Džulijan Asanž već 1.000 dana je u britanskom Gvantanamu, a da suđenje protiv njega nije ni počelo, već se samo čeka odluka o izručenju u Sjedinjene Države. Međunarodna novinarska udruženja, kao i Ujedinjene nacije tražili su njegovo hitno oslobađanje, ali se sve završilo na tim jalovim apelima.
Uprkos tome, ceo slučaj dokazao je krah zapadne demokratije jer način na koji se ophode prema čoveku koji je objavio istinu liči na način na koji su se protiv istine borili u Sovjetskom Savezu ili kako to rade u diktaturama širom sveta.
NE PROPUSTITE
Okršaj na ulici
- U martu 2017. Asanž se bližio kraju pete godine u ekvadorskoj ambasadi u Londonu. Vikiliks je taman objavio alatke CIA za hakovanje, pa je agencija rešila da ga zarobi. Nedavni tekst Jahu njuza, baziran na razgovorima s više od 30 zvaničnika, otkrio je da su planirali da to i urade. Prvo su razmatrali kidnapovanje, ali je rešeno da bi upad na teritoriju ambasade bio prevelik diplomatski rizik. Onda su mislili da se Asanž sprema da prebegne u Rusiju, pa su počeli da razmatraju još neverovatnije šeme. Uključivale su čak i potencijalni vatreni okršaj sa operativcima Kremlja na londonskim ulicama. Šef CIA Majk Pompeo je čak otvoreno i pričao o tim namerama u govoru 13. aprila 2017. „Vikiliks radi kao neprijateljska obaveštajna služba, vreme je da ih prozovemo zbog toga”, rekao je. Priča Jahu njuza bi trebalo da je jače odjeknula planetom, ali niko je nije ni preneo. Sećate se međunarodne medijske oluje zbog pokušaja ubistva Alekseja Navaljnog. I on je hrabar protivnik vlasti, uzbunjivač koga progoni država, ali je zadržan u ruskom, a ne u londonskom zatvoru. Različit način izveštavanja o dvojici ljudi pokazuje drastično različit odnos prema konceptu ljudskih prava i slobodi medija. To što se suprotstavio Vladimiru Putinu izgleda da Navaljnog čini „humanijim” od Asanža, koji je disident, ali u takozvanom slobodnom svetu - napisali su Serž Halimi i Pjer Ramber u Mond diplomatiku u novembru.
Kako navode u tekstu, još Edvard Herman i Noam Čomski su 1988. napisali da „sistem propagande konstantno opisuje ljude koje muči neprijateljska država kao heroje, dok se oni koje sopstvena vlast tretira isto ili još i gore smatraju bezvrednim”.
- Arhive Monda pokazuju da je od 19. juna 2012, kad se sklonio u ekvadorsku ambasadu, Asanž pomenut u 225 članaka, a Navaljni u 419. Dvojica muškaraca su predstavljeni u različitom svetlu. Asanž se pominje kao antiamerički aktivista koji napada tajne demokratskih zemalja, a retko totalitarnih režima. Drugim rečima, da bi trebalo da više napada Rusiju, a bude blaži prema SAD. Mediji čak pišu da „Asanž ne može da bude heroj transparentnosti i demokratske odgovornosti”. Kad je reč o Navaljnom, podrška je bezrezervna. Ne govori se o problematičnoj karijeri, članstvu u nacionalističkim organizacijama, učešću u marševima ksenofoba, rasističkim komentarima o migrantima s Kavkaza i iz centralne Azije... Mond naziva Navaljnog „advokatom, blogerom i kritičarem državne korupcije, na putu da postane glavni protivnik Vladimira Putina”. Nema kritike kakva se upućuje Asanžu. Novinar Žak Dion je sve to sažeo još 2019. godine: „Tragedija Džulijana Asanža je što je Australijanac, a ne Rus. Da ga progoni Kremlj... vlade bi se takmičile u tome ko će mu dati počasti i politički azil” - navode oni.
NE PROPUSTITE
Simboli pobune
Halimi i Ramber dodaju da su „zapadni novinari voleli Asanža u geopolitički tišim vremenima, da je 2010. bio i Tajmova ličnost godine. Ali od 2016. i objavljivanja mejlova Demokratske partije, za koje je CIA optužila Rusiju, on je postao meta”.
- Svedoci smo pojave ljudi poput Edvarda Snoudena, Džulijana Asanža i Čelsi Mening. Novi način razmišljanja o politici i njenom sprovođenju kroz otpor u procesu je kristalizacije. Borba koja se trenutno odvija oko državnih tajni, masovnog nadzora, zaštite privatnosti i građanskih sloboda u dobu interneta predstavljaju nove probleme. Snouden, Asanž i Mening nisu prosto uzbunjivači. Oni su mnogo više od toga. Oni su aktivisti, politički umetnici koji razmatraju nove načine pobune. Njihove akcije, pa i sami životi pokazuju nešto što treba čuti i shvatiti - dolazak novih političkih subjekata. Oni su ceo politički pejzaž bacili u krizu - navodi Žofroj de Laganir u knjizi „Umetnost pobune: Snouden, Asanž, Mening”.
Kurir.rs / Andrija Ivanović
NE PROPUSTITE
