Kroford se ponovo našao u žiži interesovanja nakon što je Zoran Živković, koji je nasledio Đinđića na premijerskom mestu, a danas je narodni poslanik Nove stranke u Skupštini Srbije, izjavio da se Kroford u tim traumatičnim danima za Srbiju zalagao da na čelo Vlade dođe tadašnji vicepremijer Nebojša Čović (saradnik "zemunskog klana", poznat kao Ćoki), piše Radio Slobodna Evropa.
ŽIVKOVIĆ ZA SLOBODNU EVROPU: Kroford je posle ubistva Đinđića za nas postao persona non grata
Nikoga ne bi trebalo da iznenađuje interesovanje Londona za politička zbivanja u Srbiji nakon ubistva premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine, konstatuje bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji Čarls Kroford (danas konsultant i medijator u rešavanju međunarodnih pitanja), za Radio Slobodna Evropa.
ŠOKANTNO! POSLE UBISTVA ĐINĐIĆA BRITANSKI AMBASADOR ZAHTEVAO Čović da bude premijer
Kurir u celosti prenosi Krofordov odgovor Radiu Slobodna Evropa:
ŽIVKOVIĆ ZA RSE: Zašto tužilaštvo 13 godina ne istražuje političku pozadinu ubistva Đinđića
"Razočaravajuće je, ako ne i bizarno, da istaknuti srpski političari, uključujući sada i Zorana Živkovića, još uvek proizvode neljubazne, neistinite ili nečasne primedbe o mojim razgovorima sa različitim ličnostima u Beogradu neposredno nakon ubistva Zorana Đinđića 2003. godine.
Ovo je ono što se zaista dogodilo.
Koliko se sećam, na dan posle ubistva Zorana Đinđića sastao sam se sa Aleksandrom Joksimović (tadašnja pomoćnica ministra inostranih poslova i članica Izvršnog odbora Demokratske stranke) u pokušaju da saznam kakvi su planovi rukovodstva Demokratske stranke u vezi sa imenovanjem novog premijera – ne iznenađuje, razume se, što je zvanični London želeo procene o tome šta bi mogao biti verovatan sled događaja u tom kritičnom trenutku.
Zaboravio sam kako je tačno tekao razgovor sa Joksimovićevom i sa svima drugima s kojima sam se sreo, ali ja sam izneo stav da bi tadašnji potpredsednik Vlade Nebojša Čović, među mnogim drugim, verovatno bio jak kandidat za premijera: on je zadobio mnoge međunarodne prijatelje za Srbiju time što je neumorno radio na normalizaciji odnosa sa albanskom zajednicom na jugu Srbije, promovišući inteligentnu i aktivnu srpsku politiku u vezi sa kosovskim problemom. Da je tada postavljen na poziciju premijera Srbije, London bi to u potpunosti podržao, kao što bi podržao bilo kog novog predsednika vlade u tim užasnim okolnostima.
Činilo se da je Joksimovićeva, vrlo napeta i pod stresom zbog događaja od prethodnog dana, što je bilo sasvim normalno s obzirom na okolnosti, bila i ljuta jer je ovo razumela kao da ja guram Čovića na račun kandidata Demokratske stranke. Rekao sam joj da definitivno nije moja namera da favorizujem Čovića već sam samo rekao da mi se Čović dopada, da smatram da bi dobro obavljao posao i da bi njegovo imenovanje za premijera sigurno naišlo na toplu međunarodnu dobrodošlicu. U svakom slučaju, međutim, rekao sam da je pre svega na Demokratskoj stranci da odluči ko treba da postane novi premijer i da u tom smislu treba i da nastave da rade.
Kada je nekoliko dana kasnije Demokratska stranka najavila da će novi premijer biti Zoran Živković, gradonačelnik Niša koji je obavio dobar posao pomažući da se obori Milošević, javio sam u London da je to bio solidan izbor (uprkos činjenici da nije imao značajan ugled van Srbije, niti bilo kakvo međunarodno iskustvo) i da je Živković ostavio snažan prvi utisak prilikom obraćanja diplomatskom koru.
Ova skromna i stopostotno profesionalno korektna epizoda u našoj komunikaciji očigledno je, međutim, metastazirala u mašti Demokratske stranke u nešto daleko zlokobnije i dalekosežnije, naime, u neku vrstu zajedničke zavere ambasada Velike Britanije i SAD kako bi se umešale u probleme Srbije u tom kritičnom trenutku.
Zašto bismo mi to radili? U koju svrhu? Bilo je zaslepljujuće očigledno svakome (uključujući i gospodina Živkovića) da je i pre i posle atentata (na Zorana Đinđića), Ambasada Velike Britanije u Beogradu neumorno radila sa srpskim liderima, i to uz punu podršku Londona, na svim vrstama programa pomoći Srbiji da ponovo stane na noge i krene napred nakon godina Miloševićeve vlasti.
Jasno nam je, međutim, da sama činjenica da su sumnje o našoj ulozi smešne, teoriju zavere čine još dubljom.
U svakom slučaju, žao mi je zbog činjenice da je gospodin Živković smatrao primerenim da iznese tako grube primedbe o meni posle toliko vremena proteklog od pomenutih događaja. Dok je bio na funkciji premijera doveo sam visokog britanskog zvaničnika da ga upozna, a organizovao sam i susrete drugih visokih ličnosti sa njim: razgovori su u svakoj od tih prilika bili srdačni i poslovni.
Ako bivši lideri Demokratske stranke, poput gospodina Živkovića, sada imaju vremena, mogli bi u miru razmisliti o tome kako su doveli svoju stranku od 2,4 miliona glasova u 2000. godini na 230.000 glasova u 2016. Spektakularan politički neuspeh za njih i za njihovu zemlju domaće je izrade. Taj neuspeh nema nikakvih dodirnih tačaka sa stranim diplomatama.
(Radio Slobodna Evropa)
