Mali deo velikog izveštaja pisanog na Krfu 1918. Pisac je član Vojne komisije pri Ministarstvu inostranih poslova: „Međutim, Pupin je bio mnogo jači, imao je mnogo više pristalica, bio je zvanični predstavnik Srbije, viđena i uvažena ličnost u Americi; posao nije bio lak i g. Pribićević nije uspeo. Sada se u Americi o g. Pupina okupilo sve što nije zadovoljno radom g. Pribićevića i borba se svela na pitanje Pupin-Pribićević.
Ipak, ova rasprava, iako spolja izgleda kao lični sukob, ima u osnovi i jednu načelnu razliku u shvatanjima. Ljudi oko Pupina predstavljaju otprilike mentalitet i shvatanja naših Vojvođana i Srbijanaca; to je izrazito srpsko shvatanje našega problema sa izvesnom dozom šovinizma; ono naročito ističe Srbiju i srpski narod, udara glasom na gotovost s kojom su oni ušli u borbu za oslobođenje, njihove ogromne žrtve, odlučnost i nesebično oduševljenje s kojim vode ovaj rat, nasuprot drugom delu našega troimenog naroda, Hrvatima i Slovencima, koji su, ukoliko se nisu borili kao austrijski vojnici protiv prvih, hladno i s vrlo malo interesovanja pratili naše napore.
Naročito je takvo mišljenje pojačano držanjem Hrvata i Slovenaca u Americi, koji su ili pod maskom socijalizma i internacionalizma, ili iz straha od austromađarskih represalija, ili iz neznanja, pokazivali vrlo malo interesovanja za rat, vrlo malo volje za odlazak u dobrovoljce, dok su često puta, i to ne malim delom, čak i otvoreno agitovali protivu Srbije i njene borbe, ili sve svoje rodoljublje trošili u prepirkama o državnom obliku buduće ‘Jugoslavije’ i o odnosu Srba i Hrvata u njoj. Predstavnici ovog drugog shvatanja, Jugosl Narod. Vijeće sa Gršovićem, Bjankinijem i Marjanovićem, oni sad hoće da daju pravac radu i da mu budu vođe, pored i preko onih koji su do sada uradili toliko. I u tom pitanju g. Pribićević je uz druge, protiv prvih, i tu se razišao sa Pupinom i stao uz njegove protivnike.“
Mihajla Pupina tokom Velikog rata napadale su Bugarska, Austrougarska i Nemačka. U Beču je osuđen za veleizdaju. Prozvan je kao glavni inspirator atentata Gavrila Principa. Preko 130 dokumenata, koliko se čuva u arhivi FBI, svedoči o naporima, teškoćama, ali i pobedama koje su pratile Pupinov patriotski rad. Tu možete videti imena onih koji su upozoravali Ameriku na njegove aktivnosti, izveštaje agenata s terena, ali često i odgovor američkih institucija na pozive da se Pupin zaustavi.
Mali primer je prepiska austrougarskog ambasadora Konstantina Teodora Dumbe sa zvaničnicima američke države i njegov pokušaj, koji nije uspeo, da se sprovede kaznena politika prema Mihajlu Pupinu. Pupina u tim dokumentima štiti i državni sekretar Amerike. I pored svih Pupinovih borbi za interese srpskog naroda, čak i u vreme neutralnosti američke države, zvaničnici odgovaraju da Pupin tu neutralnost ne ruši - štite ga i ne dozvoljavaju da ga sile koje ratuju protiv srpskog naroda na bilo koji način zaustave.
Bolniji deo arhive je onaj koji pokazuje kako su se, zbog ličnih interesa, pojedini Srbi ponašali. Odgovornost ima ime i prezime i mi je danas moramo prepoznati.
Lični interes iznad svega
U vreme ogromnih davanja srpskom narodu, najveće humanitarne, pa i vojne pomoći, u srpskom listu koji izlazi u Americi piše: „Šta hoće ovaj bata iz Banata, da šalje bušne opanke?!“ Čudi se vladika Nikolaj kako neko može da zapiše da je najveći Srbin - najveći izrod.
Pupin je u jednom trenutku uspeo nemoguće - da u najtežem vremenu objedini srpsku dijasporu. Članovi vojne misije, s Milanom Pribićevićem na čelu, davali su sve od sebe da sruše ne samo Pupina već i najuglednije i najumnije Srbe u Americi. Pribićević, uz mnogo teških reči, viče i ja jedini vodim u jugoslovenstvo. Lični interes tu stoji naspram uzvišene borbe za više dobro. Mnogi ugledni Srbi pod napadima se povlače. Ne i Pupin. U jednom od izveštaja stoji - on je suviše žilav, ne da se srušiti.
Kako nekada, tako i posle Pupinove smrti, nažalost, tako i danas...
Nepravedno osuđen
Osuđen je za materijalizam čovek koji je srpskom narodu dao sve što je časnim naučnim radom stekao. Dao je toliko da ga ubrajamo u sam vrh dobrotvora srpskog naroda. Osuđen na sujetu i lomljenje palčeva s Teslom, čovek koji ga je branio na suđenjima, u Kongresu, Američkoj akademiji nauka. Danas nekima ne pomažu ni hiljade strana dokaza da zaustave laž, već je i dalje šire. Osuđen da se amerikanizovao, čovek koji je oformio Srpsku pravoslavnu crkvu u Americi, koji je obnavljao i zidao crkve i manastire, štampao najlepše knjige o našim svetinjama. Plaćao je i dovodio monahe iz Srbije da šire srpsku pravoslavnu veru po srpskim kolonijama u Americi.
Makedonci ga prisvajaju
I dok u Beogradu nema spomenik, u Vevčanima, naselju u zapadnom delu Makedonije, uz mnogo buke dokazuju da je bio Cincarin, Makedonac, Albanac... a on je bio čovek koji je pisao:
- Pobegao sam s Vojne granice zato što su carevi te zemlje hteli da me pomađare; iz Praga sam pobegao jer sam se protivio austrijskom germanizmu; pobeći ću i iz Delaver Sitija ako se od mene očekuje, kako je rekla Vaša dobra majka, da odbacim svoje srpske nazore i postanem Amerikanac. Moji srpski nazori su moja majka, moje rodno mesto, moja Srpska pravoslavna crkva i moj srpski jezik. Ko od mene očekuje da se odreknem svojih srpskih nazora, to je isto kao da mi oduzima život.
Svoje srpstvo je isticao svugde i čitavog života. Na svakom mestu. Pomoć koja je stizala Ohridu stizala je ne zbog učitanog porekla već zbog svetog vladike Nikolaja. Za njega je to južna Srbija, jedno od mesta gde živi srpski narod.
(Kurir.rs/Aleksandra Ninković Tašić /Foto: Privatna Arhiva)
