U HRVATSKOJ SE IZ NOĆNIH MORA U NAŠU STVARNOST USELJAVAJU AVETI PROŠLOSTI Na oči Evrope pas iskeženih očnjaka zateže pred nama lanac,a oni nas ubeđuju "neće on"
Ovako stoje stvari kad su brojevi u pitanju. Godine 1936. Nemačka je imala oko 66 miliona stanovnika, a na godišnjem okupljanju Hitlerove nacističke partije u Nirnbergu bilo je 500.000 ljudi.
Devet decenija kasnije, kad smo mislili da su i poslednji Hitlerovi ostaci istrunuli, u Zagrebu, prestonici Hrvatske, koja ima 3,8 miliona stanovnika, održan je nacistički skup. Na njemu je učestvovalo isto onoliko ljudi koliko i u Nirnbergu. Da je Hitler imao nacista procentualno onoliko koliko ih danas ima u Hrvatskoj, danas bismo trunuli svi mi Sloveni, a na ovim prostorima bi se govorio nemački.
Ali manimo se brojeva… I kad ih ima 150.000, kao u Sinju na dan novog Tompsonovog koncerta, i kad ih je 30.000, kao na Hajdukovoj utakmici, ili kad ih je deset, uvek će zapevati onu svoju: „Kroz Imotski kamioni žure, / voze crnce Francetića Jure. / U Čapljini klaonica bila, / puno Srba Neretva nosila.“
„Crnci“ su, da objasnimo neupućenima, u crno obučene ustaše. Baš kao oni što danas nose majice iste boje na kojima piše „Za dom spremni“...
U Hrvatskoj se, na naše oči, iz noćnih mora u našu stvarnost useljavaju aveti prošlosti. I na oči Evrope, koja se zaklanja iza birokratskih formulacija o „unutrašnjim stvarima suverene zemje“. Pas zakrvavljenih očiju i iskeženih očnjaka zateže pred nama lanac do kidanja, a čelnici Evropske komisije nas ubeđuju da neće on, samo tako voli da pokazuje mišiće...
To je ista ona Hrvatska čiji se zvaničnici i mediji ne ustežu da svakog dana Srbiji drže lekcije o evropskim vrednostima, ljudskim pravima, demokratiji; čiji sudovi kažnjavaju zatvorom i višegodišnjim proterivanjem iz EU zbog pesme ili podignuta tri prsta; opštinske vlast zabranjuju kulturnu razmenu sa Srbijom, a specijalizovane agencije rovare protiv naših legitimno izabraniih vlasti.
Može im se, jer su dobro naplatili svoje zasluge za razbijanje Jugoslavije – primljeni su u Evropsku uniju i stekli pravo da se ponašaju kao tutori kandidatima za članstvo. Otuda, na primer, Tonino Picula, Hrvat, kao specijalni izvestilac EU, prosuđuje i osuđuje na srpskoj političkoj sceni, a Hrvatica Maja Sever, kao predsednica Evropske federacije novinara, uređuje naš medijski prostor.
Kad se iz Srbije čuju zamerke da su neobjektivni, oni, s briselskih visina, odgovaraju da ih mrzimo.
Ali sada se vidi da smo u pravu: nijedno od njih dvoje, ni ostali koji nam sole pamet, nije se oglasio povodom permanentnog ustašovanja u Hrvatskoj. I naravno da ćemo pitati Piculu i Severovu: Kako biste reagovali na nacističko divljanje u Srbiji?
5. avgusta, cela Hrvatska slavi „Oluju“, etničko čišćenje, ratni zločin u kojem su izgnane stotine hiljada Srba. Tri decenije bestidno i cinično čelnici hrvatske države na Kninskoj tvrđavi dižu šahovnicu da bi obeležili pobedu nad 250.000 Srba iz traktorskih prikolica.
I naravno da ćemo pitati: Kako bi svet reagovao da Nemačka slavi 1. septembar, dan kad je 1939. godine napala Poljsku i počela Drugi svetski rat?
Ali sve bi moglo lako da se promeni. Kako sada euforično slave, tako bi već sledeće godine mogli da prestanu. I sve ove ustaše već sledeće godine mogle bi horski uvežbano da pevaju druge pesme.
Jer Hrvati su krotak i poslušan narod. Do pre neku godinu, masovno su odlazili u Blajburg, u Austriju, na mesto gde su ustaše masovno sahranjene na kraju Drugog svetskog rata. U ustaškim uniformama pevali su i pozirali za uspomenu, dok im Austrijanci jedne godine nisu to zabranili. Najuporniji su popili nekoliko visokih novčanih kazni, pa su se svi smirili. Pre nego što ih sada put nanese kroz Blajburg, pažljivo proveravaju da nemaju nešto crno na sebi.
Tako bi moglo da bude i sa savremenom Hrvatskom.
Sve je stvar političke volje i mudre kaznene politike.
N.N.
