Gledam danas mog klinca kako odrasta, trinaest mu je godina, i vidim kako je ovo njegovo bezbrižno vreme. I ja sam imao svoje. Moja prva asocijacija na detinjstvo je baš ta bezbrižnost. Razlika u boji dana, ambijentu, atmosferi i spokoju... A ti bezbrižno dete...
Mi smo nekada imali romantične idealne života, a danas mladi ljudi imaju romantične ideale uspeha i brze zarade. Mi nismo razmišljali o novcu. Nismo ga ni imali. Živeli smo za neku drugu vrstu posvećenosti i zadovoljstva, traži smo i zasnivali prijateljstva na sličnim vrednostima. Mi smo tada tako živeli...
Druga slika u životu mi je klavir, koji sam imao u svojoj spavaćoj sobi. Napravljen je 1894. u Beču. Majka mi je bila profesor muzike. Kad su ostala deca išla na spavanje, ja bih seo da sviram klavir. To su neke slike iz mog rodnog Valjeva koje ostaju za ceo život. Bio je to miran grad s fantastičnim uslovima da se deca razvijaju na jedan prirodan način.
Valjevo
Kad se pomene Valjevo, mnogi prvo pomisle na poznate glumce, ali moj rodni grad je poznat i po muzičarima. Tu su čuveni saksofonista Jovan Maljoković, u pop muzici Željko Joksimović, moj pokojni drugar Igor Starović iz Divljeg kestena... To je i grad nekih ljudi koji prate razne muzičare. Na primer, Žikica Filipović svira s Čolom, a njegov rođeni brat Aleksandar je dirigent i vrhunski aranžer; sa Sergejom Ćetkovićem nastupa Marko Milatović... Nije samo gluma već i sport, medicina... Valjevo je multitalentovani grad. Mi Valjevci se držimo zajedno i volimo svoj grad.
Smak i Dugme
Bio sam dobar đak, a problematičan u svemu drugom. Od starta sam imao problem sa osvajanjem sopstvene slobode i zato sam ušao u rok muziku. Išao sam u Osnovnu školu "Sestre Ilić" i Valjevsku gimnaziju. Sećam se da je duh grada bio toliko dobar da mi nismo ni išli kući. Odeš da se presvučeš i nazad na druženje. Znalo se na Trgu, Tešnjaru i Studentu koje ekipe dolaze. Delili smo se na one koji slušaju Smak i Dugme. Bile su to jake podele. Mi koji smo slušali Smak imali smo duge kose i negovali smo taj hipi stil. To je bilo vreme s najviše slobode. Formalno nije bilo demokratije, ali demokratija je bila deo naše odrastanja i ulaska u život.
Škola
Srednju školu sam završio vanredno. Posle sam čuo priče, pričalo se po gradu kako ima jedan mali - ubija kako svira. Al' škola slabo... Drugačije je vreme bilo. Voleli smo muziku i ljude. I pozovu me da sviram u Smaku. Znaš ti šta je to! Dešavalo nam se da dva ili tri puta letimo privatnim avionom. Za mene kao klinca to je bio san snova. Zarađivao sam pet puta više od svojih roditelja, ali novac nije bio prioritet. Veruj mi. Svirao bih s njima i da mi nisu dali dinara. Sada to zvuči neverovatno. Imao sam ideju da ostavljam neki romantični trag... Meni je to tad na to ličilo.
Brat Vladan
Naravno, priča o tim godinama ne može da prođe bez mog brata Vladana. Bio je tri godine stariji od mene. Kad smo bili klinci, Vlajko je imao svoje društvo i nisam se gurao u njega. Nismo se previše ni družili. On je išao u ekonomsku, a ja u gimnaziju. Međutim, kad sam ja krenuo da se bavim muzikom, sve se promenilo.
Prvi javni nastup imao sam sa 12 godina. Bio sam dete, a svirao sam igranku. Bilo je neverovatno. Deca su tih godina igrala klikere. Tih godina je i on počeo da svira, pa smo se zbližili za ceo život. Bilo smo bliski jer smo braća. Međutim, rokenrol nas je još više povezao. Nekako smo tada odredili da ćemo ceo život biti zajedno. Sviramo dugo, s pauzama kad je on bio u vojsci, a ja član grupe Smak.
Večiti derbi u porodici
Vlajko i ja imamo samo s Nevernim bebama više od 2.300 koncerata. Znaš li koliko je to kilometara! Nas dvojica se čujemo po tri puta svakog dana. On navija za Zvezdu, a ja za Partizan. Brat je s pokojnim ocem bio zvezdaš, a ja sam podržavao kevu i neko moje društvo u školi. U tom trenutku partizanovci su bili manjina. Ali nikad nismo prelazili granicu. Današnji navijači se pobiju za tri reči. Navija svako za svoj klub, ali su nam životi vezani na drugi način. On mi mnogo pomaže, a to ljudi tek sada kapiraju. Sad ću da ti ispričam, pa ćeš da ukapiraš o čemu pričam.
Čovek iz senke
Znaš, ja sam prebrz i pratim svoje ideje, koje ljudi nekad ne razumeju... Kad se desi neki problem, Vlajko ga ispegla i sve sredi. Bio je uvek čovek iz senke. Bez njega ja ne bih mogao ništa da napravim. Da nije Vlajka, ljudi ne bi bili tu. On ih je skupio. Meni je ideja zasnovana na talentu i nisam puno mario da moraš da provedeš neko vreme s ljudima kako bi podelio tu svoju ideju. Brat je bio tu i uradio najveću stvar, jer je uvek išao tri koraka iza mene i balansirao celu stvar. Vlajko i ja kao klinci umeli smo da se potučemo. Bilo je to zbog sporta i nekih gluposti. Sa 13 godina, kad smo počeli da sviramo, to smo prevazišli. Celog života imao sam problem što sam bio ozbiljniji od svoje generacije.
Prekretnica u muzici
Umesto Konzervatorijuma u Lajpcigu, kao perspektivni pijanista, odabrao sam odlazak na Zaječarsku gitarijadu. I zamisli, pobedio! Imao sam tada 16 godina, a bio sam šef u bendu ljudima po deset i više godina starijima od mene. Bilo je to 1983. godine. U bendu Nova zemlja pevao je pokojni Igor Starović. U grupi su bili, naravno, i moj brat Vladan, Predrag Peđa Milošević, Vladan, Aleksandar Stajić, saksofonista, i Saša Perović, bubnjar. Mi smo neočekivano dobili poziv za učešće. Pesmu smo prijavili poslednjeg dana, a posle potpuno zaboravili na to. Vežbali smo kod nas kući u jednoj sobi. Majka Olivera je imala najviše razumevanja za nas. Pravili smo buku, a mama bi govorila tati: "Deca moraju da sviraju."
Otišli smo na festival bez velikih očekivanja. Okupila se cela Juga. Bilo je neko preglasavanje. I sad mislim, posle svega što sam napravio u životu, da mi je to najveći trenutak u karijeri. Ti sa 16 godina nemaš predstavu gde će život da te nosi. Za nas je to bilo veliki trenutak i mogli smo tada da poletimo. Snimili smo ploču "Letači", što je prvi LP u istoriji valjevskog roka. Vratio sam se kući i rekao kevi: "Ne idem ja nigde, želim da se bavim rok muzikom." Majci nije bilo baš pravo jer su mi predviđali ozbiljnu pijanističku karijeru. Osetila je koliko strasti imam prema roku. Sa 16 godina sam prešao u Beograd. Tih godina počinjem svoj novi život. Posle je bilo puno iskušenja, ali ona i postoje da bi čovek shvatio da li vredi ili ne.
Razlaz
Igor Starović i moj brat Vlajko su sedeli zajedno u klupi. Imali smo tada ista interesovanja i ideje. Vlajko i Igor su otišli u vojsku, a ja sam nastavio da sviram na radnim akcijama. Kad se Igor vratio iz vojske, želeo je da napravi tinejdžerski boj bend, što je uradio s Klinikom i Divljim kestenom. Želeo je da nađemo momke koji će dobro da se slikaju. Meni to nije bilo blisko. Hteo sam da se bavim muzikom na bazi talenta, a da mi karijera bude sekundarna. Njemu je karijera bila važna i mi smo razišli te neke 1986. Ušao sam tada u Smak, ali smo ostali prijatelji za ceo život. Kasnije sam uživao u njegovoj popularnosti s Divljim kestenom.
Za Igora Starovića
Sećam se da sam ga sreo devedesetih i rekao: "Ostvario si sve što si želeo, imao si viziju i uspeo si." Deset godina kasnije me je nazvao da mi kaže: "Tvoja ideja je bila pobednička, jer si ti išao na duže staze. Mi smo imali top karijeru tri godine." Igor je bio divan. Videli smo se u Valjevu, u Knezu, mesec dana pre njegove smrti. Sedeli smo do tri sata ujutro i nismo znali da se vidimo poslednji put. Dogovarali smo se da ćemo napraviti rimejk "Pesme za popodne", koja je omiljena svim Valjevcima. Ona je izašla na albumu "Letači". Moram to da napravim i uradim za njega. Osećam to kao potrebu za Igora Starovića. Neko će drugi da je otpeva.
Nela
U grupu je došla i Nela, koja je bila jedno od najdivnijih stvorenja koje sam upoznao. Ostavila je dve divne ćerke Ninu i Sonju Kolačarić, koja je uspešna glumica. Sa Sonjom sam u super odnosima. Nela je pevala s nama po klubovima kad smo svirali kavere. Bila je specifičan vokal. Nešto najbliže Kaliopi i Josipi Lisac. To su neke uspomene...
Smak
Mi smo kao Nova zemlja vežbali u Studentskom gradu, a tu je u jednom trenutku došla da vežba i grupa Smak. Moj kasnije prijatelj Laza Ristovski je tada prešao u Bijelo dugme, jer je Brega pravio neku veliku turneju. Njima je bio potreban klavijaturista. Sećam se, bio je kišni dan i imali smo termin do 17.45, a od šest je svirao Smak. Točak je došao ranije na našu probu da se skloni od kiše. Odsekli su mi se i ruke i noge. Ne mogu da ti opišem tu vrstu poštovanja. Da nisam svirao kod njega u bendu, celog života bih pričao da nam je Točak bio 15 minuta na probi! Ali ne desi se tada ništa...
Na sledećoj probi pred kraj nam dolazi ceo Smak. Mi se naložili i sviramo kao ludi. Pita me Točak: "Mali, da li bi ti ostao s nama na probi, nešto da probamo?" Neverovatno! Imao sam 18 godina. Odsvirao sam četiri pesme. Moji me čekaju, ne znam šta će se deseti. Naručujemo kafu i Točak kaže: "Ti si od danas član grupe Smak." Vlajko, koji sedi za susednim stolom, napravi fotografiju. Znaš ti kakav je to trenutak! Smak je bio s Dugmetom najveći rok bend u Jugoslaviji. Bilo je to kao san ili ostvarenje snova. Krenuo sam na veliku turneju. Zarađivao sam toliko da sam pola para slao Vlajku, koji je studirao Fakultet političkih nauka. Čuo sam posle da je on tim parama čašćavao ceo klub.
Neverne bebe
Grupu sam napravio 1993, u trenutku kad se zemlja raspadala. Imao sam potrebu da pišem o sopstvenoj stvarnosti. Ime Neverne bebe je neprolazni simbol bunta prema vremenu čiji smo hroničari. Hteli smo tih devedesetih da skrenemo jednom metaforom pažnju na to kakav vid kvazikulture se nudi mladim ljudima. Na plakatu koji je najavljivao naš prvi nastup bila je ilustracija cucle sa žiletom, što je delo mog prijatelja iz Valjeva i dizajnera Dušana Arsenića. Bilo je jako teško.
Prva pesma je bila "Veliki je bog", "Hiljadu godina krvavih lutanja", a na tom albumu nam je Točak svirao "Daire" kako bi nam dao vetar u leđa. Niko nije hteo da lepi naš prvi plakat. Ta ideja nije prošla u startu. "Veliki je bog" je bio potreba da ukažemo na duhovnu vertikalu jer smo počeli da se raspadamo kao društvo i pojedinci. Niko nije znao na koju će stranu. Upali smo u zamku demokratije da moraš da se opredeliš za nekog, a ovog drugog moraš da mrziš. To je sve bilo jako komplikovano. Muzikom smo hteli da pokažemo drugu vrstu ideje. Veliki bendovi tada nisu svirali, već samo pojedinci. Probali smo da sviramo, krenuli smo s kaverima.
Tu se desila jedan čudna stvar. Zamislite, postali smo najbolju klupski bend u regionu. Nije tu bilo para, da se razumemo. To svima pričam. Sedam ili osam godina smo bili na nuli. Imali smo da preživimo. Tih godina se pojavio turbo-folk. Neki ljudi su tada odlazili iz benda jer nisu verovali u moju ideju. Ranđa, Vlajko i ja smo ostajali, a drugi su odlazili. Nije bilo izvesno da ćemo napraviti veliku karijeru.
"Dvoje" i "3K dur"
Negde 1997. godine smo izbacili pesmu "Dvoje", pa je došao "3K dur". Mislim da smo tada bili popularniji nego danas. Svirali smo subotom u lajvu na nacionalnoj televiziji. Mi sviramo, a amateri pevaju. Bilo je vrlo naporno. Iz tog šoua je izašlo mnogo dobrih pevača: Marija Šerifović, Jelena Tomašević, Ivana Selakov, Ana Nikolić, pevač Generacije 5, ali i Frajle... Pesma "Dvoje" je prošla zid. Nekako je ona obeležila našu karijeru i ljudi su počeli da nas prepoznaju, a taj klavirski uvod je moja kopča s klasičnom muzikom. Drugo, album je bio naš ambijentalni rok, a na njega smo potrošili 300 sati u studiju. Bez te pesme nije mogla da prođe nijedna žurka u gradu.
Počeli smo da sviramo u kultnoj "Sinemi", koju je tada držao Nikola Kojo, i to nedeljom. Baš su me nedavno pitali šta bih voleo da mi se ponovi u karijeri, odgovorio sam - jedna nedelja u "Sinemi". Koncerti su počinjali u ponoć i trajali do dva. Ulazio je u taj klub najlepši svet Beograda. Čekali su ljudi na kiši satima da neko izađe kako bi ušli. To je bila najbolja energija. Voja Nedeljković je tada došao sa idejom da radimo "3K dur". Napravili smo audiciji i napravili format koji je bio neverovatan. Nije ni iz jednog formata izašlo toliko zvezda. U emisiji smo našli i pevačice Jelenu i Janu.
Najbolji album
Godine 2001. smo izbacili naš najbolji album "Južno od sreće". Napisao sam ga u jednom maloj sobi za mesec dana tokom bombardovanja. Svaku noć sam, kad su se čule sirene, pisao pesme. Mislim da smo njime skrenuli pažnju na sebe. Počeli smo da sviramo autorske koncerte. Jana Šušteršić i Jelena Pudar su došle u bend, a ja sam prestao da pevam. E, to je bio prelomni trenutak. Nisam pevač, niti volim da pevam, ja sam dirigent. Ne volim da budem u frontu. Bile su klinke. Jana je pevala taj bluz, a Jelena neke moje emotivne pesme. Posle toga smo ostavili kavere iza sebe.
Na albumu "Iza oblaka" napisao sam prvu pozitivnu pesmu "Da ima nas", koja je postala hit. Prodali smo dva Sava centra. I od 2007. traje naša velika karijera. Došao je 2012. "Praštam" kao naš najbolji i najkomercijalniji album. Izdajemo nešto novo na svakih pet godina. Posle smo se vratili u PGP i izdali još "Priču o nama" i "Hodaj".
Dueti
Na našim albumima su bili gosti Točak, Vlatko Stefanovski, Aki Rahimovski, Vana, Neno Belan, Bane MVP i Dražen Žerić Žera, Saša Sedlar i Nenad Gajin, on svira za Zaz, Sajmon Filips, bubnjar grupe Toto... Napravili smo nešto za 30 godina što će ostati... Mene karijera ne zanima, nego šta ostavljamo iza sebe i šta napravimo kad izađemo na binu. Vanu nekako osećam godinama. Uradila je sjajne solo albume. Marijana, kad joj je poslala "Samo za tvoje oči", rekla je: "Ovo mogu da pevam samo ja."
Parni valjak
Akija smo, recimo, prvi doveli u Srbiju nakon raspada SFRJ. E, tu ima jedna anegdota. On kad je čuo pesmu, rekao je: "Hoću!" Međutim, plašio se da dođe u Beograd. Morali smo da ga čekamo 20 dana da mu malo poraste brada. Naš menadžer Peđa čekao ga je na granici u ponoć. Družili smo se tri dana i snimili smo spot za "Tri boje duge". Parni valjak se bio tada raspao. Cela ta priča krene i Aki shvati da ne da nije dobrodošao, nego svako ko ga je video, svi su bili srdačni prema njemu. Uradio je nekoliko koncerta s našim menadžerom po Srbiji, pa kad je Hus čuo za to, rešio je da ponovo okupi bend. Ja sam na neki način krivac što se Parni valjak opet okupio. Uradili smo jednu plemenitu stvar. Radili smo im dva koncerta u Areni, a sve ostalo je istorija.
Muzika nije na prodaju
Slavni belgijski bend Vaja kon dios svojevremeno je želeo da otkupi numeru "Dvoje". Nisam pogrešio. Ne mogu da prodam prava na pesmu. Bilo mi je tada puno teže. Nisam imao ni izbliza život i status kao danas. Kad pesmi daš svoje ožiljke, ne možeš to da prodaš. Nije muzika na prodaju. Nije to za pijacu. Zato i retko pišem za druge ljude. Ne mogu da pišem pesme kao za Neverne bebe. Tijana i Jelena su moja porodica.
Merkjuri
Imao sam priliku da upoznam Kloda Nobsa u Montreu na džez festivalu. Bili smo Jelena, Marijana i ja gosti u njegovom domu. Kuća obiluje poklonima koje je Klod dobijao od raznih svetskih muzičara, državnika i glumaca. Jedan poklon se ipak izdvaja - klavir na kome je Fredi Merkjuri snimio "Boemsku rapsodiju", a pred smrt ga poklonio Klodu. Želeo sam samo da probam njegov klavir. Nije bio problem. Da sam video ko tu sedi, ne bih ni svirao. Stavio sam ruku i svirao minut. Dobio sam aplauz. Kad sam ustao, osetio sam tremu. Svirao sam neku svoju improvizaciju. Kad sednem za klavir, nikad ne znam šta ću da sviram. Meni je muzika da sviram iz glave. To su velike stvari.
Stiv Lukater nas je pohvalio da smo najbolji bend koji je svirao pre njih. Bilo smo predgrupa na njihovom koncertu u Areni. Rekao je: "Ovo što sam čuo je bogatstvo." Pitao je kako nismo napravili svetski karijeru. Imam baš taj video gde se grlimo. Ringo Star mu je prvi komšija. Muzika je čudo. Ti možeš ljudima da daš nešto što će ih držati u dobrom raspoloženju mesecima.
Žene
U muziku sam krenuo zbog žena. Ko ti govori da je u rok krenuo zbog drugog, nije iskren. Meni su te žene bile inspiracija. U svim tim odnosima kompleksnim i površinim dobijao sam inspiraciju da pišem. Svaka pesma koju sam napisao je istina o mom životu i neka posveta nečemu što se desilo. Vidim ja stvari i oko sebe. "Južno od sreće" sam pisao o odnosu koji sam imao tada. Kroz odnos dvoje ljudi, kad im se ruši život, hteo sam da ostavim trag kako su se osećali obični ljudi.
Naslednik
Nema odluke kad će čovek da zasnuje porodicu, to život sam donese. Meni se desio 2008. Strahinja je došao u trenutku kad sam bio zreo za očinstvo. Bio sam već ostvaren kao umetnik i čovek, i u situaciji da mu se potpuno posvetim na jedan opušten i neopterećen način. Svira klavir jer to voli. Nema i ne treba da ima nikakvu protekciju. Talentovan je, tako kažu profesori koji rade s njim u muzičkoj školi. Od mene je još dobio u nasleđe i ljubav prema sportu. Ne znam kojim će putem krenuti, neka osluškuje sebe i svoje potrebe.
Poverenje
Porodica je jedina čvrsta baza za to. I mene su moji roditelji, prvenstveno majka, podržali čak i u nekim, možda naizgled previše hrabrim potezima i odlukama. Takva je bila i ona da sa 16 godina dođem iz Valjeva u Beograd. Da nije bilo tog poverenja, možda nikada ne bih nešto kasnije zasvirao u grupi Smak. Možda ne bi bilo ni Nevernih beba, a ni svih pesama koje su ostale kao svedočanstvo mojih ličnih ožiljaka, iskušenja i borbi koje ne prestaju... Dolaskom Strahinje nisam sebi uskratio strast života. Nisam se ugasio kao umetnik. Nisam počeo sebe da recikliram.
O gubicima i porocima
Teško je. Majku i oca sam izgubio godinu za godinom, 2000. i 2001. godine. Nisu uspeli da vide Vlajkov i moj uspeh. Zakačili su samo "3K dur" i dva albuma. Govorili su im: "Ne puštajte decu u Beograd jer su tu droga i alkohol." U životu nikad nisam ni cigaretu zapalio. Ignorisao sam drogu i alkohol ceo život, što je bila stvar moje odluke. Nikad se nisam pokajao. Neki možda manjak talenta kompenzuju tim sintetičkim ludilom. Kad osete slavu, misle da im je sve dozvoljeno, što uzima danak. Nekako sam čitav život sa obe noge na zemlji, jer potičem iz takve porodice. Imao sam hiljadu iskušenja. Imam taj čitav problem što sam odgovoran prema svemu. Mi svi negde ostavljamo neki trag i delo. Mogu da budem ponosan i nemam nijedan razlog da se pitam zašto nisam probao to.
O smrti
Idem u crkvu i pišem duhovnu muziku. Meni je to važno. Imam dug prema Bogu, koji mi je dao talenat. Neko to može sebično da čuva za sebe, a drugi vole da podele. Naš duh ide dalje i mi nastavljamo da živimo u lepoti moralnih vrednosti koje smo ostavili iza sebe. Uveren sam da, ako radiš loše, imaćeš ogromne posledice. Mi imamo dvesta humanitarnih koncerta. Ne pričam ti ovo da bih se hvalio, nego što sam ponosan, jer smo nekome pomogli. To je zbir onog što jesmo. Nije tu samo novac nego i neka vrsta ljubavi i shvatanja da čovek nije sam. Možda sve ovo zvuči savršeno, ali nije. Hiljadu puta sam hteo da odustanem, ali se sutra probudiš i kažeš "idemo dalje". A to je ljubav prema muzici. Mi smo tu trideset godina i da ne valja, ne bismo trajali... Svari su mnogo kompleksnije od toga "e, imao sam rokenrol bend".
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
