Ovim filmom ne mogu da ublažim bol porodica, možda ne mogu da doprinesem ni pronalsku posmrtnih ostataka njihovih najbližih. Ali, ono što mogu je da pričom o njima, njihovim sudbinama i učinim da ih javnost u Srbiji ne zaboravi.
Budemo li o ovome ćutali, ako ne govorimo, ti ljudi ponovo, još jednom, nestaju - priča za Kurir, uoči premijere, autorka dokumentarno-igranog filma "Dosije Kosovo - Žuta Kuća", Slađana Zarić, koji će biti emitovan u četvrtak na RTS-u sa početkom u 21 čas.
Šta vas je motivisalo da se upustite u snimanje igrano-dokumentarnog filma "Dosije Kosovo - Žuta kuća"?
- O "žutoj kući" i trgovini organima smo svi nešto znali i čuli, a u stvari većini nije bilo baš jasno kako se sve to odvijalo, kada se dešavalo. Zbunjivali su nas i često bombastični i tabloidni naslovi u novinama "Vađenje srca na živo", "Sekli ih bajonetom" i slično, ali i medicinska objašnjenja da tako nešto nije moguće i da sem ozbiljnog mučenja, za koje nemamo dokaza i kako to nema veze sa trgovinom organima. Nakon svega toga sam zajedno sa rukovostvom RTS-a odlučila da istražim tu priču i da simimo dokumentarno-igrani film.
Baza mog istraživanja je izveštaj Dika Martija koji je usvojen na Parlametarnoj skupštini Saveta Evrope i jedan UNMIK-ov dokument iz 2003. godine koji sadrži izjave svedoka, koji imaju direktna ili inidrektna saznanja o transportu zarobljenih Srba u Albaniju i trgovini organima.
Sva saznanja u filmu bazirana su na inostranim izvorima i višegodišnjim istraživanjima kako tima UNMIK-a, tako i specijalnog tužioca Klinta Vilijamsona, koji je posle izveštaja Dika Martija sproveo trogodišnje istraživanje i potvrdio navode koji su u izveštaju izneti.
Zbog čega javnost i dalje tako malo zna o ovim dešavanjima?
- Mnogi u Srbiji ne samo da ne znaju dovoljno, već i dovode u pitanje da je žuta kuća, odnosno trgovina organima u Albaniji uopšte postojala. Zašto je to tako, ne znam. Možda smo i mi sami za to odgovorni.
Porodice nestalih su bile prepuštene raznoraznim pričama i tračevima, koje su samo produbljivale njihovu agoniju, a od zvaničnih institucija na Kosovu nisu dobijale nikakav odgovor gde i kako su njihovi najmiliji završili.
Da li ste imali prilike da razgovarate sa nekim od preživelih žrtvi?
- Nažalost, ne postoji nijedan preživeli Srbin koji je transportovan sa Kosova u Albaniju i koji bi mogao da bude svedok tih jezivih događaja. Postoje Albanci, koje je UČK držao zarobljene u logorima u Albaniji (u Kukešu i Cahanu) i oni su danas ključni svedoci u sudskim procesima koji se vode, kako u Prištini, tako i u Hagu.
Sa njima nisam razgovarala, jer su zaštićeni svedoci, ali sam izjave pojedinih svedoka čitala. Naime, ono što srpska javnost malo zna, UČK je hapsio i ubijao i Albance, za koje su sumnjali da sarađuju sa Srbima ili koji su pak bili članovi suparničke Rugovine partije.
Posle 10. juna i dolaska KFOR-a na Kosovu je stradalo preko 350 pripadnika albanske narodnosti. Inače, u tom periodu je ubijeno preko 1.000 osoba, većina njih su bili Srbi. I dalje je sudbina oko 400 Srba i nealbanaca nepoznata. Najveći broj ubistava i nestanaka desio se juna, jula i avgusta 1999. godine.
Koju scenu je bilo najteže snimati?
- Ceo film je jako težak i vi u stvari ne znate da li vam je teže da pratite sudbinu zarobljenih Srba koje vode od kuće do kuće u Albaniji i pripremaju ih i selektuju za trgovinu organa ili da pratite agoniju porodica nestalih koji godinama, odnosno, već decenijama pokušavaju da saznaju šta se sa njihovim najmilijima desilo.
Zamislite majku kojoj je otet sin, mladić, koja se godinama nada da je on i dalje živ, koja sluša različite priče, do koje dolaze informacije kako su ih mučili, sekli... Strašno... Te porodice godinama nemaju mir.
Što se tiče igranih scena koje su zasnovana na svedočenjima i izveštaju Dika Martija, meni je svakako jedna od najtežih ona u kojoj zarobljenici posle silnih lekarskih pregleda i vađenja krvi postaju svesni da će ih, kako navodi svedok bivši vojnik UČK, "seći na delove". Tu scenu je vrlo emotivno i odlično odglumio Zlatan Vidović, koji je i glavni glumac u filmu.
Za potrebe snimanja tražili ste i sagovornike na albanskoj strani. Koliko je bilo teško doći do informacija i da li je neko želeo da priča o ovoj temi?
- U radu su mi dosta pomogli novinari koji su priču o trgovini organima otkrili. Sve je, naime, započeo crnogorski istraživački novinar Jovo Martinović koji je i pronašao svedoke, bivše UČK vojnike krajem 2002. i početkom 2003. godine. On je tada zajedno sa američkim novinarom Majklom Montgomerijom i producentom Stivenom Smitom i započeo istraživanje trgovine organima.
Otišli su i do UNMIK-a i dokument koji ja koristim u filmu je ustavri njihova međusobna komunikacija i razmena saznanja o izjavama svedoka. Zajedno sa pripadnicima Tribunala oni su 2004. godine otišli u selo Ripe i žutu kuću i tamo pronašli tragove krvi u prostoriji i lekove koji se koriste u procesu operacije. Sve je to iniciralo kasnije istraživanje Dika Martija i istragu Klinta Vilijamsona.
Zanimljivo je da je Vilijamson, koji je bio glavni tužilac Specijalnog suda u Hagu, potvrdio navode iznete u izveštaju Dika Martija, uz napomenu da nema dovoljno dokaza kako bi se ceo slučaj i sudski procesuirao.
Inače trgovina organima je teško dokaziva, danas i da pronađete leš posle toliko godina, mekih tkiva više nema, ne možete da dokažete da su organi vađeni. A veliko je i pitanje da li je u Albaniji vršena asanacija terena. Puno pitanja ostalo je otvoreno.
Da li ste uspeli da razgovarate sa nekim iz KFOR-a?
- Razgovarala sam sa oficirima KFOR-a. Francuski pukovnik je i sagovornik u filmu. On je boravio tih meseci na Kosovu i zbog svega onog što je tada video odlučio je da napusti francusku vojsku. Njegovo svedočenje u filmu je jako važno, jer on daje prikaz sa strane i pokušava objektivno da sagleda atmosferu koja je tada vladala.
Ne treba zaboraviti da KFOR ima veliku odgovornost za ono što se tih dana dešavalo na Kosovu i Metohiji. Pred očima 50.000 KFOR vojnika ljudi su nestajali, bili ubijeni. Ponavljam, preko 1.000 ljudi (podaci Fonda za humanitarno pravo kažu čak 1.200) je tada ubijeno od strane UČK.
Kakve ste, do sada nepoznate detalje javnosti, otkrili prilikom istraživanja i rada na ovom projektu?
- Mislim da će gledaoci sada kroz film moći da sagledaju atmosferu koja je tada vladala i da isprate tragičnu sudbinu nestalih. Izjave albanskih svedoka su vrlo precizne, oni navode i mesto i datum određenih događaja.
Ono što je mene fasciniralo je svedočenje da su ti ljudi mesecima držani u Albaniji i vođeni iz jednog u drugi logor. Oni su u tim logorima radili razne fizičke poslove, obrađivali zemlju, sekli drva. Kako jedan od svedoka kaže u tim selima, visoko u planinama oni su "bili u vazdušnoj banji" pripremani za sudbinu koja ih je čekala.
UNMIK dokument navodi da je između 100 i 300 ljudi prebačeno sa Kosova u Albaniju. Nisu svi oni završili kao žrtve trgovine organima. Neki su ubijeni u logorima u Albaniji gde su radili, neki su čak mrtvi sa Kosova odvedeni u Albaniju. Neki su, nažalost, posle silnih pregleda, analiza krvi završili kako kažu svedoci " za rezervne delove".
Nisu samo Srbi bili žrtve trgovine organima. Navodi se da su u žutu kuću dovedene i prostitutke iz Moldavije i Ukrajine koje su uhapšene na Kosovu. Čak jedan svedok tvrdi da su kao žrtve trgovine organima bile i dve albanske prostitutke, katolkinje, iz oblasti Merdita.
Verujete li u to da će ovaj film na neki način ublažiti bol porodicama stradalih?
- Ovim filmom ne mogu da ublažim njihovu bol, možda ne mogu da doprinesem ni pronalsku posmrtnih ostataka njihovih najbližih. Ali, ono što mogu je da pričom o njima, njihovim sudbinama i učinim da ih javnost u Srbiji ne zaboravi. Jer, ako o ovome ćutimo, ako ne govorimo, ti ljudi ponovo, još jednom, nestaju.
Dešavanja na Kosovu 90-ih doneli su srpskom narodu epitet "ratnih zločinca". Da li smatrate da će ovaj film doprineti da javnost vidi i drugu stranu priče i promeni narativ o sukobu? I koliko je to važno?
- Film "Dosije Kosovo - Žuta kuća" nije propagandni srpski film i kako se nekada navodilo "srpska bajka". Mišljenja sam da svaka žrtva traži svoju pravdu i da svaki zločinac mora da bude kažnjen i osuđen. Priča o Žutoj kući ne abolira zločine koje su pojedini pripadnici srpskog naroda uradili.
Ona pokazuje da su jezivi zločini činjeni i nad Srbima na Kosovu i Metohiji i to ne samo ratne 1999. godine već i predratne 1998. Za to postoje i sudske presude u Tribunalu (logor u Jablanici, Lapušniku, Klečki...).
Ovom temom bavi se i srpsko tužilaštvo za ratne zločine, predmet je u toku i ja se nadam da će jednog dana ova priča dobiti i svoj sudski epilog, bilo ovde, bilo u Hagu.
Osim toga ne treba zaboraviti da je u toku suđenje bivšem kosovskom predesniku i premijeru Hašimu Tačiju koji je, između ostalog, i optužen za ubistva Srba tokom 1998 i 1999. godine. Nadam se da će pravda na kraju pobediti i da će sve porodice naći svoj mir.
(Kurir.rs / Andrijana Stojanović)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
