Na današnji dan rođena je Diana Budisavljević (Inzbruk, 15. januar 1891 - Inzbruk, 20. avgust 1978), čuvena humanitarka austrijskog porekla koja je tokom Drugog svetskog rata spasila 15.336 dece iz ustaških logora smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Deca koju je pokušavala da spasi su bila uglavnom srpske nacionalnosti sa Korduna, Kozare, iz srpskih sela sa teritorije NDH. Ova akcija je bila jedna od najtežih i po broju spasenih najobimnijih humanitarnih akcija vezanih za koncentracione logore u Drugom svetskom ratu. Umrlo je 3.254 dece, tokom spasavanja ili odmah po napuštanju logora, iscrpljeno torturom, glađu i bolešću, dok je 12.082 izbavljene dece preživelo rat.
Ova plemenita žena bila je udata za hirurga Julija Budisavljevića, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. On je bio jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ubijanja, proterivanja ili pljačke imovine za vreme NDH.
Heroina
Tokom Drugog svetskog rata, sile osovine napale su Jugoslaviju u aprilu 1941. godine, a Nezavisna Država Hrvatska, koja je bila saveznica nacističke Nemačke, započela je genocidnu kampanju protiv Srba, Jevreja i Roma, uspostavljajući brojne logore smrti u Hrvatskoj.
Dijana je, nakon što je saznala za decu koja su držana u logoru Lobor-Grad, u oktobru 1941. godine, zajedno sa nizom saradnika, posebno Markom Vidakovićem i Đurom Vukosavljevićem, pokrenula kampanju pomoći pod nazivom "Akcija Diana Budisavljevic". Akcija se brinula uglavnom o srpskoj deci, ali i ženama koje su držane u raznim koncentracionim logorima, uključujući logor smrti Jasenovac.
Uz pomoć lokalne jevrejske zajednice u Zagrebu, koja je imala dozvolu da pomogne logorašima, njen tim je slao zalihe hrane, lekova, odeće i novca, prvo u Lobor-Grad, a kasnije u Gornju Rijeku i Đakovo. Njen tim takođe je pomagao članovima hrvatskog Crvenog križa na glavnoj železničkoj stanici u Zagrebu, pružajući putne potrepštine radnicima u vozovima koji su se tamo zaustavili na putu na prinudni rad u Nemačku - neki od tih muškaraca, žena i dece vratili su se u Zagreb nakon što su zaustavljeni u Mariboru i Lincu i nisu smeli dalje da putuju zbog bolesti - zbrinuli su ih Crveni krst i Akcija Diane Budisavljević. Tokom tog rada, u martu 1942. godine, Budisavljević je upoznala glavnu medicinsku sestru Dragicu Habazin, koja je kasnije postala bliski saradnik u pomaganju logorašima iz raznih logora koji su preseljeni u Zagreb i druga mesta.
Početkom jula 1942, uz pomoć nemačkog oficira Gustava fon Kocijana, dobila je pismeno odobrenje da odvede decu iz koncentracionog logora Stara Gradiška. Uz pomoć Ministarstva za socijalna pitanja, posebno prof. Kamila Breslera, uspela je da premesti decu zatvorenike iz logora u Zagreb, Jastrebarsko, a kasnije i u Sisak.
Nakon napora za spasavanje logoraša u Staroj Gradiški, Budisavljević je u uniformi medicinske sestre Crvenog krsta učestvovala u prevozu dece sa Mlake, Jablanca i Košutarice. Više od 6.000 dece preseljeno je iz tih logora u julu i avgustu 1942. godine. Nakon dobijanja dozvole u avgustu 1942. godine za preseljenje dece iz zagrebačkih ustanova na brigu porodica, ona i Kamilo Bresler radili su zajedno sa ogrankom Zagrebačke nadbiskupije Karitas i na taj način omogućili smeštaj nekoliko hiljada dece kod porodica u Zagrebu i seoskim zajednicama.
Smeštaj dece
Spasena deca su bila smeštena na razne načine. Deo njih je bio smešten po raznim hrvatskim porodicama, deo po objektima katoličke crkve, a deo po objektima koji su bili malo bolji od koncentracionih logora iz kojih su spasena. Zbog opstrukcije i otvorenog negodovanja vlasti NDH, hrana i smeštaj su dobrim delom obezbeđeni privatnim dobrovoljnim prilozima gradana. Interesantno je da je Pavelić dozvoljavao da Zagrepčani udomljavaju logorašku decu samo pod uslovom da budu vaspitana u hrvatskom i ustaškom duhu, čime bi se zatro svaki trag o njihovom poreklu. Mnoga deca odrasla su sa promenjenim identitetom i nikada nisu saznala istinu o svom poreklu, veri ili identitetu. Još u samom logoru decu su preoblačili u ustaške uniforme.
Diana je, da bi pomogla srpskoj deci, i sama puno rizikovala. Obilazeći logore zarazila se bolestima koje su harale i ubijale mališane. Preležala je tifus, ali je doživela i tri nervna sloma.
Dnevnik
"Dnevnik Diane Budisavljević", originalno napisan na nemačkom, izdat je u samo 700 primeraka. Pokriva period od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. U njemu je opisivala situaciju, uslove u kojima su se nalazila deca logoraši, njihova mučenja, stradanja i umiranja, strepnju za njih, za sebe, kao i susrete i razgovore sa nekima od najvećih ratnih zlocinaca, odgovornih za genocid u NDH.
"Svako dete je imalo majku koja je za njim gorko plakala"
Ovo su neki od odlomaka iz njenog dnevnika:
- Neka deca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su delimično tamo, a delimično su od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda - Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakva bol...
"Mališani nisu hteli da se odvoje od majki"
Često je pred Dianu stavljan izbor. Svu decu nije mogla spasiti. Jednom je, tako, prema nekim navodima, morala mališane da postavlja na noge - ono koje ne bi moglo da ustane, nije smelo na put. Od ostalih su se majke jedva rastajale. Diana ovako opisuje drugo putovanje u Staru Gradišku, 13. jula 1942:
- Decu koju smo popisali ustaše su odvodile na prvi sprat. Odmah su ih odvajali od majki. Koliko je bilo hrabrosti u tim ženama. Neki mališani nisu hteli da se odvajaju od majki i sada su očajne majke govorile svojim najdražima: "Biće ti lepo, nemoj se bojati, uskoro ću doći po tebe". I uvek tiho pitanje, upućeno nama - hoće li ikada više videti svoju decu. Stalno smo ponavljali da će deca doći u domove, da im nećemo učiniti ništa nažao, da ćemo se za njih brinuti dok se ne vrati iz Nemačke. I posle upisa u listu, poslednji poljubac, poslednji zagrljaj, često samo na brzinu, jer su bezdašne ustaše nasilno razdvajale majke od dece.
"Pokrij me, hladno mi je!"
Opisivala je i svoja iskustva kada je decu, u vagonu za stoku, prevozila u Zagreb.
- Bila sam sama sa 62 dece, koja su ležala na podu, u vagonu za stoku, bez ikakve hrane i pića. Put je bio užasan. Celu noć se čulo stenjanje i kukanje. Put do Zagreba činio se beskonačnim. Deca su tražila hranu. Sve što sam mogla da učinim bilo je da ih tešim da ćemo se za njih brinuti, da će njihove majke doći. Tražili su ih - majke, očeve, bake, deke. Jedno jadno malo detešce stalno je molilo:"'Dedo, pokrij me, hladno mi je".
Diana je pomno vodila evidenciju o podacima mališana, nadajući se da će jednog dana biti vraćena svojim pravim roditeljima. Kartoteka joj je oduzeta 1945. godine, po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske, ostavljajući otvorena pitanja šta se sa tom decom desilo, u koje su porodice "poslata", zbog čega se nije ništa uradilo posle rata po pitanju ponovnog spajanja rastavljenih porodica.
Usamljenost
Diana se posle Drugog svetskog rata vratila u Inzburk gde je živela povučeno. Više nije govorila o svom radu za vreme rata i do smrti se nije oporavila od posledica obilaska logora.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
