REPORTER KURIRA U PRIŠTINI: Martovski napad Srbima je pokazao da za njih mir ne važi, pogrom je Srbima uzeo budućnost

O čemu mi, zapravo, govorimo kad govorimo o martovskom pogromu na KiM?

Pre 1999. godine u Prištini je živelo 47.000 Srba.

Danas... Danas, paroh prištinski Staniša Arsić nabraja savijajući prst po prst:

- Baka Mileva, porodica Nikolić sa tri člana, dvoje bolesnih, ne dolaze na službu jer su vezani za krevet...

Kad savije osmi prst, kaže:

- Eto, toliko.

Požar i pomoć

Osam Srba živi u Prištini, manje ih ima nego što ima prstiju na obe ruke!

O tome govorimo kad govorimo o pogromu - da su Srbi ognjem isterani sa vekovnih ognjišta.

U porti prištinske Crkve Svetog Nikole, sagrađene 1830. godine na temeljima još starije pravoslavne svetinje, do 1915. godine bilo je groblje. (Neka čitalac primeti da, kad govorimo o ovoj crkvi, odnosno o Srbima u Prištini, vreme merimo stotinama godina, vekovima.) Danas je tu samo nekoliko okrnjenih kamenih krstača. Otac Staniša podiže sa zemlje kamen ne veći od dlana - to je, kaže, „deo spomenika prvom vojniku poginulom u Balkanskom ratu za oslobođenje Stare Srbije“.

Ime mu istorija nije zapamtila. Loš znak? Znak da mu je oslobađanje bilo uzaludno?

A pre 19 godina, na današnji dan, crkva je zapaljena. I sve u njoj: knjige krštenih i knjige umrlih, molitvenici, trebnici, arhiva... Što nije izgorelo, pobacano je, ili ako je bilo zlatno, opljačkano. Goreli su i zvonik i parohijski dom.

- U parohijskom domu ostao je zarobljen u podrumu tadašnji paroh Miroslav Popadić. Kfor je, kad je nasilje počelo, Srbe evakuisao, ali su u toj gužvi njega ostavili... I zove on mene telefonom, kaže: „Gori sve iznad mene!“ Baterija u telefonu bila mu je pri kraju, nije mogao, a ni imao koga drugog da zove... Na sreću, prevodilac kod Argentinaca u Kforu video je da ga nema među sklonjenima, pa su se vojnici vratili i spasli ga - priča otac Staniša, 52-godišnjak, koji je pre Prištine službovao u Vučitrnu, Zvečanu i Štrpcu.

- Nikako da vas pomere sa Kosova? - pitam, računajući da svako želi da živi tamo gde je mirnije.

- A što da me pomere? Ako mi sveštenici odemo, ko će da ostane?

U Prištini svakako nije mirno...

Incidenata, nasilja, kaže paroh, nema. Ali česte su neprijatnosti u dodiru sa administracijom, činovnicima i zvaničnicima kosovskih vlasti.

Crkva Svetog Andreja u Podujevu

Iskopavali Srbe iz grobova

Razaranje svake crkve tragično je na isti način, ali ono što je urađeno Crkvi Svetog Andreja u Podujevu izdvaja se po bestijalnosti. Još 1999. godine, iako je tu bio britanski Kfor, demolirana je i oskrnavljena, a njena unutrašnjost spaljena. Drugog dana pogroma 2004. godine češki vojnici koji su je čuvali morali su da ustuknu pred masom. Albanci su u crkvi izazvali požar koji je uništio njenu unutrašnjost, a iz groblja oko crkve - ovo je svedočenje čeških oficira - iskopavali su sanduke i razbacivali ih okolo! Istočni deo crkve i zvonik dignuti su u vazduh eksplozivom, a svet je obišao snimak čoveka (?) koji divljački čupa krst sa kubeta crkve...

Hteli smo prekjuče da posetimo ovu crkvu. Nekoliko makadamskih puteva koji su zrakasto vodili do nje presekle su ograde novih porodičnih kuća, a da uđemo u centar Podujeva i raspitamo se za druge pravce - priznajemo, nismo smeli.

Videli smo sa dvestotinak metara nov, obnovljen krov. I krst je vraćen... Srba, inače, u Podujevu nema.

Spasovdanska liturgija

U centru grada devedesetih godina počela je gradnja velikog Hrama Hrista Spasa. Trebalo je, pisalo se, kad bude završena, da na njoj bude 1389 zlatnih krstova, kao podsećanje na godinu kad se odigrala Kosovska bitka. No, bilo je šta je bilo, zidovi su osvećeni, krst na kupolu podignut, i tu se stalo... Ali svetinja je svetinja, i takva, nedovršena. Na Spasovdan otac Siniša i drugi sveštenik iz Crkve Svetog Nikole Zoran Gođevac pođu, kao što je red, da odsluže liturgiju u Hramu. Pođe i Zoranova supruga, da bude „verni narod“.

- Otišli smo rano ujutru, da počne služba u pola pet, računao sam da niko neće da nas vidi i neće praviti probleme... da ćemo završiti do sedam. Kad, samo što sam otključao vrata, dolazi jedan policajac, pa brzo posle još sedam-osam njih. Kažu mi, na albanskom, sve na albanskom pričaju sa mnom, da tamo ne smem da budem. „Ne, vi ne smete ovde da budete. Ova je zemlja upisana u katastar SPC“, odgovorio sam mu - priča.

Posle natezanja i prepiranja, napisana mu je prijava zbog ulaska kolima na zelenu površinu! A u zapisnik je uneto da su „zatečeni“ jedan stanovnik Kosova i „dva stranca“. Otac Zoran Gođevac, inače Valjevac rodom, i njegova supruga imali su lične karte izdate u Novom Pazaru!

O tome govorimo kad govorimo o pogromu: da pravoslavni sveštenici u Prištini moraju da služe liturgiju u zoru da ih neko ne bi ometao. Pa ni to ne pomaže!

Plamen sve guta

Tog 17. marta 2004. u Prištini se nije zateklo mnogo Srba: uvrh glave sedamdesetak. Ali molimo čitaoce da na trenutak zanemare brojeve i da zamisle: mase se valja ulicama kao crna poplava, urla, psuje i halače da uplaši, razbija sve što ima veze sa „škijama“ ili im zaliči na srpsko. U centru grada je višespratnica podignuta u bolje vreme u sklopu takozvanog Ju programa, namenjena stručnjacima koji žele da rade na KiM. Većina stanara su Srbi, i 17. marta masa je opkoljava. Srbi se, njih trideset, zatvaraju u jedan stan. Kroz prozore leti kamenje, pa flaše sa zapaljenim benzinom. Plameni jezici ližu kroz prozore u prizemlju, masa urla. Kad stakla na drugom spratu popucaju od vreline, i kroz njih napolje sukne vatra, rulja je u delirijumu. Oni u prvim redovima povlače se od vreline unazad, oni pozadi ne dozvoljavaju vozilima Kfora da Srbima priteknu u pomoć. I to traje... Kad govorimo o pogromu, zamislimo atmosferu u stanu sa trideset Srba, koji čekaju da se vatra pojavi ispod vrata... Kfor ih je evakuisao u poslednjem trenutku. Ali mogu li se smatrati spasenim ako su im ostali samo goli životi, a izgubili su sve što su decenijama sticali, preko imovine i uspomena do budućnosti?

Rat 1999. je bio strašan. Uostalom, nema rata koji nije takav. Ali posle rata sklopi se mir, i ljudi nastavljaju život kako mogu i koliko umeju.

Užas martovskog pogroma je što je Srbima pokazao da za njih mir ne važi. Da ga nikad neće imati. Da za njih života na KiM nema. Pogrom je Srbima uzeo budućnost.

O tome govorimo kad govorimo o pogromu. Da na nedeljnu službu u Crkvu Svetog Nikole dolaze samo baka Mileva i tri člana porodice Nikolić...

Pitao sam oca Stanišu Arsića o budućnosti.

- Treba da nam bude jasno: sve dok se čuje zvuk zvona sa zvonika, ima Srba! A kad utihne, biće znak da Srba nema - odgovorio je.

Obnova crkve u Prištini počela je 2009. godine, a skoro su završeni radovi baš na zvoniku...

Momčilo Petrović