ZORANA MIHAJLOVIĆ ZA KURIR: Ako s ruske strane ne bude kompromisa za NIS, država može pokrenuti i drugi mehanizam

Iako je žestok protivnik nacionalizacije Naftne industrije Srbije (NIS), Zorana Mihajlović, bivša ministarka rudarstva i energetike, kaže u intervjuu za Kurir da je naša država sve uradila što je mogla da sačuva svoje bilateralne odnose s Rusijom, ali da, ako nema ni koraka ruske strane ka kompromisu, ovo rešenje jeste krajnja opcija. Ona naglašava da je geopolitika energetike trenutno najljuća borba velikih igrača, u kojoj posledice trpe mali, što je najjednostavnije objašnjenje za aktuelnu energetsku krizu u Srbiji.

Glavno pitanje sada je kako do rešenja za ovu energetsku krizu. Kakvi su izgledi da se ova složena situacija oko NIS-a i gasa reši i da u novu godinu uđemo sa izvesnošću i stabilnošću?

- Nije laka situacija, ali se država bori da reši probleme. Svakako je složenije rešenje vezano za NIS, jer mi smo manjinski vlasnik, i ne zavisi od nas, zbog čega moramo da sačekamo odluku ruske strane, pa prema tome da dalje donosimo odluke. U međuvremenu, imamo rezerve, to je tačno, i kroz sistem obaveznih rezervi, operativnih, robnih koje se troše, dnevno 6.600 tona dizela, 1.500 tona benzina. Sigurno za par meseci, uz ne male rezerve mazuta koji je potreban kako EPS-u, tako i toplanama, a i za potrebe supstitucije. Nažalost NIS je 2008. poklonjen u jednoj kabadahijski organizovanoj prodaji od strane Tadićeve i Koštuničine vlasti, kroz tadašnje pregovarače, a današnje opozicionare Borka Stefanovića, Nikezića i ostalih koji su predali NIS za 400 miliona evra, u trenutku kad je zvanična procena vrednosti urađena od najbolje svetske kuće bila 2,27 milijardi evra, kao i procena rezervi nafte i gasa na sedam mijardi evra. Sve su dali, od istraživanja, rezervi, dve rafinerije, do tržišta, plus jedino skladište gasa Banatski dvor, i sve to tako da je srpska strana postala manjinski partner. Ne postoje prave reči koje su jače od izdaje i kriminala kojima bi se to moglo opisati. Dok su bili na vlasti, dalje ih NIS nije interesovao, pa Srbija nit je dobila gasovod Južni tok, niti je širila svoje skladište. Tek dolaskom SNS i Vučića kreće ulaganje u rafineriju Pančevo koja je danas jedna od najmodernijih u regionu, i ali i izgradnja gasovoda Balkanski tok, i interkonekcije između Niša i Dimitrovgrada. Dakle sve što je rađeno od 2012.godine govori da možemo da budemo sigurni i mirni da će država obezbediti sve što je potrebno.

Insistirate da je u situaciji oko NIS-a ruska strana na potezu i da treba smanjiti ruski udeo u vlasništvu. Očekujete li da se tako nešto i desi, i šta ako se ne desi?

- Emocija i ljubavi nema u ovim odnosima, već samo golih interesa. Nadam se da će ruska strana u što kraćem roku dati odgovor, nevezano čak za činjenice da Srbija jedina u Evropi nije uvela sankcije Rusiji, da je primila pola miliona građana Rusije da žive sa nama, da jačamo u bilateralnim odnosima, posmatrajući i NIS kao dugoročan biznis. Rafinerija mora da radi, jer je nemoguće očuvati sigurnost bez nje. Istinu za volju, najbolje rešenje za sve bi bilo da ruska strana donese odluku i da se udeo smanji, da li tako što će Srbija kupiti, pa i vratiti kad se rat završi, ili neko treći, ima toliko kompanija i fondova koji bi mogli biti deo NIS. Ipak za nas je najvažnije da se odluka donese, jer onda znamo šta da radimo dalje. Ako sa ruske strane ne bude postojao kompromis, onda država uvek može pokrenuti i drugi mehanizam, kako bi kompanija funkcionisala, imajući u vidu da je naša nacionalna energetska bezbednost važnija od svega drugog.

I vi spadate među protivnike nacionalizacije kao opcije? A ko gura takvo rešenje i zašto?

- Da, jer nacionalizacija budi uspomene sa jedne strane bilo da govorimo o periodima komunizma ili fašizma kad se otimalo, dodatno u današnje vreme pokazuje svemoć države i može da se odrazi na razmišljanje nekih drugih stranih direktnih investitora šta može da se desi. Kapital ne trpi takve vrste poruka i jesam protiv. Međutim u biranju dva loša u odnosu na bezbednost zemlje, posebno imajući u vidu koliko smo od februara 2022. godine pritisaka trpeli od strane EU, jer nismo uveli sankcije Rusiji, kao i SAD, najmanje što očekujemo jeste da dobijemo odgovor ruske strane za NIS. Sve što smo mogli, uradili smo kako bismo sačuvali naše bialteralne odnose sa Rusijom, pa ako nema ni koraka ruske strane ka kompromisu, ovo rešenje jeste takođe krajnja opcija.

Kada govorimo o budućem snabdevanju Srbije gasom, na koji, odnosno čiji gas treba da računamo? Koja su tehnički moguća i, uslovno rečeno, politički realna rešenja?

- Treba da razumemo da se EU neće povući u svojoj odluci da ne koristi ruski gas i da će sasvim sigurno biti novih odluka koje će se ticati i tranzita ruskog gasa kroz zemlje EU ka trećim zemljama. Zapunjenost njihovih podzemnih skladišta je 83 odsto, LNG terminala 45 odsto, oni su se za ovih par godina okrenuli najviše korišćenju gasa iz Norveške, SAD, Alžira, uz naravno ogromna ulaganja i novac koji na to troše. To malim zemljama, poput naše, nije baš tako lako, pa je poruka Ursule Fon der Lajen da je EU spremna da finansira energetsku infrstrukturu veoma važna. Dakle, i u odnosu na to, ali i činjenicu da zbog nas samih moramo imati alternative, jer svet je u visokim tenzijama, ratovi počinju na raznim stranama, moramo imati i druge dobavljače.

Ulažemo li dovoljno da dođemo do te lagodnije situacije?

- Što se Srbije tiče, ulaganje u gasnu infrastrukturu je takođe počelo sa Vučićem, jer smo gas dobijali samo iz jednog smera Rusija, Ukrajina, Mađarska, Srbija, a taj gasovod je zatvoren u januaru. Da nije izgrađen Balkanski tok, ne bismo imali gas. To znači da bi privreda i industrija stale i može se reći da bismo imali kolaps države. Dodatno smo izgradili i interkonekciju Niš-Dimitrovgrad, pa dobijamo i gas iz Azerbejdžana. Da bismo se obezbedili, imamo rezerve gasa u skladištu u Mađarskoj, kao i kod nas u Banatskom Dvoru. Posle dosta godina odbijanja ruske strane, ove godine se uspelo u tome da se krene u dupliranje kapaciteta ovog skladišta koje danas ima kapacitet 420 miliona kubnih metara i maksimalno dnevno istiskivanje od pet miliona kubnih metara gasa. Od ove godine počeli su radovi na novih 12 linija za utiskivanje gasa, kao i izgradnja kompresorske stanice, da bi se dnevno moglo i do 12 miliona kubinih metara dobijati. Pored toga, donose se i odluke o izgradnji interkonekcija Srbije sa Rumunijom, Severnom Makedonijom, Hrvatskom, Crvom Gorom. Postoji i mogućnost povezivanja sa gasovodom koji se proteže ka luci Valona, gde SAD kompanija gradi LNG terminal. Neophodno je da ulažemo u gasnu i naftnu infrastrukturu koja bi nam u naredom periodu dodatno povećala sigurnost. U naftnom sektoru, pokrenut je projekat izgradnje naftovoda ka Mađarskoj (Segedin, Ađe), a moguće i ka jugu od rafinerije Pančevo ka Nišu, pa Skoplju gde bi se naftovod račvao ka luci Solun i ka luci Drač. To su svakako investicije, ali najskuplja je energija koje nema, a u današnje vreme ovo je svakako prioritet. 

S tim u vezi je i nedavna vest iz EU. Kakvu smo to poruku dobili o isporuci gasa, s obzirom na to da predložena uredba uvodi postepenu zabranu uvoza gasa iz Rusije, sa potpunom zabranom koja će se primenjivati od 1. januara 2028. godine, ali se iz dokumenta ne može precizno utvrditi kako će transport ruskog gasa do zemalja van EU biti regulisan?

- Ova uredba je još jedna u nizu, koja se tiče pre svega zemalja članica EU i zabranjuje uvoz i nafte i gasa i TNG ruskog porekla, pojačava svaku vrstu kontrole u procesu tranzita ruskog gasa ka zemljama koje nisu članice. Njome se za sada ne zaustavlja ruski gas ka nama, međutim izvesno je da će u narednom periodu biti odluka koje će se ticati i zaustavljanja tranzita ruskog gasa kroz zemlje EU za treće zemlje a to je Srbija. Baš zbog toga moramo biti spremni na vreme. Ne možemo se uzdati u to da će rat možda da se završi, pa će sve biti kao pre, posebno što i kad se rat završi neće biti kako je bilo. Zato radi nas samih moramo graditi i ulagati u alternative, zakupljivati nove kapacitete za buduće isporuke gasa. Mi smo odgovorna država i to možemo.

Kad se podvuče crta, koliko zavisimo od geopolitike i ekstremno dinamičnih procesa na globalnom nivou? Koliko uspevamo da kao država zaštitimo svoju politiku neutralnosti?

- Niko nije ostrvo, pa ni mi i naravno, bilo da ste veliki ili mali, u kolu ste svih geopolitičkih previranja, a mi dodatno jer smo i geostrateški na ovom mestu. Mislim da smo mi maestralno uspeli da se svih ovih godina, posebno od 2022. godine, krećemo među raznim lavovima i slonovima, slušajući ratne pokliče sa svih strana, jer ratovi su danas prisutni od trgovnskih do oružanih, a ipak mi smo prošle godine bili najbrže rastuća ekonomija u Evropi. I nisu nam geopolitike snizile stopu ovogodišnjeg rasta, već pokušaj unutrašnje destabilizacije kroz jednu organizovanu i planiranu akciju izazivanja građanskog rata. Naša politika jeste da budemo neutralni, jer smo previše mali, a na takvoj geostrateškoj poziciji svako priklanjanje bilo kojoj strani može nas učiniti dodatno ranjivim. Zato bih volela da nastavimo isto ovako mudro, mada se prostori za normalno funkcionisanje sveta sužavaju. Da zemlja nije mnogo radila prethodnu deceniju, ne bi mogla da razmišlja niti o energetskoj niti ekonomskoj bezbednosti, kao što ne bi sigurno opstala u ovakvim previranjima. Da je neko drugi bio na čelu Srbije ovih 12 godina, ili danas, mi bi odavno predali Kosovo, dozvolili da nas prozovu genocidnim narodom i imali bismo krv na ulicama.Zato treba da imamo poverenja u državu, zna ona kako da radi.

Kurir Politika/Ivana Kljajić