Rođen sam 10. februara 1965. u Kruševcu. Majka Rada i otac Ljubiša živeli su s mojim pet godina starijim bratom Veliborom u iznajmljenom stanu. Moj dolazak na svet obeležio je i mogućnost da dobijemo dvosoban stan. Otac je radio u odseku nabavke Namenske industrije "14. oktobar", a mama je bila domaćica, počinje životnu priču za Kurir prof. dr Miroslav Đorđević.
Kruševac i dan-danas predstavlja centralno mesto u mom, da tako kažem, otadžbinskom delu srca. Kad god se vratim, pomenem nešto što me vezuje za Srbiju, prva pomisao je Kruševac, počeci i svi ti ljudi s kojima sam svet upoznavao na detinjast način. Prve drugove, s kojima još održavam kontakte, stekao sam u OŠ "Nada Popović". Najbolja drugarica iz osnovne mi je i danas najbolji prijatelj i kuma.
U to vreme roditelji su me upisali u muzičku školu, koja me uopšte nije interesovala. Kad je otac nakon pripremne otišao da me upišu u prvu godinu, direktor je rekao: "Druže, nema razloga, vaš sin ide dalje, pošto nije ni dolazio." A ja sam se, idući ka muzičkoj, zaustavljao u parku da igram klikere, što sam tad i priznao, pa je otac kazao: "Hvala, direktore, i doviđenja." Bez ikakvih komentara, bez negativnih posledica po mene, završio sam tu tužnu epizodu u pokušaju da budem neki muzičar.
Interesovao me je fudbal, počeo sam i da ga treniram, ali kako sam često dolazio s modricama, majka se zabrinula. Više puta, kad odem da spavam, čujem kako u njihovoj sobi kudi oca da ću ostati bez noge kao i njegova majka, moja baka, koja je pala, pa dobila gangrenu. I otac je morao da mi uskrati to zadovoljstvo.
Pred kraj osnovne bio sam visok samo metar i po. Ubedljivo najniži u razredu, najzaostaliji. Imao sam zato kompleks, pa sam krenuo da igram košarku, treniram, skačem. Vezivao sam kesice s peskom na članke i svaki dan skakao uz 63 stepenika moje zgrade kako bih se izvukao i počeo da rastem. Ali pubertet je učinio svoje - u roku od godinu dana porastao sam 24-25 cm i stigao generaciju.
Vukovac sam bio tek u gimnaziji, jer sam popustio u sedmom, imao čak trojku iz fizičkog, četvorku iz matematike, mog glavnog predmeta. To je ta kriza u pretpubertetu. I u četvrtoj godini gimnazije bilo je problema, profesor matematike je drugu i meni zaključio trojku iako smo imali odličan uspeh cele godine. Ipak, ja nonšalantan, a majka: "Kako trojka, crni ti?!" I odem s drugom kod profesora na vrata, kažem da nam nije jasno zašto trojka. Bilo mu je neprijatno, pa je priznao da nas je neko tužio da smo ga nas dvojica gađali kredama dok je pisao na tabli, što nije tačno. I popravi nam ocenu, te sam bio vukovac.
Bili smo dosta siromašni, a u to vreme, sredinom sedamdesetih, počelo je uzgajanje sadnica ruža u kruševačkom kraju. Krenemo i mi, imali smo vrlo malo imanja od dede i babe u selu Maskare. Pomagao sam roditeljima. Sećam se, neka '78-79, imali smo kolekcije ploča, kupovao sam ih od para za užinu. Čuveni album "The Wall" Pink Flojda iz '79. nabavio sam dva meseca nakon što je izašao, više se i ne sećam kojim kanalima. Ali nismo imali gramofon. I zamolim oca da mi da pare da kupim gramofon, a on "videću, videću...". Zaključam se u sobu i plačem. Celu noć sam slušao kako ga majka moli da mi kupi gramofon. Međutim, on je imao druge probleme. Tad sam rešio da nikad više neću tražiti pare za svoje prohteve! I zato sam krenuo, već sa petnaest i po godina, da kalemim ruže i zarađujem.
Dolazili su majstori s juga i iz okoline Ćuprije da ih kaleme, a ja sam išao ispred njih, čistio zemlju, glancao korenje da oni mogu da otvore nožem, stave kalem i završe posao. I reko': Zašto bih ja čistio ispred nekog, ako mogu sam to da radim?! Otac mi je dozvolio da okalemim hiljadu komada, trebalo mi je četiri dana, dva puta sam posekao oba palca, ali sam dobar posao uradio. Za četiri godine postao sam najbrži kalemar na prostorima bivše Jugoslavije, kalemio i u Bugarskoj, Mađarskoj... Već od 15. jula pa do 1. septembra, dok ne krene škola, kalemio sam od šest ujutru dok ne padne mrak. Svaki božji dan, osim kad pada kiša.
S društvom iz gimnazije odem u kamp Kupare, s vrećama za spavanje. I spustimo se u Dubrovnik, na koncert Azre, pre toga se s govornice javim mojima, a ćale kaže: "Našao sam ti posao, prekosutra počinješ da radiš." A ja bio tri dana na moru! I prekosutra u šest ujutro sam na njivi!
S druge strane, sa sedamnaest i po godina dobio sam prvi pasoš i išao u Trst da od svojih para kupujem garderobu. Imao sam i najbolji muzički stub u Kruševcu. I tokom fakulteta gledao sam da ispite polažem u julskom roku da bih imao mesec, mesec i po dana da radim.
Prva ljubav desila se pred kraj gimnazije. Kad je cela škola išla na Sajam knjiga u Beograd, u autobusu sam upoznao dve godine mlađu devojku. Ljubav je trajala punih pet godina, i tokom prvih godina studiranja.
U vojsku se išlo odmah posle srednje. Bilo je to '83. Imao sam obećanje da ću služiti u našem garnizonu u Kruševcu. I hvalio sam se u društvu. Međutim, otvorim vojni poziv - Zadar! Katastrofa! Pogledam - artiljerija. Ali, trebalo je da budem fotogrametrista. Nikad čuo! U stvari, to je fotograf. Imali smo vrhunsku foto-opremu i iz helikoptera smo snimali polja, planine, predele u Sloveniji, pa pravili topografske mape, obeležavali ciljeve, razmatrali napade, odbranu... Imao sam lagan vojni poziv i jako dobrog starešinu, Nišliju. Tražim mu dozvolu za grad da bih gledao predstavu, glume Miodrag Krivokapić i Rade Šerbedžija, a on kaže: "Ajde, ne glumi budalu, kakvo pozorište i vojska! Ideš da se napiješ" Morao sam kartu da mu donesem. Osmorica nas iz te klase, iz cele bivše Juge, slavili smo 22. decembar, nekadašnji dan JNA, 2019. u Gostivaru.
Otkud medicina? To je možda i najveći promašaj u mom životu. Smeju mi se svi koji to čuju danas. Planirao sam da upišem elektrotehniku ili mašinstvo, ali sam želeo i da se malo razlikujem od generacije, pa sam roditeljima rekao da bih možda išao na kibernetiku, na šta je otac kazao: "Moj kolega je završio kibernetiku i radi kao kuvar. Nemaš šanse s tim u životu." Što se pokazalo kao netačno.
I uhvati me društvo, nas 26 iz kruševačke gimnazije ode na prijemni za medicinu, svi upišemo. Izašao sam bez pripreme, prijemni katastrofalno uradio, ali sam se upisao zahvaljujući Vukovoj diplomi, bio negde pred kraj liste primljenih studenata.
- Kad sam se vratio iz vojske, krećem na fakultet. U prvom roku sam položio sve ispite - hemija, biologija, biofizika. I nakon toga - ništa. Nit sam učio, nit polagao, nit me interesovalo. Kakva crna medicina! Izgubio sam prvu godinu zbog anatomije. Dođem iz Kruševca na ispit i ne izađem, a majci javim da nisam položio jer nisam znao neke stvari. A zapravo, umesto da odem na ispit, odem na premijeru "Indijane Džounsa" u "Kozari".
Sledi prekretnica kad mi je otac rekao: "Ako tebe ovo ne interesuje, diži ruke. Godina je prošla i gotovo. Bolje da sad razmišljamo šta dalje nego da gubiš vreme." I kažem: "Daj mi šansu." Sramota me bilo od roditelja, drugova, generacije, svih. Vratio sam se i sve završio u roku.
Pred kraj fakulteta imao sam devojku iz Beograda, sa moje godine. Imali smo stabilnu vezu nekih pet godina, sada je ugledni profesor na Medicinskom fakultetu. Zbog nje mojih poslednjih 20 ispita su čiste desetke! Pre toga sam imao prosek oko sedam. Bila je odličan student, učila, pa šta ću, sednem i ja da učim mnogo ozbiljnije, i promenim prosek nabolje. Samo sam imao osmicu iz hirurgije. To mi je veliki poraz, jedino sam hirurgiju preferirao. Na ispitu kod poznatog profesora pet devojaka, ja šesti. Krenem, a on sve: "Dobro, dobro, super, super...", dok one izađu na bum i svima nam da osmicu. Nikad nisam prežalio što je nisam poništio. Ali sam rekao: Sad se bacam na hirurgiju, da dokažem da je ta osmica, u stvari, početak jedne karijere.
U trenucima kada sam bio najneugledniji, najniži, težio sam da se dokažem u nekom drugom polju koje ne zahteva fizičke sposobnosti. Počeo sam da proučavam filozofiju i naišao na Ničea. Čitao sam ga već sa 14-15 godina. Tu sam uvideo da čovek može da dokaže svoje kvalitete na hiljadu načina. Niče je izrekao i veliku istinu - uvek treba da težiš da zavoliš ono što radiš, a ne da težiš da radiš ono što voliš. Malom broju ljudi pruža se da rade baš ono što vole. I krenuo sam posle fakulteta da dokazujem sebe u sada mojim poljima medicine.
Diplomirao sam 1991, počeli ratovi, velika turbulencija, gde, šta, kako... Odlučujem da ostanem u Beogradu zbog devojke, čiji otac me ubacuje da volontiram u Tiršovoj, kod čuvenog profesora Save Perovića. Odem da mu se javim, čekam ispred ambulante, pozove me: "Ti si sledeći. Skidaj se!" Velim mu da nisam pacijent. Zaboravio je da treba da dođem, moje potpuno razočaranje. Celo popodne i veče razmišljao sam da li da se pojavim u utorak ujutru. I ujutro odmah uđem u salu, operacija promene pola, to je tek počinjao da radi. Tad sam video da je ta hirurgija budućnost. Bio je 2. novembar 1992. Izdržim celu operaciju, 10-12 sati. Kaže mi da se iznenadio što sam se uopšte pojavio, pa još i izdržao, jer oni koji rade s njim jedva čekaju da se pojavi neko mlađi pa da pobegnu iz sale. Tu smo počeli fantastičan odnos, maltene roditelja i deteta, profesora i učenika. Radili smo zajedno skoro 15 godina.
Čak i tokom sankcija 1992. uspeo sam preko prijatelja, koji su bili veliki proizvođači ruža u Senti, da izvezem sve sadnice iz kruševačkog kraja. U Srbiji nije imao ko da ih kupi, mogli smo samo da ih bacimo. Organizovao sam liniju, šlepere, napravio kontakt u u Holandiji, pa smo blizu milion sadnica godišnje izvozili u EU. To mi je pomoglo da opstanem u Beogradu jer sam bio volonter. S jednom porodicom krenuo sam čak da uzgajam ruže u Slancima, nadomak Beograda. Posle bolnice trčiš u njivu, prskaš, režeš, kopaš, pa se ujutru vratiš u salu izgrebanih ruku. Ali sve je to za mene normalna stvar. Radili smo to tri godine.
Zaposlen sam potom u Tiršovoj od '94. Specijaliziram dečju hirurgiju, ali pošto nisam mogao da se bavim i hirurgijom odraslih, završavam specijalizaciju i iz urologije. A početkom ovog veka profesor i ja formiramo supspecijalizaciju iz dečje urologije. I prvi sam koji je završio na Medicinskom.
Profesora '96. ili '97. pozivaju u humanitarnu misiju u Vijetnam, sa četiri vodeća stručnjaka iz SAD. Kaže da neće bez mene, a ja specijalizant. Morao sam da se predstavljam kao specijalista. U Sajgonu je sve bilo šok - milijardu biciklista, semafora nema, ulica široka 20 metara, stojimo, ne možemo da pređemo. Za te dve nedelje izgubio sam deset kilograma, pa dobio herpes zoster od pada imuniteta. Ništa nismo jeli, plašili smo se. Kad odemo na večeru s ljudima iz tima, donose kljunove od ptica. Nijednog psa nismo videli na ulici, čuli smo da ih jedu. Imali smo neke gotove proizvode s amsterdamskog aerodroma i to jeli. A svako veče u hotelu nas na papiru sačeka opomena: "Niste bili na doručku." I poslednji dan svratimo da vidimo šta ima za doručak, kad tamo jaja na oko, kajgana, pršuta, slaninica, hrskava, deset vrsta hleba... Ukapiramo da smo bili budale iz predrasuda.
Asistirao sam tada profesoru tokom operacija kao mlađi, ali već treći dan zove me vođa tima, direktor plastične hirurgije na Stenfordu: "Vezani ste kao pupčanom vrpcom, odvezujem vas", i traži da sam operišem! Najteži slučajevi, a moj profešor hrabri: "Znaš ti to, genije. To za tebe nije problem." I počnem samostalno. Nigde nikoga, osim 15 kolega Vijetnamaca, koji gledaju, slikaju, snimaju. Ulaze Amerikanci, slikaju i snimaju. A ja kao iskusni specijalista. Tragikomično. Bio je to dobar put, uspostavio sam kontakte s kolegama koje su me podržavale na američkom putu, internacionalnoj karijeri.
U ono teško vreme sankcija uspeli smo da dobijamo nemačke vize na godinu dana. Išli smo da radimo operacije promene pola u Padovi, Frankfurtu, Hamburgu... Uvek sam ga vozio, prešli smo sigurno milion i po kilometara kroz Evropu. Čak su me pogrdno zvali njegovim privatnim šoferom, što mi nije smetalo jer su sve te vožnje rađale dobre diskusije, nove ideje. Kolega iz Tiršove me podrugljivo pitao: "Nisi ga valjda vozio i u Vijetnam?" Bio sam i u brojnim misijama u poslednjih petnaestak godina: Indija, Kenija, Nigerija, Brazil...
Krajem prošlog veka krenuli su konkursi, sve kolege oko mene dobijale poziciju asistenta. Nisam imao ni direktora banke, ni direktora velikih preduzeća, ni predsednika vlade... Konkurisao sam s dobrim referencama, ali nisam bio izabiran. Postao sam asistent tek 2001, a redovni profesor 2018, pre mnogih koji su u vreme kada je tek trebalo da budem asistent dugo bili asistenti, neki čak i docenti.
Iako sam poznat kao transseksualni hirurg, glavna specijalnost mi je rekonstruktivna urologija. Najupečatljiviji slučaj mi je dečak s Kosova, koji je te 2001, kada sam ga prvi put video, imao skoro godinu dana. Rodio se sa dva muška polna organa, jedan blizu jedne, drugi blizu druge noge, na potpuno nepristupačnim mestima. Majka mu je inteligentno dala ime koje se može koristiti za oba pola. Čak smo razmišljali, pošto se činilo da se ne može ništa uraditi, da dete dobije ženske genitalije, pa da je podižu kao devojčicu. Ipak, odlučili smo da probamo i uspeli, u operaciji od 12 sati, da spojimo ta dva penisa u jedan. Danas je on vrlo zadovoljan mladić, sa apsolutno funkcionalnim genitalnim organima i normalnim izgledom, bez ikakvih znakova da je tu bila jedna od najvećih anomalija koju je svet video. To je jedini slučaj u svetu koji je opisan, a objavili smo ga već 2004. u vodećem žurnalu.
Sofija je rođena 2001. U to vreme sam bio s bivšom suprugom, koja je sada profesor na Stenfordu. Nostrifikovala je američku diplomu još dok je bila trudna, putovali smo u Budimpeštu da polaže ispite, pa je dobila posao u Baltimoru, tako da naša ćerka već od druge godine živi u Americi. Tad sam se lomio da li da spremam tu nostrifikaciju i doktori iz Amerike me posavetuju da to ne činim, da je paklen posao, a trebalo bi mi bar 10-12 godina da postanem ono što sam već tada bio. Vremenom, supruga i ja smo nastavili svako na svoju stranu, ali ipak uz Sofiju, koja, iako je odrasla u Americi, govori srpski bez akcenta, ima prijatelje u Beogradu. To je nagrada za ceo trud koji sam uložio boraveći po svim dobrim mestima i zabitima Amerike gde je živela. Sve godišnje odmore, nakupljene slobodne dane koristio sam u to vreme da budem u SAD. Pošto sam tamo samo sedeo, krenuo sam da komuniciram s transrodnim grupama i prva dva Amerikanca, ujedno i prva dva stranca, došla su 2004. u Srbiju na promenu pola. Potom je to neverovatno brzo i dobro krenulo.
Sada sa Ivanom imam ćerku Lenu, sedmi je razred, a ona je genetičarka u "Frontu". Nismo se venčali, po meni budućnost braka je uvek neizvesna i pod pretnjom razvoda, a to verovatno zbog teškog razvoda i odvajanja od prvog. Ona to veoma dobro razume, razvijamo našu porodicu najbolje što umemo i u odličnim odnosima sa starijom ćerkom.
Inače, ne prihvatam tugu u životu. Za mene je tuga unutrašnji osećaj trenutka koji će vrlo brzo da prođe ukoliko ste jaka osoba. Kad mi nedostaje da popričam s majkom, odem kod nje, upalim sveću, provedem desetak minuta i osećam se kao da smo negde sedeli i popili kafu. Uopšte ne smatram da nas je napustila. Jeste fizički, ali iz svakog tog tužnog trenutka gledam da izvučem pozitivno i dodatnu snagu.
Pre petnaestak godina kreću pozivi da izvodim demonstracione operacije po svetu, držim predavanja, organizujem simpozijume... Amerikanci su mi priznali diplomu s našeg univerziteta, iako je to kod kojih vrlo strogo. Nisam polagao nikakav ispit, a dali su mi licencu da napravim tim za transrodnu medicinu u možda i najpoznatijoj bolnici na svetu - Maunt Sinaj u Njujorku. Od 2016. išao sam povremeno, a 2019. potpisao sam ugovor da radim četiri meseca godišnje.
Čuveni advokati, predstavnici vlada i drugi slavni s raznim anomalijama bili su moji pacijenti. Ali i oni su, kao i svi, samo ljudi kojima treba pomoć, i svima pružam isto. Ne govorim im imena, ali u medijima je bilo da je ćerka, odnosno sada sin pevačice Šer - Čaz Bono, trebalo da bude moj pacijent. Bili smo u kontaktu dve-tri godine, ali je imao izuzetno veliku telesnu masu, s kojom bi operacija bila vrlo rizična. Ipak, to je odjeknulo u svetskim medijima.
Posebno je interesantan intervju koji sam dao čuvenom Hauardu Sternu. Vozio sam za Skoplje i dok prolazim kroz Grdelicu, preko spikerfona direktno se uključujem u emisiju, na 45 minuta.
Zanimljivo je i da sam bio kum na venčanju transrodnoj osobi iz Srbije, koju smo preveli iz ženskog u muški pol. Oženio se tadašnjom devojkom, posle su veštačkom oplodnjom i donorskim ćelijama dobili blizance. Žive srećno.
Uradili smo 11. transplantaciju materice u svetu 2017, a drugu uspešnu transplantaciju testisa 2019, a 2022. i transplantaciju jajnika, u timu koji je vodio ginekolog Milan Milenković. Beograd je za sada jedino mesto u svetu gde su uspele transplantacije tri genitalna organa. Fali nam još muški polni organ i to je moja vizija. Radimo studije i istraživanja i nadamo se da će se svakog dana pojaviti dobri kandidati - genetski podudarni davalac i primalac kako bismo izbegli jake i opasne imunosupresivne lekove. U sva tri pomenuta slučaja bili su jednojajčani blizanci, pa imunosupresivna terapija nije bila potrebna. Za presađivanje penisa ne možemo imati jednojajčane blizance, ali makar brata i sestru ili dvoje iz bliske familije, od kojih jedan ide ka muškom, a drugi ka ženskom polu, bio bi idealni slučaj.
I kad me ne bude, siguran sam da će me biti još dugo, dugo kroz moje učenike, koji će da razvijaju ono što smo počeli. Što se tiče porodice i prijatelja, voleo bih da ljudi koji me se poneki put sete uživaju još mnogo, mnogo godina pre nego što i njih više ne bude.
Jelena S. Spasić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
