Evo primera: krvoproliće na Bliskom istoku počelo je 7. oktobra, svet se opasno nadneo nad ivicu Trećeg svetskog rata, evropske zemlje podigli su uzbunu na najveći stepen zbog opasnosti od terorizma, a beogradski NIN objavljuje naslovnu stranu na kojoj krupnim slovima piše da je najopasnije mesto za život u toj Evropi – Srbija. Drugim rečima, Azija ima Izrael i Gazu, a naš kontinent – Srbiju!
Kako je bilo moguće da NIN, čiju redakciju čine odrasli ljudi i novinari sa iskustvom, objavi ovakvu stupidariju?
Eh, kako! Lako… Predizbornim medijskim planom jedne opozicione stranke bilo je zacrtano da se ovakva optužba objavi 12. oktobra, a što je počeo rat – tim gore po rat! Izbor su 17. decembra i do tada će se igrati i na kartu „nebezbednosti“ u Srbiji, pa makar u njoj do tada ni petarda ne pukla!
A pucaće, ne samo petarde, i nažalost ginuće se. Takav je život, i takvi su, u nedostatku boljih, aduti te opozicione stranke.
U predizbornom tekstu NIN-a stranka nije potpisana, ali zato u vestima iz Užica jeste.
U petak su se u ovom gradu sukobile dve grupe mladića, najverovatnije trgovaca drogom. Jedan učesnik okršaja dobio je palicom po glavi a drugi metak u lakat. Brzom akcijom policije, svi su brzo pohvatani.
A skoro podjednako brzo oglasila se predsednica Izvršnog odbora Đilasove Stranke slobode i prava u Užicu, ocenom da je to „samo je još jedan dokaz da u Užicu više niko nije bezbedan“!
Ne možeš da diluješ a da ti drugi diler ne razbije glavu! Dokle ćemo tako, građani i građanke? Glasajte za nas da to promenimo! Taj rad…
Ostavimo crnu šalu na stranu, ne tvrdimo da u SSP ovako razmišljaju, ne tvrdimo da uopšte razmišljaju. Samo celo leto jašu na talasu užasa zbog majskih tragedija, i ne primećuju da su već izbačeni na suvo, da se ta priča u kojoj su oni zaštitnici građana od sve raširenijeg nasilja nije primila.
Jer, ipak se ne računa Hegel, nego činjenice. A one su, zapisane u redovnim godišnjim izveštajima Republičkog zavoda za statistiku, ovakve: godine 1994. u Srbiji je zabeleženo 316 ubistava, 1997 – 321; 2001. godine – 218; 2005 – 162; 2007 – 200; 2012 – 118; 2017. godine – 91; 2021 – 200…
Šta objektivni posmatrač može da zaključi?
Da se manji ili veći broj ubistava apsolutno ne može povezati sa jednom ili drugom vladom, i da je svaki pokušaj da se - uprkos činjenicama – to učini (kao što radi Đilasov SSP) politikanstvo u krajnjem slučaju, lešinarenje.
Šta nezavisni stručnjaci kažu?
Do raspada SFRJ Srbija je imala 110 do 120 ubistava godišnje, a zatim je taj broj počeo da raste i dostigao čak 360. Već duže vreme imamo 200 prijava svake godine. Ubistva su metod rada organizovanog kriminala i zato je došlo do porasta. Kako se organizovani kriminal stabilizuje, pada broj ubistava. Broj raste samo kada se kriminalne organizacije bore između sebe ili kad država krene u akcije – rekao je u leto 2022. Dobrivoje Radovanović, nekadašnji direktor Instituta za kriminološka istraživanja.
A šta svaki građanin u Srbiji zna?
U ukupnom broju ubijenih značajan udeo svake godine čine žrtve međusobnih obračuna kriminalaca i to ne utiče na osećanje bezbednosti građana koji sa kriminalom nemaju veze. Tako je bilo, jeste, i biće!
Đilas i njegova predsednica užičkog Izvršnog odbora kucaju na pogrešna vrata.
U poslednjih godinu dana baš između Užica i Zlatibora dogodio se niz teških saobraćajnih nesreća sa velikim brojem stradalih. Jeste li ih čuli da o tome nešto govore, apeluju, upozoravaju? Niste!
I na kraju: šta Đilas i svi koji nam serviraju priču o Srbiji kao najnebezbednijem mestu za život na svetu ne znaju?
O njima činjenice govore sledeće: kampanja koja treba da nas uplaši i njih predstavi kao izbavitelje, jedine spasioce naših golih života, šuplja je priča.
Ispražnjena je od svakog smisla, rekao bi Hegel.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
