Mihajla Pupina prepoznajemo kao svetskog naučnika i izumitelja, oca telekomunikacija, najboljeg profesora univerziteta Kolumbija, ali i kao uspešnog političkog radnika, najboljeg lobistu koga je Srbija ikada imala u Americi, humanistu i mecenu, pisca i oca idealizma u američkoj nauci, koji je izvršio nemerljiv uticaj na stvaranje najznačajnijih institucija nauke u Sjedinjenim Američkim Državama.
Pre svega on je prostodušni genije, čovek jednostavan i srčan. Kaže jedan profesor Beogradskog univerziteta - nije on bio zemljoradnik, završio je najveće škole, ma kakav zemljoradnik. Ali ako priđemo njegovim rukama dok muze krave u Americi, ako pogledamo kako jaše konja na imanju u Norfolku, kako dok pravi nauku budućnosti, tera volove, ako ga čujemo kako Jeleni Lozanić u trenutku najveće slave kaže da najviše voli da ustane u pet ujutru i radi do kasno u noć sa svojim Hercegovcima, da radi teške poslove na imanju, tek onda stajemo pored genija, pored Čoveka koji je imao blistav um i još blistavije srce.
Pastir i gromada
Piše jednom svom prijatelju episkop Nikolaj: „Vreme je kratko. Teže je biti čovek nego ministar. Nemoj se naljutiti što se usuđujem dati ti jedan savet - možda jedini i poslednji u ovom životu - budi čovek, makar ne bio ministar.“
Pred nama je Čovek ispred profesora, doktora, akademika, predsednika. Pred nama je zemljoradnik pre naučenjaka. Mali dokaz ove hrabre rečenice su Pupinova pisma. Način da stanemo blizu da vidimo pastira, da vidimo gromadu. Posebno je zanimljivo pismo Nikoli Pašiću koje je Pupin uputio 13. maja 1921. godine:
„Neću da propustim ovu priliku a da vam ne pošaljem nekoliko reči koje će vam ukratko opisati njegov rad i veliki uspeh u Americi. Njegov je uspeh bio izvanredno velik. Zadobio je Amerikance njegovom ozbiljnošću i njegovom iskrenošću, i svako je odmah primetio da on zaista i veruje ono što propoveda i da mu svaka reč potiče iz dubine srca i duše, gde leže njegova čvrsta vera i čvrsto ubeđenje.
Hrišćanski problemi
On nije Amerikancima govorio mnogo o Srbiji i srpskom narodu, nego im je govorio o opštim svetskim hrišćanskim problemima koji treba da se reše i da se svet opet povrati na zdravu osnovu ekonomskog i duševnog života. Ali je on o tim stvarima govorio primerima iz srpske istorije. To je dejstvovalo tako da je Amerikanac jasno video da se Srbin uvek hrabro borio za one hrišćanske ideale o kojima episkop Nikolaj govori... Ja se izvanredno radujem što je episkop Nikolaj u ovoj stvari tako dobro uspeo. Taj uspeh je tako veliki i važan da vam mogu slobodno kazati da ceo rad svih Srba koje je do danas Srbija poslala u Ameriku ne vredi ni stoti deo onog uspešnog rada koji je episkop Nikolaj do danas izvršio...
Episkop Nikolaj je stekao veliki broj prijatelja u Americi i svima je žao što mora da putuje, jer je njihova želja bila da episkop ostane ovde što može duže...“
(Kurir.rs/Aleksandra Ninković Tašić /Foto: Profimedia, Ilustracija)
