Najnovije vesti

IMA 4 DETETA IZ 2 BRAKA, A UJAK MU BIO BRANKO ĆOPIĆ! Ovo je životna priča Radeta Zalada: Otkrio zašto život poredi sa sijalicom
Foto: Nenad Kostić, Privatna Arhiva

ŽIVOTNA PRIČA

IMA 4 DETETA IZ 2 BRAKA, A UJAK MU BIO BRANKO ĆOPIĆ! Ovo je životna priča Radeta Zalada: Otkrio zašto život poredi sa sijalicom

Moja životna priča

Otkrio najveći trenerski uspeh i kako je sinovima saopštio grubu istinu

Malo ko zna da mu je ujak bio Branko Ćopić. Njegova baka Marija bila je rođena sestra oca Vida, legendarnog pisca za decu. A deca su bivšem čuvaru mreže Partizana sve. Ima ih četvoro iz dva braka. Ima i pet unučica. Kaže da mu je to najveći uspeh u životu, na stranu pehari i titule. Ovo je njegova priča o poreklu, školovanju, fudbalu... O sukobu s Vokrijem, o Draganu Manceu, o danima provedenim u Turskoj, gde je bio najbolji igrač i najveći neprijatelj... O tome zašto život poredi sa - sijalicom, za Kurir govori Rade Zalad.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

POČETAK

Potekao sam iz jedne siromašne radničke porodice. Otac Marko došao je iz Bosanske Krajine kao ratno siroče u dom ratne siročadi Kačarevo, kod Pančeva. Majka Jovanka je iz ličke familije koja je posle velike migracije srpskog stanovništva iz Podgrmečja, iz Hašana, došla na Kosovo. Kolonizacija, koja je bila kasnije po selima, posle rata ju je dovela u Kačarevo, gde su se sreli, a produkt te njihove ljubavi smo moj mlađi brat Slobodan i ja. Odrastao sam, dakle, u Kačarevu nadomak Pančeva. Imao sam lepo detinjstvo sa puno igre i zabave.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Tata je u prvo vreme po ceo dan radio u livnici u Kačarevu, kao pomoćni radnik, a uveče je išao u školu, kako bi mogao da napreduje u poslu. Neko vreme se dešavalo da ode u ponedeljak, a vrati se u petak. Bio je strog, ali mama je bila šef u kući. Vaspitala je i brata i mene.

Deda Branko

Porodica moje majke je iz Like. Baka s majčine strane je rođena sestra oca čuvenog Branka Ćopića i on im je puno pomogao da dobiju kolonizaciju sa Kosova u Kačarevo. Baka je peške sa Kosova došla u Beograd da moli Branka da porodicu povuče negde u Vojvodinu. Našao im je mesto u Kačarevu i tu su se naselili.

Mural u Šipovu
Mural u Šipovufoto: Privatna Arhiva

Prezime

Tatina porodica je iz Bosanske Krajine, selo Pljeva, opština Šipovo. Naša kuća u selu bila je prva na koju je padala hladovina i od toga je nastalo prezime Zalad. Otac je bio lokalpatriota, život je proveo u Vojvodini, ali od prvog dana je govorio da je Bosna nešto posebno i evo, i ja, što sam stariji, sve me više tamo vuče. Prošle godine sam kupio stan u Šipovu i svaki slobodan trenutak odlazim sa suprugom tamo.

Detinjstvo

Šta da ti pričam, po ceo dan sam igrao fudbal u selu, od jutra do mraka jurio za loptom. Ali sam uvek voleo da budem golman. To mi je nekako bilo naj. Završio sam osnovnu školu u Kačarevu i sa 14 godina sam otišao u Partizan. Bio sam jako uporan i tvrdoglav u nameri da to dobijem, da budem golman i samo golman. Insistirao sam da me otac vodi u Partizan na probu. On je bio veliki partizanovac i kad sam imao četiri godine, rekao mi je: "Ako budeš navijao za Partizan, kupićemo ti doboš." A ja sam za doboš u to vreme bio spreman da uradim sve.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Brat

Slobodan je osam godina mlađi od mene. Kao deca, svakog smo se dana igrali ispred kuće u selu i svi su imali braću i sestre, samo sam ja bio jedinac. Molio sam roditelje da imam brata. Mama mi je posle rekla da sam ja bio jedan od inicijatora da imaju još jedno dete. Do dana današnjeg brat mi je velika podrška u svemu što radim i najbolji prijatelj.

Televizor

Sećam se, 1966. godine je bilo Svetsko prvenstvo u Engleskoj, a mi smo tad kupili neki televizor. Sve komšije su dolazile kod nas da gledaju utakmice. Kad je bio dnevnik, imali smo po trideset pari cipela ispred ulaza u sobu gde se gledao TV. Gledao sam Svetsko prvenstvo i jako mi se dopao Gordon Benks, koji je, pored Milutina Šoškića, bio moj golmanski idol. Sanjao sam da jednog dana i ja dođem na veliku scenu. Za jednog dečaka iz Kačareva, to je bio nedosanjani san. Kad sam ocu sa 13 godina rekao da me vodi na probu u Partizan, on je bio u čudu, pitao se koji đavoli su ušli u mene.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Osnovna škola

Ovo će ti biti čudno, ali sa pet i po godina sam krenuo u školu. Zato što sam imao brata od tetke Radislava, koji je bio malo stariji od mene, a s kojim sam bio nerazdvojan. I onda su me švercovali prvih nekoliko meseci u školi. Učitelj Miljan je poznavao mamu i tatu i rekao im je: "Hajde, vi dovedite njega, pa ćemo šest meseci da ga pratimo, da vidimo da li je u stanju da prati nastavu", ipak sam imao pet i po godina. Išao sam i pokazao se, tako da su me u januaru redovno upisali kao polaznika prvog razreda.

Završio sam osnovnu školu igrajući u svim sportskim selekcijama. Bio sam talentovan za sport i igrao sam i košarku i odbojku. Imao sam sreću da moj profesor fiskulture bude Nikola Beatović, bivši golman lokalnog kluba Jedinstvo. Bio je dobar prijatelj s tatom, koji je amaterski pomagao u radu fudbalskom klubu. Preko profesora sam molio oca da me vodi u Partizan. Zamisli, jedan mali dečak iz Kačareva sanja san o velikom Partizanu. Bio sam odličan u školi i sve sam radio što su tražili i kad sam završio osnovnu, rekao sam tati: "Sad idemo!"

Prvi trening

Otišli smo na Partizanov trening, a tamo nas je dočekao Stevan Ćele Vilotić. Zadesilo se da u tom momentu pionirski tim nije imao golmana. Zamisli! Obukao sam dres i gledao sam u grb i nisam mogao da verujem da sam došao! Ej, ja u Partizanu! Kako sam silazio niz stepenice, potpuno sam izgubio orijentaciju kuda idem i udario sam glavom u železni stub. Oko mi se zatvorilo do te mere da sam imao krofnu umesto oka! Ništa nisam video. Kad me trener ugledao, odmah me je pitao šta mi je, a ja sam uporno ponavljao da je sve u redu. Vidim kao soko, sve mogu, dajte mi da branim! Trener mi je posle treninga rekao da donesem slike i krštenicu, da me registruju.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Železnička stanica

Došao sam 1970. godine u Beograd. Sticajem okolnosti, otac je u to vreme dobio novi posao, pa smo putovali zajedno. Svako jutro sam ustajao u pola četiri i zajedno s njim pešačio pet kilometara do železničke stanice. Sačekali bismo voz koji je dolazio za Beograd i u pet sati smo stizali. Upisao sam mašinsku školu u Baje Sekulića na Zvezdari, u kojoj su časovi počinjali u pola osam. Ja sam od pet do sedam pisao domaće zadatke na stanici, u vagonu, a onda sam peške išao od Dunav stanice do škole. U pola dva su mi se završavali časovi i onda sam na putu iz škole kupovao trouglasti jogurt i zemičke, jer sam za toliko imao, i pravo na trening. Nikada zakasnio nisam.

Posle treninga bih hvatao neki autobus do železničke stanice i nazad u Kačarevo. Stizao sam u pola osam uveče, obeznanjen. Samo stignem nešto da pojedem i na spavanje, jer sutra ujutro rano ustajem. To je trajalo godinu dana, dok nismo dobili stan na Konjarniku. I sad kad ja mojoj deci pričam kako sam počinjao, oni ne veruju.

Indeks

Završio sam Višu ekonomsku školu, upisao sam u Prištini treću godinu Ekonomskog fakulteta, međutim, otišao sam u inostranstvo i... E, to je bio haos! Dao sam nekoliko ispita. Sanjao sam o tome da budem mašinski inženjer, kao otac, ali eto, desilo se da je fudbal prevagnuo i onda sam se opredelio za fakultet gde sam mogao da nosim knjigu na pripreme da učim. Na mašinskom su bila obavezna predavanja, a ja nisam mogao da pratim, zbog silnih treninga. Bio sam u dilemi da li fudbal ili mašinstvo i izabrao sam fudbal.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Pionirska reprezentacija

Imao sam sreću da je moj talenat prepoznao trener Vilotić, te sam nakon samo šest meseci ušao u pionirsku selekciju reprezentacije Jugoslavije. Ante Mladinić je selektovao Marijana Vlaka, Slobodana Šuicu i mene kao golmane. Bili smo u Makarskoj u jednoj maloj sobici, sa ormarom i tri sklepana kreveta. E, odatle datira naše prijateljstvo. Kroz svoju karijeru mlađih kategorija igrao sam za sve moguće selekcije Beograda, Srbije i Jugoslavije. Došao sam nakon četiri godine do prvog tima Partizana, gde sam proveo deset godina.

Prvaci Evrope

Imao sam zadovoljstvo da igram u divnoj generaciji mladih fudbalera. Svi igrači koji su igrali u toj selekciji su napravili dobre karijere. U tom trenutku smo imali sreće da budemo na okupu kao tim. Finale smo igrali protiv Istočne Nemačke. Uspeli smo da budemo prvaci Evrope u selekciji do 23 godine.

Titula

Imao sam čast i zadovoljstvo da branim u jedinoj ekipi Partizana koja je uspela da osvoji jedan evropski trofej. Kao klub smo uzeli titulu Kupa srednjoevropskih gradova. Aca Trifunović je dao gol iz penala i pobedili smo 1:0. To je bila jedina evropska titula koju je Partizan osvojio za 77 godina postojanja kluba.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Odlazak iz Partizana

Bio sam Partizanovo dete, od pionira, preko podmlatka do prvog tima. U kasnijim godinama sam shvatio da su svi golmani koji su dovođeni u klub morali biti plaćeni za to. E, sad, kad nešto platite, morate da date šansu da vam se vrati novac koji ste uložili. Bio sam dobar dečak, Partizanovo dete, koji čeka na klupi da zabrlja onaj koji je plaćen. Nije mi žao što sam sedeo dve godine na klupi jer je Petar Borota bio odličan golman. Imao sam sjajne drugare koji su me prihvatili, prvi Zlatko Milić, Mladen Furtula, Blagoje Istatov...

Kada sam čuo da je Partizan završio transfer sa Omerovićem 1984. godine, rekao sam im: "Ljudi, ja hoću napismeno da mi se da da sam prvi golman." Iz kluba su mi rekli da je to nemoguće i da do sada to niko nikad nije dobio, pa ni Šoškić, a ne ja. I ja, šta ću, razmislio sam i bilo mi je dosta seljakanja sa klupe na gol, a želeo sam da branim. Otišao sam u Budućnost u Podgoricu i tamo završio sezonu kao najbolji igrač.

Priština

Nakon godinu dana sam dobio ponudu Prištine i opet sam bio najbolji igrač, što se njima nije dopalo. Sećam se jednog treninga s Fadiljom Vokrijem, koji je u tom trenutku bio reprezentativac, veliki igrač. E, sad, on šutne loptu i da mi gol; sve je to bilo normalno dok nije počeo da me podbada.

U jednom momentu mu kažem da je normalno da mi da gol jer je to njegov posao, a on mi kaže da idem da se žalim ako mi smeta nešto. Meni u tom momentu pukne film i kažem mu: "Izvini, Fadilj, a reci gde da idem da se žalim?! Da li da se žalim upravi kluba, Pokrajinskom komitetu Kosova ili da idem u Beograd?! Reci mi gde da idem!" Jedan novinar je čuo našu prepirku i objavio je, što je imalo veliki odjek. Po strani politika i netrpeljivost, meni je igranje u Prištini otvorilo vrata da odem u inostranstvo i nosim lepe uspomene iz tog perioda.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Turska

Nadao sam se nekom Zapadu, ali ništa od toga. Otišao sam u Tursku i tamo proveo sedam godina. Šest fantastičnih godina, a sedma je bila za zaborav. Bio sam tri puta najbolji golman prvenstva, jednom najbolji strani sportista Turske, mnogo puta igrač nedelje i tako dalje. Turci su pravi fanatici i zaljubljenici u fudbal.

Crveni karton

Prve godine kada sam igrao u Turskoj zaradio sam jedini crveni karton u karijeri. Primio sam osam golova za 20 utakmica te sezone, što me je svrstalo u sam vrh u Evropi. Sećam se te utakmice, Eskišehir je gostovao Fenerbahčeu, mislim da neću nikad zaboraviti sudiju Sadika Dedu, koji je svirao ne jedan nego četiri penala za domaćina! I sad, šutne čovek prvi penal, ja ga odbranim, a oni mi ponište, jer sam se "pomerao". I tako tri puta.

Pred sam kraj utakmice, saigrači su mi vratili loptu posle četvrtog nepostojećeg penala, ja sam iznerviran uzeo loptu i rekao sudiji: "Ajde, sad sviraj i peti penal!", pa sam mu usput i mamu pomenuo, da ne ispadne sad baš da sam bio mnogo fin, sve u tom nekom žaru borbe, a on, družeći se s Tomom Kaloperovićem, znao je neke naše psovke i razumeo je. Zatrčao se sa centra i dao mi karton. I nije mi žao što sam ga dobio.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Rat u Bosni

Onog trenutka kada je krenuo rat u Bosni, za mene je na neki način počeo pakao. Dajući intervjue za njihovu štampu, svima sam sa ponosom govorio da sam poreklom Srbin iz Bosne. Međutim, rat je okrenuo njihovu naciju protiv nas, tako sam i ja došao na red. Radili su ružne stvari, pisali sve i svašta, bio je to pravi medijski linč. Tri četvrtine ovih sedih na glavi sam dobio u tih godinu dana. Noću su me zvali "Sivi vukovi" i pretili kako će me dići u vazduh. Sećam se, Stefan se tek bio rodio, a ja ostavim tadašnju suprugu s decom u kući i izađem da proverim auto, da li ima neki eksploziv, stavim ključ u bravu, okrenem, i kažem sebi: "Pomozi bože."

Intervju

Bilo je i prošlo, trudim se da te ružne trenutke zaboravim. Imam divne uspomene i prijatelje iz Turske. Užasno je teško da dođete na utakmicu i vidite transparent na kome piše "Srpske ubice, marš iz zemlje", koji je meni direktno upućen. Jednom me je zaustavio novinar pre treninga sa pitanjem: "Šta mislite o silovanju 250.000 muslimanki?" Šta god da kažem, kriv sam, a ja sam tad rekao nešto što nije bilo za novine i već sledeći dan 80.000 potpisa žena da se proteram iz zemlje.

Kraj karijere

Nakon što mi je istekao poslednji ugovor, uzeo sam i sazvao konferenciju za štampu na koju sam doneo dve velike torbe s trofejima koje sam osvojio tamo i rekao: "Ovo sam ja, ovi pehari. Krv, suze i znoj sam puštao. To ste mi vi dali. Biće vas sramota jednog dana zbog ovih naslova." Otišao sam iz zemlje i rekao da nikada više neću fudbal igrati. Poštujem njihovu zemlju i kulturu i rado se odazivam svakom pozivu koji mi upute, ali sam taj deo priče završio.

Milutin Šoškić
foto: Starsport©

Kompliment

Doživeo sam jedan od najvećih komplimenata u sportskoj karijeri kada je moj pokojni trener Milutin Šoškić u jednom od intervjua pre nekoliko godina rekao da mu je žao što Rade Zalad nije branio bar 50 utakmica za A reprezentaciju Jugoslavije.

Trener

Kada sam završio karijeru profesionalnog golmana, odlučio sam da budem trener golmana. Nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati, a ja sam imao šta da dam mladim sportistima. Imao sam dva pravila kao trener, koja sam na prvom treningu isticao. Tražio sam od mojih učenika da nikada ne dozvole da ja kao trener više želim njihov uspeh od njih samih i ako nisu spremni da sebi oproste greške, da ne rade taj posao. Fudbal je takav, usko je povezan s greškama.

Vladimir Stojković
foto: Stefan Stojanović

Svetsko prvenstvo 2010.

Sarađivao sam s Radovanom Radakovićem, Radetom Mojevićem, Oliverom Kovačevićem, Ivanom Ranđelovićem, Ivicom Kraljem, Đorđem Pantićem... da ne nabrajam dalje, zaboraviću nekog sigurno. Sećam se Svetskog prvenstva u Južnoj Africi 2010. godine, tad sam radio s Vladom Stojkovićem. Očekivala nas je utakmica u grupi s Nemcima i trebalo je da se dobro pripremimo. Kad uradiš dobru analizu, možeš da predvidiš sve, pa i ko puca penale.

Tražio sam analitičarima da izvuku sve penale koje su Nemci pucali u prethodne dve godine. Penale su uvek izvodili naš zet Bastijan Švajnštajger i Lukas Podolski. Molio sam boga da bude Podolski, jer uglavnom šutira u desnu stranu. Kažem Vladi: "Ako šutira Podolski i ne gleda te, znaš gde će da šutira. Nemoj da mu daješ do znanja da znaš, ne pomeraj se sve dok ne bude bilo dovoljno kasno da više ne može da promeni odluku."

On je to fantastično odradio i odbranio je penal, što je ostalo za vijek i vjekova. To je zadovoljstvo posla koji radim, jer mogu da pomognem učeniku da napravi neku nezaboravnu stvar.

Dva braka

Oženio sam se prvi put sa 28 godina Gordanom, koja je profesorka na fakultetu, sada već u penziji, i imamo troje predivne dece. Bili smo 24 godine u braku i ostali smo u dobrim odnosima posle razvoda. Gordana je neverovatno hrabra i uporna žena koja je pobedila kancer dojke i materice.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Sadašnju suprugu Milku Gardašević upoznao sam sasvim slučajno. Kad sam se doselio na Konjarnik, kao dete, imao sam druga Slobodana Lončarevića, koji je kasnije postao lekar. Otišao sam na pregled na VMA kod njega, a sticajem okolnosti sam video nju, ona je maksilofacijalni i oralni hirurg. Prošlo je godinu dana od prvog viđenja do kafe, koja je bila fatalna, a sve ostalo je bilo istorija. I Milka i Gordana su neverovatne i izuzetne žene u svakom smislu te reči.

1 / 7 Foto: Privatna Arhiva

Deca

Moja prva sreća u životu bila je ćerka Jovana. Ponosni sam otac četvoro dece. S bivšom suprugom imam troje dece: Jovanu, Stefana i Nemanju, a nakon razvoda sam dobio još jednu ćerku, Elenu, koja ima 13 godina. Moja Milka ima dve divne ćerke, Anu i Aleksandru. Stefan i Jovana su mi podarili pet unučica, koje obožavam. Deda sam bliznakinjama Nataliji i Sofiji, koje imaju 14 godina, Iris koja ima pet, Minji, koja ima tri godine i maloj Vidi, ona je nedavno napunila godinu dana.

Šta da kažem više, ja sam bogat čovek. Volim decu i nisam ih dobijao iz hira, već zato što sam ih želeo. Nema veće sreće nego da gledate kako se deca razvijaju pred vašim očima i postaju divni ljudi. Puno mi je srce kada sve moje unučice dođu i budemo zajedno.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Najveći uspeh

Jedan od mojih većih trenerskih uspeha je što sam kao roditelj uspeo da svoje sinove, koji su bili u mlađim selekcijama Partizana, ubedim da nisu dovoljno talentovani da žive kao profesionalni fudbaleri. Objasnio sam da su dovljno talentovani da sebi obezbede jako pristojne i lepe sportske stipendije za školovanje u Americi.

Obojica su to iskoristila i završili su prestižne univerzitete igrajući fudbal. Sad su zreli, zdravi ljudi, koji su se lepo snašli i imaju dobre poslove. Nemanja radi za Evropsku banku za obnovu i razvoj i živi u Londonu, a ja mu kažem: "Sine, to je kao da si za Sevilju potpisao."

Ne moraju da vode računa da li će neko na treningu da im slomi nogu i da završe karijeru u dvadesetoj godini, kao socijalni slučajevi. Imaju poslove za ceo život. Pokazalo se da je moj savet bio ispravan. Teško je da svom detetu koje sanja svoje snove kažete da nije to za njega.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Smrt oca

Najveća tuga u životu mi je bila smrt oca Marka, nešto što nosim u sebi i za sebe. Umro je iznenada 2001. godine. Samo se srušio, onoliki čovek je pao i doživeo masivni infarkt srca. Najlepše za njega, a najteže za nas. Bratanica Milica je tada imala samo osam dana.

Mance

Pored očeve smrti, na mene je neizbrisiv trag ostavila i smrt mog dragog cimera Dragana Mancea, kada je tragično nastradao u svojoj 23. godini. I do dana današnjeg svake godine odem da mu zapalim sveću. Bio mi je više od prijatelja, bio je poput brata.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Kad se osvrnem...

Ne žalim ni zbog čega, sve bih ponovio. Imao sam strahovito težak i naporan put u životu, ali to me je ojačalo i pokazalo da za sve što je dobro moram da se izborim. Za svaki osmeh i nežnost sam morao debelo da se potrudim. Najlepši osećaj je kad znate da ništa nije palo s neba. Trudim se da kroz život hodam uzdignutog čela, da ne ukaljam ime moje porodice i zemlje.

Rade Zalad
foto: Privatna Arhiva

Zlatna kočija

Moraju u životu da vam se poklope kockice, ali morate da tražite sreću, ne da ona traži vas. Svakome od nas u nekom trenutku zlatna kočija prođe ispred kuće. Ili ste ušli u nju ili niste. Stvar je vašeg izbora. Drugi put teško da će se vratiti po vas.

Rade Zalad
foto: Nenad Kostić

Životni vek

Kraj puta svakog ljudskog bića je izvestan, ali put do tog kraja nije, sam ga čovek bira i za njega biva odgovoran. Život vidim kao sijalicu i ljudi se, kada najmanje očekujete, samo ugase. Bitno mi je, kada odem, da ostavim nešto iza sebe, dobro sećanje, da kad neko pomisli na mene, da mu to izmami osmeh. Ne plašim se smrti, to je apsolutno neminovno. Zato je bitno da uzdignutog čela odeš kao što si i živeo.

1 / 23 Foto: Privatna Arhiva

(Kurir.rs / Andrijana Stojanović)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja