NVO-KRATIJA KOČI SRBIJU NA PUTU KA EU Kako je civilni sektor postao paralelni centar moći bez odgovornosti
Dok se javnosti godinama prodaje priča o "razvoju civilnog društva" i "uključivanju građana", izvori bliski donatorskim krugovima tvrde da u Srbiji već dugo funkcioniše sasvim drugačiji model, zatvoreni sistem privilegovanih NVO, u kojem se novac, uticaj i pristup vrte ukrug među uvek istim organizacijama.
Prema rečima sagovornika upućenih u procese u Briselu, birokratija iz Evropske unije i međunarodnih fondova u praksi ne traži pluralizam, već "pouzdane partnere", organizacije koje znaju pravila igre, govore savršenim "EU jezikom" i ne izlaze iz unapred zadatih okvira.
Rezultat je takav da donacije godinama završavaju kod istih aktera, dok novi, lokalni ili ideološki drugačiji glasovi ostaju isključeni već na startu.
Zatvoreni krug moći
Kako navode izvori bliski donatorima, finansiranjem ograničenog broja organizacija stvara se sistem u kojem te NVO profesionalizuju kapacitete, zapošljavaju "eksperte", proizvode izveštaje po meri donatora i zauzvrat dobijaju status nezamenljivih sagovornika EU.
U tom sistemu, kako tvrde zli jezici, vidljivost ne zavisi od podrške građana, već od pristupa fondovima.
- Ako nisi u tom krugu, ne postojiš, nemaš novac, nemaš platformu, nemaš glas - kaže sagovornik koji je učestvovao u više konsultativnih procesa sa EU.
Posledica ovog modela je, upozoravaju upućeni, dramatična: civilno društvo se ne širi, već sužava. Umesto pluralizma, stvara se ideološka uniformnost. Umesto participacije, elitizam. Umesto građanskog aktivizma, kvaziekspertska kasta, potpuno odvojena od realnog društva.
Tako nastaje ono što se sve češće naziva NGO-kratija, sistem u kojem mali broj profesionalnih NVO elita posreduje između države i EU, bez ikakvog stvarnog ukorenjenja u narodu.
Zvanično, Evropska unija insistira na participaciji i pluralizmu. Nezvanično, tvrde sagovornici, lakše je raditi s malim brojem "proverenih" organizacija nego sa stvarno raznolikim društvom. Problem postaje ozbiljan kad se ima u vidu da te iste NVO aktivno učestvuju u oblikovanju politika vladavine prava, medijskih sloboda, pravosuđa, pa čak i bezbednosnih pitanja. Njihovi stavovi ulaze u međunarodne izveštaje i direktno utiču na percepciju Srbije u Briselu. Drugim rečima, utiču na državnu pregovaračku poziciju, a da nikad nisu prošle izbore niti dobile mandat građana. Kako kaže jedan sagovornik blizak institucijama: "To je politička moć bez političke odgovornosti."
Evropski put
Iskustvo zemalja koje su prošle pristupni proces jasno pokazuje jedno: nema stvarnog napretka ka članstvu u EU bez sadejstva tri ključna stuba: institucija (pozicije), relevantne opozicije i organizacija civilnog društva. To partnerstvo mora biti zasnovano na evropskom konsenzusu i zajedničkom cilju. U Srbiji se dešava suprotno.
Dok opozicija i delovi civilnog društva sve češće deluju kao kočnica u donošenju ključnih odluka, proces evropskih integracija pretvara se u beskonačno tapkanje u mestu. Građani postaju umorni od puta koji nema kraj, podrška članstvu u EU polako se kruni, a država suštinski stagnira.
Umesto zajedničkog rada na reformama, imamo političke rovove. Umesto partnerstva, imamo stalni sukob. Umesto napretka, status kvo. Sagovornici upozoravaju da ovakav model "zarobljenog" civilnog društva ne ubrzava pristupni proces, već ga, paradoksalno, usporava. Umesto stvarnih reformi, proizvode se izveštaji i narativi koji se ponavljaju iz godine u godinu. Evropski zvaničnici slušaju iste sagovornike, država dobija iste kritike, a društvo ostaje podeljeno.
Formira se začarani krug. NVO zadržavaju status i finansiranje, Brisel iluziju "angažovanog civilnog društva", a Srbija ostaje zaglavljena između formalnih zahteva i realnog zastoja. Proces traje, ali ne vodi nikuda.
Vreme je za reset
Sve više sagovornika ukazuje na neprijatnu istinu da problem nije u civilnom društvu kao takvom, već u modelu koji je postao zatvoren, samoreprodukujući i oslobođen demokratske kontrole. Zato se sve češće pominju mere poput javnog registra NVO uključenih u EU konsultacije, vremenski ograničenih mandata, rotacije organizacija i jačeg parlamentarnog nadzora.
Ali ključno pitanje ostaje: Da li oni koji su profitirali od sistema imaju interes da ga menjaju? Ako Srbija zaista želi napredak ka Evropskoj uniji, biće neophodno ozdravljenje i reforma civilnog sektora isto onako kako se reforme traže od države i institucija.
Tek kad sva tri stuba, vlast, opozicija i civilno društvo počnu da deluju u sadejstvu, sa evropskim putem kao zajedničkim ciljem, biće moguće napraviti iskorak. Do tada, ostaje neprijatno pitanje koje sve glasnije visi u vazduhu: Ko zaista koči evropski put Srbije? I još važnije, ko ima interes da tako ostane?
· Reaguj