Dobro jutro, kukuruze!, govorio je moj deda Miloš kada sam kao dete šezdeset i neke s njim odlazio na njivu. Tu je počela moja prva ljubav prema biljkama i životinjama, a i ljudima. Odrastao sam sa konjima. Imao sam Lolu. Radio sam na njivi, kosio, nosio džakove, i to je za mene bilo veliko životno iskustvo. Ne sećam se da li sam prvo naučio da jašem ili progovorio. Kao mali puzao sam kroz valov, gde su konji jeli.
Ne znam da li sam krenuo u školu. Kroz naš sokak su prošli glumci amateri, i to peške iz susednog sela Vojvode Stepe. Uveče u prepunoj sali igrali su "Kosovski boj". Bio sam u gledalištu, ali nisam video scenu i samo sam ih slušao u toj masi. Ne znam da li je to bila prva pozorišna iskra u meni. Sa osam godina smo se preselili iz Srpske Crnje u Rakovicu. Provodio bih kasnije svako leto kod dede na raspustu u Crnji. Kopao sam kukuruz, išao na njivu i pomagao dedi. More sam prvi put video tek sa 18 godina. Živeli smo od očeve plate, ali nekako sa velikim optimizmom.
U Rakovici je bio Dom kulture. Gostovali bi tu svake nedelje predstave i razni pevači. Ćale me je stalno vodio na Zvezdin stadion. Išli bismo, toga se dobro sećam, tramvajem trojkom do njega. Ljudi tada nisu pričali o politici, nego o fudbalu. Išao sam u razred sa legendarnim fudbalerom Mocom Vukotićem.
Selidbe
Pobegao sam iz Beograda. Živim na ivici Pančeva, pokraj Tamiša. Moja cipela retko staje na beton, već u travu ili blato. Čovek je deo prirode. Vidim da su svi sada počeli da beže iz grada. Otišao sam iz Beograda pre 20 godina. A selio sam se u životu. Mislim 12 puta. Sada sam se nešto sabirao, možda i više. Samo u Beogradu pet-šest puta sa malim detetom i suprugom. Nekad po kiši i snegu. Pozorište mi je dalo kamion i prijatelji su pomagali. Sa Konjarnika kad sam se selio, raspao mi se nameštaj. Ali bili smo optimisti. Živeo sam u Zrenjaninu, Vršcu i menjao dve adrese u Pančevu. Prolazne sobe, mala garsonjera u centru Beograda. Podrumi, spratovi, kuće, odmrzavanje tuđih stanova, krečenja, curenje vode... I Ub doživljavam kao svoj grad. Puno sam tamo radio i postao njihov počasni građanin.
Učenik
Nisam bio dobar đak. Pao sam čak i jedan razred. Oborila me je razredna u Mašinskoj školi. Govorila mi je: "Nisi ti za mašinca, rođen si za glumca." Znao sam Simens-Martinove peći, ali me je oborila i na popravnom ispitu. Danas joj kažem hvala jer me je žena na vreme pročitala.
Kontakt s glumom
Prvi kontakt s glumom imao sam u petom razredu osnovne škole. Mi smo bili nadahnuti nakon 1968. godine. Bila je to kulturna revolucija u celom svetu. Pojavili su se Bitlsi, Stonsi i Endi Vorhol. Tada sam živeo u Zrenjaninu i napravio ozbiljne korake u amaterizmu. Dom mladosti je tada imao mnoge amaterske sekcije: muzičku, literarnu, folklornu, dramsku. Bilo je interesantno, jer su mnogi prolazili kroz tu, tada reprezentnu, ustanovu kulture. Zrenjanin je u to vreme imao Udruženje pisaca. Posećivali su nas velikani koje sam imao prilike da upoznam - Mika Antić, Raša Popov, Pero Zubac, Vujica Rešin Tucić, Vojislav Voja Despotov, Radivoj Šajtinac i Mile Grujić. Čest gost bio je i Milan D. Vukotić, tvorac "Rastibuđilizovanih kvejbezabli" i umetnički direktor Teatra levo. Osnovali su pokret i časopis Pamflet, čijih nekoliko izdanja i dan-danas čuvam, kao i njihove pesme. Bilo nas je tu mnogo, i to kvalitetnih ljudi. To vreme je bilo vreme nove filozofije i stvaralaštva. Bežalo se od socrealizma i agitpropa. Sve je to bio deo svetskog pokreta mladih.
Iz Pariza dolazi Jovan Putnik, reditelj i doktor filozofije, i otvara profesionalni dramski studio. On dovodi Brižit Terzijev, gde smo učili klasičan i džez balet. Sa tadašnje priznate Zagrebačke akademije stiže Dragan Jović, koji nam je predavao glumu. Slikar Zdravko Mandić držao nam je istoriju umetnosti, a profesor Ivan Lerik učio nas je estetici. Počinjali smo kao statisti, da bismo kasnije dobijali i ozbiljne uloge. Ko je tu školu prošao, moglo se reći, položio je glumu. Ona se tada priznavala kao viša škola.
Režija Upisao sam režiju, koju sam kasnije prekinuo. Sećam se da sam tada gledao u SKC bunkerisane filmove Žike Pavlovića. To vreme socijalizma bilo je tolerantno i prema umetnicima. Srećan sam da sam živeo u tom vremenu. Navešću vam jedan primer. Udvarao sam jednoj devojci, a ona me pita: "Da li si pročitao 'Unu' Mome Kapora? Pročitao sam "Folirante", a ona meni odgovori: "O čemu mi da pričamo?" Kupio sam odmah "Unu", a ona je otišla s drugim. "Da li si čitao Momu Kapora?", govorilo se među mladima u Beogradu.
JNA
Armiju sam služio u Makedoniji. Ona je bila neophodna i važna za zdrav život. Upoznao sam tamo drugove iz cele Jugoslavije. S nekima se i danas družim. I tamo sam se bavio kulturom. Vodio sam emisiju na Radio Tetovu na srpskohrvatskom jeziku. Puštao sam domaću rok i pop muziku i govorio o vojsci. Na kraju smo bili na takmičenju svih radio-emisija JNA, a ja pobedim i dobijem 15 dana odsustva. Kakva diploma i pare, to je bila premija. Obišao sam celu Makedoniju i vodio koncerte.
Novi faks i Terazije
Posle vojske prelazim na Terazije i vanredno završavam organizaciju na FDU kako bih bio akademski građanin. Odmah su me gurnuli u vatru. Dali su mi glavnu ulogu u Volterovom "Kandidu" u režiji Branka Pleše. To je ozbiljan filozofski komad i izazov pred kojim sam se našao. Dobio sam zadatak da pevam ispred velikog pozorišnog orkestra na tzv. zic probi. Bio sam uplašen. Na polovini kompozicije poželeo sam da odustanem. Mogao bih da pričam danima kako su tekle probe, rad na komadu, anegdote. Morao sam istovremeno da znam partituru napamet, kompozicije, da vodim računa o tekstu i raznim drugim elementima. Mjuzikl je izuzetno težak i zahtevan u svakom pogledu. Treba odlično da igraš, pratiš koreografiju, pevaš, poznaješ balet. Međutim, moja škola traje i danas. Svaka nova predstava je i nova škola, iskustvo i krećem uvek iz početka.
Četvoročlana banda
Za uspeh je najveći krivac rad. Mahom smo izvodili američke tekstove, koji su bili izuzetno popularni. Tolstojevu alegorijsku "Priču o konju" moram da spomenem. Scenu sam delio sa Tanjom Bošković, Danicom Maksimović i Radetom Markovićem. Dirigent je bio Vojkan Borisavljević. Igrao sam Šarca, genijalnog konja, prvog na trkama koji je imao samo jednu manu - bio je šaren i drugačiji. U Zagrebu su nam aplaudirali sedam minuta. Relja Bašić me je digao na ruke i govorio: "Jebem ti, jebem ti, šta ste to uradili..."
A Tanja je umela da, kad završimo predstavu, ponovo nas vrati u salu. Bili smo posvećeni svom poslu.
Igrali smo prvi domaći mjuzikl "Soliter" Vesne Janković i kompozitora Sanje Ilića. Međutim, nakon toliko godina otišao sam sa Terazija. Raspali smo se. Nisu mogle četiri primadone Tanja, Danica Maksimović, Rade i ja zajedno. Tanja je otišla u Atelje 212, a Danica u slobodne umetnike.
O Soji Jovanović
Soja je bila čudo. Stric joj je bio Paja Jovanović. Ona mi je dala prvu ulogu na filmu u "Osmoj ofanzivi". Imao sam tu dve rečenice, ali se ponosim time. Igrao sam druga milicionera. Sećam se svega. Bilo je 15 glumaca oko mene.
Radili smo mjuzikl "Moj dečko". Na generalnoj probi Vojislav Bubiša Simić diriguje, a ona viče "Stop". Bubiša kaže: "Šta ti je, Sojo?" Ona odgovara: "Nekoliko taktova unazad druga truba svira falš." Svirali su pogrešan poluton jer nisu bile dobro prepisane note. Popela se na scenu i rekla: "Ja sam apsolutni sluhista i sviram odlično klavir." Svi smo aplaudirali Sofiji Soji Jovanović.
Narodno pozorište
Kada sam došao u Narodno pozorište, odmah sam dobio glavnu ulogu, zahtevan lik Agatona u Nušićevoj "Ožalošćenoj porodici". Pre toga sam bio gost, imao nekoliko manjih rola, jer je to bila procedura. Igralo se dosta klasičnih dela i postao sam kolega veličinama kao što su Olivera Marković, Ceca Bojković, Ciga Jerinić, Mika Viktorović, Predrag Tasovac, Predrag Ejdus, Petar Božović... Mogao bih dosta da pričam o tom periodu. Predstava "Kovači" Miše Nikolića donela mi je 2005. u Albaniji nagradu za najboljeg komičara Balkana. U Narodnom pozorištu sam se zadržao oko 20 godina, do penzije. Puno uloga, nagrada, ljudi, priznanja i putovanja staje u taj period.
Pozorište je hram. Pozorište je osnova filma i televizije. Pozorište je posvećenje. Ja sam pre svake predstave radio sklekove i govorne vežbe. Drugačije se ne može uspeti.
Bata i Šekspir
Za ovim stvarima žalim. Išao sam da nagovorim Soju Jovanović da nešto režira u nacionalnom teatru. Htela je da radi Steriju. Napravila je kompilaciju svih njegovih drama. Međutim, direktor Drame Radomir Putnik mi reče: "Gospodine Pavlov, mi smo ozbiljna kuća i ne možemo da pravimo eksperimente."
I Batu Stojkovića sam ubeđivao da odigra nekog Šekspira. On je bio gromada i čudo od glumca. Vozio sam ga često na predstave u Atelje 212. Govorio sam mu: "Morate da igrate u Narodnom pozorištu." Bio sam dosadan kao buva, a on, da mi skrati muke, kaže: "Nemam izazov."
O kolegama
Gidra i Mija Aleksić su mi strašno pomogli da budem bolji glumac. Njihove savete primenjujem i danas. S Mijom sam snimao za TV "Zeleni kabare".
Mija kaže: "Snimajte malo ovog dečka, ja sam se naslikao. Ko zna ko će on jednog dana biti." Snimali su samo njega krupno, a ja mu kažem: "Nemojte tako, Mijo, vi ste veličina", a on dobaci: "Mali, ne seri." Mladim glumcima često pomažem, ako mi dozvole, kako je mene Mija naučio.
Žigon i "Revizor"
Sveto Žigon je govorio da svaki glumac mora da ima jednu monodramu. Ja sam uradio četiri. Kad smo već kod maestralnog Steve, pomenuo bih "Revizora". Osvojio je sve moguće nagrade. S njim sam se uvek svađao, ali sam ga obožavao i cenio kao čoveka i umetnika. Za ulogu Hljestakova dobio sam 1981. na Danima komedije u Jagodini Zlatnog ćurana. Nisam znao da su me tada gledali delegati Pozorišta na Terazijama. Nakon predstave su mi rekli: "Ti si naš i nemoj da kažeš neću." Pokušavale su tadašnje vlasti da me zadrže u Zrenjaninu, ali sam ipak odlučio da odem. Ne kajem se zbog toga.
Televizija
Publika najviše pamti "Srećne ljude", a ja od te uloge nisam zaradio ništa, jer je to snimano u vreme hiperinflacije. Oni su nas isplaćivali 25. u mesecu. Moj honorar za tu seriju bio je uvek kutija "marlbora", a jednom je bilo super, jer sam tog momenta mogao da kupim ceo boks. Danas u tome tražim nešto pozitivno. Srbija je devedesete preživela uz šljivovicu, domaći hleb i sir.
Moju suprugu u toj seriji, koju je igrala Aleksandra Nikolić, svi pamte kao neku rospiju, a privatno je jedna nežna žena. To govori samo da je dobra glumica. Ona je Somborka i glumačko dete. Šuljagić joj je rekao da mi uradi šamar iz sve snage. Međutim, kad me je uradila, izašao sam iz kadra. Te scene nema u seriji. A ona mi se posle izvinjavala, a reditelj je pobegao. Pored serija "Srećni ljudi", "Bela lađa" i "Stižu dolari", ponosan sam i na "Kolo sreće".
Nove predstave
Uvek radim i ne mogu da sedim. Posvetio sam se svom poslu. Uradili smo komediju "Slučaj nevine udovice" Miloša Nikolića. Biće ovog leta na Gardošu u Zemunu i Kikindi. Napravio sam Bećarsko veče s muzičarima, gde pevam i pričam o životu kabaretskog tipa. Uradio sam jednu zanimljivu predstavu o vršnjačkom nasilju. Decu najbolje možeš naučiti kroz igru.
O zaradi
Nema love u glumi. Plate nam nisu bile velike, ali ni honorari od uloga. Nikad nisi mogao da kupiš stan, a ni nova kola. Ceo život vozim polovnjake. Mi smo važni ovom narodu. Umetnost je bitna. Mi smo tu da ih opominjemo i oplemenimo. Hvala bogu da danas neki imaju para da kupe novi auto. Kusturica je zaslužio da ima 100 miliona jer je veliki reditelj sa svetskim nagradama. On nas je proslavio u svetu. Ne bi znali gde je ta Srbija.
Porodica
Znate, moji roditelji su bili očajni kad su čuli čime želim da se bavim u životu. Sin jedinac, pa još i glumac. Kad su me prvi put videli na televiziji, a debitovao sam u seriji "Pripovedanja Radoja Domanovića" 1979, promenili su mišljenje.
I moj sin Ivan je hteo da bude glumac, ali sam ga odvratio. Došao je kod mene sa idejom da sutra polaže prijemni. Samo sam mu rekao: "Idi kući." Sada mi je zahvalan. On je dobar majstor i ima čamac na Dunavu. Ivan je bio golman. Igrao je u OFK, ali je fudbal napustio sa 18 godina. Malo su ga stigle povrede, a i njemu se više nije treniralo.
Klinci sanjaju velike pare, a u sportu morate biti uporni. Siniša Mihajlović je uspeo jer mu je bilo propisano da uradio 1.000 zgibova. On nije uradio 999, a već 1.001, i zato je pobedio.
Od Ivana imam i unuka Vasilija. Ima dve godine. Sa sinom i snajom pričam o životu i kakav treba biti čovek. Ne mešam im se u život.
Dva braka i više dece
Dva puta sam se ženio. Razveo sam se pre više od dve godine, ali sada se saznalo. Sa obe supruge imam divne odnose. Da li ću treću put da se ženim? To se nikad ne zna. Moja pokojna mati Kata je govorila: "Teško sa njom, a još teže bez nje."
Želeo sam da imam još dece, ali nije bilo suđeno.
O odlasku
I smrt je deo života. Nema čega da se plašim. Verujem u boga. Čovek danas želi da se podmladi, a to treba raditi unutra, a ne spolja. Moj otac je umro pre dve godine, u 93. Muka teška. Za njega je jedan korak bio kao za nas 100 metara. Godinu dana pre smrti mi je ovo rekao Toma Kuruzović: "Starost je ponižavajuća." On je bio veseo i vedar čovek. I dete je prvo nesposobno, pa se valjda taj ceo krug u stvari zatvara. Čovek mora da se kreće i da bude deo prirode. Svakog dana radim vežbe i smišljam nove predstave i tako ću trajati dok se ne poderem.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
