Naime, u dokumentu od 1. decembra 1995. godine, Tobi Gati, u to vreme pomoćnica američkog državnog sekretara za obaveštajni rad, pisala je vršiocu dužnosti državnog sekretara da Milošević nije imao interes da suzbija "srpske pobunjenike" u BiH jer se video kao predvodnik srpstva, te da je jedna od opcija koju ima na raspolaganju za uklanjanje liderstva Srba u BiH organizovanje atentata na njih dvojicu.
Gatijeva je pisala da je ipak mnogo verovatnija opcija da će Milošević skloniti Karadžića u neku vilu na jadranskoj obali gde će ga držati u šaci pod pretnjom izručenja Hagu ako odbije da se povuče iz politike.
"Kod Mladića direktniji pristup je mnogo verovatniji: kao oficir Vojske Jugoslavije s bosanskim korenima Mladić bi verovatno poslušao naredbu da se vrati u Beograd, posebno ako mu se omogući pravna zaštita. Kada obojica budu pod njegovom kontrolom, imaće mogućnost da ih izruči Hagu", piše Gatijeva.
Puno veći problem za Miloševića od uklanjanja Mladića i Karadžića, prema njenoj analizi, jeste ko bi mogao da ih zameni, ističući da Milošević tamo nema ljude koji su mu lojalni, a koje bi mogao instalirati kao predsednika RS i na druge ključne pozicije.
"Očiglednog Karadžićevog naslednika koji bi mogao povesti Srbe da prihvate Dejtonski sporazum nema.
Najprominentniji kandidat je potpredsjednik RS (Nikola) Koljević, kojeg umereni stavovi i karijera stručnjaka za Šekspira čine atraktivnim za Zapad. Ali, alkoholizam i emotivna rastrojenost čine ga osrednjim kandidatom, i to u najboljem slučaju", ističe ona.
Navodi da se jedno vreme kao moguća alternativa Miloševiću činila grupa pobunjenika u parlamentu bosanskih Srba iz Banjaluke, predvođena Miloradom Dodikom, ali da ih, kako je istakla, Milošević nije uspeo dovoljno ojačati. "Pomalo ironično, ali Srbima je Banjaluka sinonim za nacionalizam. Za njih su Pale samo obično vikend naselje u blizini Sarajeva koje pozira kao glavni grad. 'Paljanska grupa', ako takvo nešto uopšte postoji, neminovno bi bila vezana za Karadžića, dok bi bilo koja ličnost iz Banjaluke verovatno bila barem toliko ekstremistička kao trenutni 'predsednik' bosanskih Srba, mada bi, vrlo verovatno, naporno radio da pridobije Miloševića", navodi ona.
Tobijeva je zaključila da Milošević nije bio iskren kada je Amerikance uveravao da je od 1994. uveo bojkot prema RS.
"Da je Milošević to stvarno želeo, mogao ih je stegnuti znatno jače. Bosanske Srbe ne bi bilo lako potpuno izolovati, ali da je makar prekinuo dotok naftnih proizvoda, za njih bi to bilo i te kako bolno", naglasila je.
Dodala je da bi njihova saradnja sa bh. Hrvatima u zaobilaženju sankcija donekle smanjila uticaj Miloševića, ali da su ekonomije RS i Jugoslavije toliko prožete, da bi Miloševićev uticaj ostao znatan. Što se tiče sankcija na naoružanje, Gatijeva je ocenila da je Vojska RS praktično ekstenzija Vojske Jugoslavije.
"Iako ne može zapleniti skladišta oružja i municije, koji su im potrebni u slučaju ponovnog izbijanja sukoba na terenu, Milošević bi mogao opozvati paljanski oficirski kor koji su u stvari pripadnici Vojske Jugoslavije koji su zapravo samo tamo na službi. Mogao bi prekinuti dotok municije, goriva, aviona, raketa, isplatu plata, opreme za održavanje, protivvazdušnih sistema kao i tretiranje ranjenih", zaključila je ona.
Problem za Miloševića da to učini je, kako je istakla, to što bi ga nacionalističko jezgro, posebno u vojsci, smatralo izdajnikom srpskih interesa.
(Nezavisne novine/Dejan Šajinović)
