Moja majka Grana govorila je da je, kad me je rodila 17. novembra 1960, sanjala cveće. Nedavno nas je ona napustila i kao da su njena misija i zadatak na ovom svetu bili da svojoj deci omogući divan svet i život. Bili smo uvek zaštićeni. Za mnoge greške koje smo otac Nedeljko i mi napravili imala je razumevanja. Ponekad i danas pomislim da i dalje živim pod njenom staklenom kuglom kao u filmu "Trumanov šou". To osećanje sigurnosti, sreće i blagostanja - i u teškim životnim i materijalnim situacijama, nije me napustio. Svet je divan.
Gluma je ušla u moj život još dok sam bio dete. Sa tri godine već sam recitovao "Herojevu majku" Branka Ćopića. Moj otac je organizovao priredbe, a mama, inače trgovac, igrala je u tim seoskim predstavama. Posle mi je govorila da je nastupala dok je bila i trudna sa mnom. Za mene se uvek znalo da ću biti glumac.
Upoznavanje preko oglasa
Moji tata i mama su se upoznali preko oglasa. Šifra na tom oglasu bio je naslov romana Fransoa Sagana "Dobar dan, tugo". Kad je bilo dana da se mama žali na život koji vodimo, on bi joj rekao: "Šta se žališ kad je na oglasima pisalo: 'Dobar dan tugo'!"
Otac je već imao dva sina, Dragomira i Gordana, a majka je rodila prvo mene, Miomira i Bogdana i bdela nad svima nama.
Sa starijima u svet
Od ranog detinjstva sam živeo paralelne živote. Jako rano sam krenuo sa starijim momcima da idem na igranke i da doživljavam razna iskustva. Često sam na te seoske igranke išao sam, jer sam čekao da prvo odgedam neki film. Televizija mi je u tom momentu bila jedini izlaz u svet. Posle sam svirao u bendu, pa sam onda upisao Akademiju jako mlad - nisam imao ni punih 18 godina.
Atomska fizika i Mijač
Dobro mi je škola išla, i matematika i fizika i sve, a kad su me pitali: "A šta ćeš da upišeš ako te ne prime na glumu?", odgovarao sam: "Atomsku fiziku! Pa ću da odem u Palm Springs." Međutim, nikad nisam ni pomišljao da je uopšte moguće da me ne prime na glumu. Mnogo godina kasnije, kad sam objektivno sagledao okolnosti, shvatio sam da nisam imao nikakve šanse da prođem prijemni ispit. Srećna okolnost je bila da je veliki reditelj Dejan Mijač primao klasu i da je u meni video nešto i, pored protivljenja svih drugih u komisiji, odlučio da me primi na glumu. Imao sam ozbiljan šprahfeler, govornu manu, nisam uspevao da izgovorim slovo "R", i ogromnu tremu, i kad sam ga dve-tri decenije posle pitao da li se uopšte seća zašto me je primio, rekao mi je da je prepoznao u meni veliku želju da postanem glumac. Moje osećanje tada, kao tinejdžera, bilo je da ću sigurno biti primljen i da ne vidim razlog da ne stignem do cilja.
Kako sam završio u Novom Sadu
Studije sam upisao u Novom Sadu, a za to imam i dve priče. Obe su istinite. Prva je romantizovana verzija. Devojka u koju sam tada bio zaljubljen iz mog razreda je otišla u Novi Sad da studira agroekonomiju, pa sam ja krenuo za njom. Druga je da sam na putovanju u vozu za Trst slučajno razgovarao s nekim čovekom koji mi je, kad sam mu rekao šta nameravam da studiram, preporučio da idem u Novi Sad jer se tamo prijavi mnogo manje kandidata. Bila je to moja mala kalkulacija. Ipak presudna, a sada već mogu i reći - srećna okolnost je bila ta što je tamo klasu glume primao profesor Dejan Mijač, za koga ja do tada nikad nisam ni čuo, niti znao čime se bavi, i on je opredelio moj put.
Kompliment
Bio je moj profesor, baš ovih dana, 3. jula, u Kapetan Mišinom zdanju, na otvaranju Teatrijuma, kad sam govorio "Na Drini ćupriju". Predstava je priča o Mehmed paši Sokoloviću - priča o dečaku iz Visokog koji je postao veliki vezir i sagradio most, i on je rekao: "Mogao bih ja da napišem knjigu o jednom dečaku iz Bosne koji je došao da upiše glumu." To je možda najveći kompliment koji sam dobio.
Ne poredim ja sebe u predstavi sa velikim vezirom, nego imam svest o tome kako ti na kraju ne možeš da pobegneš od onog što jesi. Od mesta u kome sam rođen u Šeškovcima do groblja gde ću biti sahranjen ima 50 metara. Taj put je moguće preći i direktno, a i tako što će se napraviti što veći krug.
Kako sam izgubio sluh
Uvek je čovek u poziciji da bira. Nije tačno da se karijera gradi na odbijenim ulogama. Nikad nisam gradio karijeru. Glumac sam i samo igram. Volim da imam svest o čemu igram i da poverujem da je to zbog nečeg važno i bitno, i ne samo meni već da donosi neko opšte dobro.
Ima toliko uzbudljivih stvari u mom poslu. Počeo sam prvo kao statista, pa sam imao po jednu rečenicu... Skoro odmah su stigle i glavne uloge. Međutim, najveća trauma mi je kad sam uskočio deset dana pre premijere u predstavu "Glorija" sa Svetlanom Bojković. Imao sam ogromnu tremu. Kad smo izlazili na poklon, kad sam ja došao na red, loše sam to odigrao i meni niko nije tapšao, nisam dobio aplauz. Poklonio sam se. Nisam zaslužio aplauz. Bilo mi je čudno što i Svetlani niko ne tapše. Pogledao sam oko sebe i video ljude na sceni kako mi tapšu. Po slici mi se vratio ton i sluh. Dugo sam čuvao snimak te predstave. Dobio sam neverovatan aplauz. Nestvaran. Svi u sali su znali da sam imao da spremim ulogu za deset dana i sve moje greške su mi unapred bile oproštene... samo ih ja sebi nisam oprostio. Od ogromne treme sam izgubio sluh. Naučio sam tada da nas publika voli i da je spremna sve da nam oprosti.
Sedam milijardi ljudi
U novom pozorištu Teatrijumu sam ponovo video ista ozarena lica. Od te premijere izgubio sam jednu vrstu straha. Strah da neću odigrati dovoljno dobro, to me nikad nije napustilo. Svaki put se trudim da uradim ulogu bolje i to je nešto što mi pomaže, iako mnogo radim, da se ne umaram. Sada postoji sedam milijardi ljudi koji nikad neće saznati za Tihomira Stanića ni upoznati ga. Jedino što je važno jeste šta o vama misle najuža porodica, komšiluk i vaši prijatelji. Upoznao sam bezbroj nesrećnih ljudi koji su popularni. I ja sam prošao tu fazu. Bio sam popularan, a u svom najužem okruženju sam uradio nešto loše. Šta ima čovek od popularnosti? U toku studija sam se oženio jednom divnom ženom iz Belgije i ona nije znala nijednog našeg glumca, tada veoma popularne, osim Bekima Fehmiua. Video sam mnoge naše zvezde dok se šetaju Londonom i Njujorkom potpuno anonimne.
Kako sam postao kralj Aleksandar
Nisam hteo da igram na televiziji. To jednostavno nisu sadržaji koji su mene zanimali. Nisam u tome video mogućnost da mogu da učestvujem. U pozorištu sve zavisi od vas kao glumca, a na TV zavisi od bezbroj drugih stvari. Nikad sebe nisam gledao kao televizijskog glumca. Nikad u životu nisam otišao na kasting. Lažem, bio sam jednom sa Darom Džokić! Zvala me je da igramo zajedno, ali me nisu izabrali. Igrao sam samo kad mi se nešto ponudi,ili kad mi neko kaže: "To samo ti možeš." Ili kad bih video da sve ima nekog smisla. Ne moram da igram. Međutim, radio sam u Ateljeu 212 predstavu "Aveti", na koju sam ponosan, pa sam izjavio kod kuće: "Sad mi je vreme da igram u nekoj seriji, ali nekoj kostimiranoj, kao što to rade Englezi." Sedam dana posle tih reči me je na portirnici Atelje 212 sačekao tekst na kome je pisalo "Tihomir Stanić, uloga Aleksandar". Tražio sam koja je to uloga. Pozvao sam organizatora, koji mi je rekao da je to kralj Aleksandar.
Ništa nisam znao o toj seriji. Igrao sam ranije u režiji Save Mrmka. Nekog dezertera u partizanskoj drami, a pojavio sam se kod njega i u jednoj ulozi auto-stopera. Već sam bio etabliran pozorišni glumac pa su me pitali: "Nećeš valjda to da igraš?", a ja sam govorio: "Hoću, to je Sava i s njim mi je lepo da radim." Izgradili smo divan odnos međusobnog poštovanja. Rezultat tog poznanstva iz profesije je ta velika uloga. Osetio sam kao da je bilo vreme za tu ulogu. Imao sam osećaj kao da su je pisali za mene. Bez ikakvih problema sam je lako odigrao. Samo su mi prvih dana padale naočare...
Čarolija se ponovila još nekoliko puta. Isto to se desilo sa Marjanovićem u seriji "Ubice mog oca". Nije ona bila pisana za mene, ali mi je bila suđena. Bilo je i situacija da su neke uloge pisali za mene, a iz produkcijskih razloga je to igrao neko drugi. Svako odigra svoje uloge, a one druge - koje su odigrali drugi - njihove su uloge.
Dara iz Jasenovca
Produkcijom sam počeo da se bavim ne bih li savladao zanat, stekao reference i upoznao i odabrao ljude s kojima ću da uradim film o Jasenovcu. Moj jedini motiv je bio taj. Godinama sam pisao scenario "Mi smo iz Jasenovca". Shvatio sam da su društvene okolnosti takve da neću uspeti, pa sam sve što sam napravio ustupio Predragu Gagi Antonijeviću i Nataši Drakulić. Oni su uzeli mali deo mog scenarija i snimili svoj film "Dara iz Jasenovca". Iskreno im čestitam, jer je mene to oslobodilo traume i obaveze. Poverovao sam bio da sam ja taj koji to mora da uradi. Tačno je da je vreme da se uradili nekoliko filmova na tu temu. Gaga i Nataša su prošli jedno minsko polje. Nije bilo lako pristupiti toj temi. Uvek će biti snažnih i neprimerenih reakcija.
Naše pozorište
Radomir Stević Ras bio je idejni otac pozorištu u Kapetan Mišinom zdanju. Kasnije je tu Petar Zec četrnaest godina vodio pozorište Dvorište, u kome sam i ja igrao osamdesetih godina, a mi smo ga sad nazvali Teatrijum. Prve glumačke korake su tu napravili Petar Kralj, Dušan Golumbovski, Slobodan Đurić, Dejan Konstantinović, Miloš Žutić, Ivan Bekjarev, Boro Stjepanović, Vojislav Brajović...
Mislio sam da to treba da obnovi neko ko je blizak vlastima, jer ja podržavam opoziciju. Ipak, uspeo sam da sa svojim saradnicima zainteresujem Savet Beogradskog univerziteta i rektorku Ivanku Popović za tu mogućnost. Oni su to prepoznali kao opšte dobro. Uspeli smo da napravimo samo jednu premijeru "Don Žuana", ali smo otvorili vrata za kolege koje imaju samostalne projekte. Za sledeće leto mogu da obećam tri premijere i otvorićemo naše pozorište za diplomske predstave iz regiona. Pokušaćemo da tu napravimo smotru koja će značiti ne samo njima već i gradu i našem društvu u celini. Beograd mora biti otvoreni grad, kao i naše pozorište.
Porodica
Imam dve divne ćerke, Milenu i Sofiju Nađu. Ne znam šta bih radio sa sinom... Moja deca žive u Srbiji i bez ideje da žive negde preko. Starija je završila filozofiju, a mlađa ide u srednju školu. Obe su angažovane u solidarnoj kuhinji. Posvećene su tome. I ja učim od njih. Ko sluša svoju decu, postaje bolji čovek. Postoji mnogo stvari i novih društvenih normi koje su meni teško razumljive. Vidim da je to njima razumljivo i one mi ponekad objasne. Moramo biti svesni da su deca pametnija od nas, a ne žaliti se što ne rade ono što smo mi radili u našoj mladosti. To je konzervativno i pogubno za svako društvo, a to je vaspitavati decu normama koje su važile u naše vreme. Naše vreme je prošlo.
O prijateljstvu
Filip i Madlena Cepter su posebni ljudi u našem okruženju u odnosu prema umetnosti i umetnicima. Nađite ko je toliko novca uložio u pozorište i u muzej. Meni su pomogli u mnogim situacijama, nekim čak i bezizlaznim. Naše poznanstvo je počivalo na pomoći meni, koji sam u nevolji, a pretvorilo se u prijateljstvo. Želim da im se na neki način revanširam i uzvratim na tom doboričinstvu. Imam sreću da sam prijatelj sa ljudima takvog kova. U komunikaciji sa Filipom Cepterom se otvaraju potpuno novi vidici.
Odgovoran sam
Korona me nije uplašila, ali sam svestan opasnosti i pokušavam da disciplinovano sledim epidemiološka uputstva i savete. Među prvima sam primio vakcinu i javno pozivao sugrađane da se vakcinišu.
Danas živim dosta mirno. Za deset godina sebe vidim isto kao i danas - na nekom filmskom setu. Pomirio sam se sa sudbinom da ću ostati samo glumac. U jednom danu se vozim jahtom, privatnim avionom i gradskim autobusom bez klime i u velikoj gužvi. To je život. Isto je tako i u pozorištu i na filmu, moj dijapazon uloga veoma je širok. Igram s manje ili više uspeha i sitne prevarante iz predgrađa i nesrećne kraljeve. Ono što nisam uspeo da dosegnem, to je zaboravljeno i nema razloga da se priča o tome.
Pobedio sam porok
Najgore što čoveku može da se desi je da nekoga povredi i da mu nanosi bol. Uspeo sam iz mnogih životnih bitaka da izađem kao pobednik. Pio sam mnogo. Voleo sam da pijem, ali sam prestao. Sam sam snagom svog karaktera i volje prestao. Shvatio sam da ličim na moju mamu i da sam jak karakter. Mislio sam pre da ličim na tatu, ali sam shvatio da ličim na mamu, čak i fizički. Kada sam to shvatio, onda sam snagom karaktera prestao da pijem. I dok sam pio, mislio sam da je to vrlina; to je pogrešno vaspitanje. Naša sredina je takva, društvo u kom se nalazimo, generalno. Svi veliki glumci koje sam voleo su pili, pa sam ja mislio da se tako postaje glumac. Nema veze nikakve.
U mojoj porodici nikad mi niko nije rekao da ne pijem, već da ne pijem toliko. Kao da je piće nešto dobro u malim količinama, ali nije dobro. To je otrov, zamuti mozak, uništava porodice - to je zlo. Sad ovo kad kažem, moji će drugovi reći da sam se našao ja, koji sam toliko popio, da pričam. To je zlo, kao što uništava droga. Pošto je to uzelo maha, već nisam mogao da funkcionišem ako ne popijem - prsti su mi se kočili, postala je fiziološka potreba. Kada sam shvatio da mogu bez toga, onda sam video da mogu mnoge stvari da uradim u životu za koje sam rekao na prvi pogled da nisu moguće, jer kažem sebi: "Tihomire, ako si mogao ovo - ovo drugo je šala." Meni je rekla jedna doktorka, gledala mi je zenicu oka i rekla da imam tip oka koji je izumro i da mogu da pomeram planine. Ja sam u to poverovao. Moja ćerkica, koja je prisustvovala tom pregledu, pitala me je da li ne vidim da me ona muva. Znate kako, kad čovek čuje lepe stvari - sklon je brže da poveruje u to nego kad sluša ružne.
Pusti prošlost
Nisam ti ja dobar sagovornik za ovu rubriku. Glupo je pričati o prošlosti. To je završeno, ne možete ništa tu da promenite, samo nam neke strašne stvar izgledaju manje strašne... Prošlost u svemu opterećuje. I moje uloge, ako su ostale, one će da pričaju same za sebe.
Za svaku koji igram postoji razlog. Ako neku predstavu igram iz razloga koji nemaju veze sa umetnošću, tu ne mogu da upamtim tekst. Kad čovek ima razlog zašto nešto radi i razume, onda tekst ide sam.
Gluma je kao i sport. Pamte se golovi! Pamte se i promašaji, ako se ne postigne gol... Međutim, kad se postigne pogodak, promašaji se brzo zaborave.
Sveska moje majke
Nisam ogorčen čovek. Mnogo sam grešio i pravio sam velike greške, ali ne žalim ni za čim. Imao sam pogrešne procene i verovao krivim ljudima. Ne kajem se zbog toga. Veru u ljude mi ne može niko uzeti. Nisu oni krivi što nisu toliko veliki i onakvi kakve sam ih ja video. Davao sam im neke osobine koji nemaju i to nije njihova krivica.
Ne verujem da će se u mojim rečima ti ljudi sad prepoznati. Intervjue glumaca čitaju možda samo ti glumci i njihove majke, a svaki moj je pročitala moja majka i sve sakupljala u jednoj svesci.
Kurir.rs, Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
NE PROPUSTITE
Bonus video:
