Jedan je od mnogih srpskih oficira koji je deo svog života proveo u Hagu, ali jedan od retkih koji je dobio ublaženu kaznu, jer je po mišljenju tužilastva za ratne zločine postupio vojnički ispravno I spasio 7 hiljada vojnika Armije Bosne i Hercegovine u Srebrenici i Žepi.
U Vojsci Republike Srpske obavljao je dužnost komandanta Zvorničke brigade angažovane na gotovo svim ratištima u Bosni i Hercegovini. Posle Dejtonskog sporazuma (1995) obavljao je dužnost zamenika načelnika Generalštaba Vojske Republike Srpske nakon smene generala Ratka Mladica.
U aprilu 2005. godine predao se Medjunarodnom krivičnom sudu za Jugoslaviju, koji je protiv njega podneo optužnicu. Tribunal ga je optužio za zločine na području Srebrenice i Zvornika u julu 1995. godine kao komandanta Zvorničke brigade i osudio na 13 godina zatvora za pomaganje ubistava i progon Bošnjaka sa područja Srebrenice, oslobođen je svih ostalih tačaka optužnice. Odslužio je više od 10 godina kazne.
U jednom od svojih romana rekao je da je:
Koncept bratstva i jedinstva na kraju je zamenjen oružanim nasiljem, koje je nastalo na celom prostoru SFRJ. Sticajem istorijskih okolnosti, Jugoslavija je nastala nasilnim putem pa se I na sličan način i raspala“.
Gost emisije "Crna hronika" i sagovornik urednice i voditeljke Jelene Pejović bio je general Vinko Pandurević doktor nauka, autor više knjiga iz oblasti sociologije vojske, vojne strategije i doktrine.
- Rat je počeo u Sloveniji. Nastavkom rata našao sam se u Višegradu, tada kao pripadnik Jugoslovenske narodne armije. Učestvovao sam u deblokadi hidrocentrale. Sprečili smo sukobe u Višegradu i ljudi su počeli da žive normalno. Svi koji su bili napustili grad i Srbi i Hrvati i Bošnjaci vratili su se. Bilo je stabilno sve do 18. maja kada JNA napušta Bosnu. Onda je ponovo nastupila polarizacija između Muslimana i Srba, svako se povukao u svoja sela i formirala se linija dodira i linija sukoba. Ja sam se prvog juna vratio nazad u Višegrad i postao komandant Višegradske brigade. U decembru sam prebačen u Zvorničku brigadu - rekao je Padndurević.
Za JNA tvrdi da je bila dobra vojska, ali da je problem nastao zbog nejedinstva u političkom državnom vrhu SFRJ.
- To je bila dobra vojska, veoma dobro organizovana i opremljena. Nije, međutim, postojalo političko jedinstvo u državnom vrhu koje bi trebalo davati ton kako da se ta vojska upotrebi i u koje svrhe u ratu. Traumatični sam doživeo raspad Jugoslavije, jer sam u Sloveniji počeo kao mlad potporučnik i tamo sam živeo i radio. Doživljavao sam Sloveniju kao svoju zemlju, a onda sam se jedno jutro probudio i rekli su mi da sam okupator. Moji pitomci su okrenuli puške protiv mene.
Iako je optužen za ratne zločine u Srebrenici, isticana je njegova uloga u spasavanju 28. brigade koja se probijala iz Srebrenice ka Tuzli.
- Vojnik je dužan da izvršava naređenja. Borbena sistuacija nalaže da sa svako naređenje besprekorno i blagovremeno izvrši. U pitanju su ljudski životi. O toj Srberenici je mnogo kazano, da je teško nešto novo reći - ocenio je Pandurević, a potom ispričao kako je odbio naređenje pretpostavljenih i na taj način spasao živote kako svojih vojnika tako i vojnika neprijateljske 28. divizije:
- 28. divizija je posle pada Srebrenice pokušala putem kombinovanog marša i proboja da se domogne slobodne teritorije na području Tuzle. Krenula je prema Zvorniku. Ja sam kada sam se vratio iz Srebrenice na moje insistiranje dobio informacije da je Šemso Muminović tražio razgovor sa mnom. Ja sam njega i ranije sretao i on je očekivao da može sa moje strane dobiti pristanak.
Kolona vojnika je kako kaže bila isrpljena posle dugog marša i u veoma lošem stanju.
Kolona 28. divizije je bila u izuzetno teškoj situaciji, u opštem rasulu posle šest dana marševanja kroz šumu bez hrane i vode. Ja sam prihvatio taj razgovor. Dogovorili smo prekid borbi. Prvo sam ja tražio da se preda oružje. On je insistirao na tome da se oružje ne preda i ja sam to ipak prihvatio; da pomerimo vojnike iz rovova kako bi civili mogli da prođu - rekao je Pandurević i dodao:
- Ceo dan šesnaestog i sedamnaestog do podne su ti ljudi prolazili. To su bile ogromne kolone ljudi. Naređenje je bilo drugojačije: Da se ta kolona okruži i u vojničkom smislu uništi. Ja sam to odbio na sopstveni rizik jer sam smatrao da bitka ništa značajno neće rešiti, osim što će doći do pogibije ljudi i sa jedne i sa druge strane. Dobio sam upozorenje da se javim predsedniku republike, ali nisam hteo da se javim tri četri sata dok sve to ne dobije zamah.
Prokomentarisao je pretnje Nasera Orića koji je pretio da će ga kada stigne u Hag ubiti:
- Svi ljudi koji su tamo bili pre mog dolaska su imali neku reakciju kada dolazi neko nov, pa i na moj dolazak. Svako to prokomentariše na svoj način. Naser je izjavljivao kako sam ja njemu ubio porodicu i kako će on mene da ubije kada se ja pojavim. Ja njega nisam ranije lično poznavao. Naš prvi kontakt je bio u Hagu. Kasnije mi je rekao kada je pogledao optužnicu: "Pa vi sto to kao vojnici prave komande radili, a mi smo improvizovali." Mi smo tamo funkcionisali kao u Bivšoj Jugoslaviji, samo je falila Titova slika. Bilo je tako jer smo imali drugog "šefa" i nismo se nizašta pitali.
Opisao je kako je u Hagu protekao njegov susret sa Slobodanom Miloševićem:
- Sretao sam ga i pre odlaska u Hag. Kada sam tamo došao oni su već bili u šetnji i odmah je Sloba kad me je video pitao: "Vinko šta je bilo u Srebrenici?" Ja sam odgovorio da ne znam. On je onda uz jednu psovku rekao: "Vi svi lažete, niko ništa ne zna! Bio je na istom spratu kao i ja. Intenzivno se pripremao za odbranu, mnogo je radio i bio je obavešten o svemu, obrazovan i smiren. Vrlo je realno procenjivao situaciju i vlastitu poziciju. On je preuzeo dosta odgovornosti za sebe. Nije previše vremena provodio u zajedničkoj prostoriji jer je bio ili na suđenju ili na pripremi za odranu. Na sport je išao retko, u šetnju ponekad.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
