sam čula od Sofije i druge dece i roditelja... Govorili su: „Samo da me ne vidi pedagog, samo da me ne vidi pedagog...“ Moja ćerka je bila izvukla sedam zelenih pramenova u kosi, jer je osećala da ne pripada ovom sistemu - slično kao što sam ja devedesetih bila „padavičarka“ - želela je da ima jasna obeležja, da može lako da se prepozna sa istomišljenicima, ali i da učini sebi da bude lepa... I bila je srećna i zadovoljna, mnogo su joj se dopadali. A pedagog takve stvari ne razume, nije razumela to najdivnije stvorenje koje je hodalo planetom, tu osobu velikog srca koja nikog nije uvredila, kojoj je bilo neprirodno stanje da nešto kaže ili učini da nekome bude neprijatno... Pedagog joj je kazala da ne može da ima pramenove, iako je pola škole ofarbano, navodno to nije po pravilima... To s pedagogom je trajalo mesec dana, prestalo je onda kada sam najavila da ću doći na sastanak kod nje - priča Milanka Negić.

Imali smo naš mehur gde je bila sigurna

Škola je jedino mesto na kojem je nisam sačuvala

Naša sagovornica kaže da je škola jedino mesto na kojem nije uspela da sačuva ćerku.

- Meni je u životu bilo potrebno da napravim neki svoj mehur, neki babl, da ona bude tu... Onda se taj mehur širio i bila sam srećna što sam je donela na svet u tom okruženju, gde je mogla da crpi sve te vrednosti koje je crpila. Ostala je samo ta škola, koja je Srbija u malom, ali Sofija je bila jaka. Osećala se zaštićeno, ja sam je štitila, jedino u školi nisam mogla da je zaštitim, nisam imala priliku da je zaštitim... Ona je tog dana najverovatnije istrčala jer je čula nešto, istrčala je da vidi šta je to, toliko je bila naivna... Eto, jedino je nisam naučila kako da reaguje ako se desi pucnjava - kaže ona i dodaje da je sada „osnovna škola postala najnebezbednije mesto u Srbiji“.

Priča i da joj je jedna od prvih reakcija kada je čula da joj je ćerka stradala bila: „Zašto sam ikada vikala na tebe...“

- Da sam znala da će živeti samo 13 godina, još više bih joj ljubavi dala... - kaže ona.

Biće pritisaka i protivljenja

Ukoliko na mestu dosadašnje škole bude memorijalni centar, deca bi tu, kaže, trebalo da dolaze jednom godišnje, u nekom primerenom uzrastu, možda od četvrtog-petog razreda.

- To mesto treba da bude opomena, podsetnik, spomenik... Da deca od nekog uzrasta idu u posete kao što se nekada organizovano odlazilo u Kragujevac. Da se upoznaju sa životima žrtava, da se identifikuju s njima, da saosećaju... A da se ovaj mali (koji je pucao) više ne spominje ni imenom, ni prezimenom, ni inicijalima, da se ne objavljuje njegova fotografija, da ni na koji način ne bude popularan, glorifikovan, da se niko nikad ne bi s njim identifikovao - navodi naša sagovornica.

Kako kaže, brojni su roditelji koji podržavaju njen stav da na mestu današnjeg „Ribnikara“ više nikada ne bude škola:

- Mnogi roditelji su se složili s tim, ali s vremenom već pomalo popuštaju, znate ono kad ste dobar čovek i kad hoćete da imate razumevanje za sve, onda vas malo-pomalo obrlate... Tako su neki sada nemilice tamo, iako većina ne podržava vraćanje u tu školu, bar tako čujem od roditelja...

Svesna je pak da će biti i roditelja koji će da se protive zatvaranju škole, jer bi oni tako „morali da se mrdnu iz zone komfora“:

- Biće velikog otpora da se bilo šta promeni. Neki roditelji dece koja nisu iz ove smene (u kojoj se desilo masakr) ili nižih razreda žele da se sve zabašuri, da se nastavi nekako, da se ništa ne menja, i tu će biti najviše pritisaka i protivljenja... Naravno, ima i onih koji su očajni i pružaju nam svu podršku ovog sveta. Ima i nastavnika iz druge smene koji su za to da se sve nastavi, jer oni i ne znaju decu koja su stradala, povređena, istraumatizirana, nisu bili prisutni ili njihova deca nisu bila prisutna, i to odmah ne vide i ne žele da vide kao svoj problem... Dotle je doguralo ovo društvo. Ljudi, ovo je najveća tragedija koja se dogodila ikada igde u svetu - dete nam je poubijalo drugu decu. O čemu mi razgovaramo? Inače, nije fer ni to što je država ovo pitanje spustila na samu školu i roditelje iz „Ribnikara“, da oni reše ovaj problem. Mislim da to nije ni moguće, jer je previše kompleksno...

Koban dan u školi

Nastavnik vikao: Ima li živih?

Milanka Negić kaže da ima nastavnika koji još nisu svesni šta se dogodilo, kao i da ima onih koji možda ne shvataju razmere ovog zločina. A razmere traume kod dece će se, kaže, tek videti.

- Jedan nastavnik je tog dana sa sprata strčao dole, nakon što je čuo pucnjavu, mislio je da je neko upao sa strane, bar dvojica-trojica, to je tako zvučalo - rafalna paljba. Kad je video tela, vratio se na sprat i decu sproveo do izlaza, pa je ušao u odeljenje u kojem je pucano i vikao: „Ima li li živih?“ - priča sagovornica Kurira.

Kurir.rs / Boban Karović