Saluni prepuni kauboja koji se opijaju, kockaju i laki su na obaraču bili su jedan od simbola Amerike u 19. veku. Dok su se širom sveta čitali petparački romani o revolverašima i sanjalo o ulasku u jedan od tih lokala Divljeg zapada, u SAD su jačali pokreti čija je glavna želja bila da takav svet potpuno nestane.
DRUŠTVO ZA UMERENOST
Američko društvo za umerenost, Ženska hrišćanska unija za umerenost, Prohibiciona partija... To su samo neke od grupa koje su pre početka 20. veka vodile krstaški rat protiv alkohola. A onda je vođstvo u sukobu "suvih" protiv "mokrih" preuzela Antisalunska liga. Stalnim pritiskom na političare, pametnim lobiranjem i ulaskom u savez kako s progresivnim strujama, tako i s najnazadnijim grupama poput Kju Kluks klana, oni su uspeli da dovedu do toga da oba doma Kongresa u decembru 1917. izglasaju Volstedov akt (nazvan tako po kongresmenu Endruu Volstedu) i 29. januara 1919. usvoje 18. amandman Ustava, kojim je u SAD zabranjena proizvodnja i prodaja alkohola. Čak ni veto predsednika Vudroa Vilsona na Volstedov akt nije urodio plodom, već je šef Bele kuće nadglasan i poražen.
Ovakvom odlukom, koju danas mnogi posmatraju kao jedan društveni eksperiment jer je njome zabranjeno nešto što je bilo duboko ukorenjeno u društvu, slika Amerike je promenjena, salune pune kauboja zamenili su ilegalni klubovi kojima su gospodarili gangsteri, a mafija je počela toliko da zarađuje da je ekspresno postala jača od države.
DAN ZABRANE
- SAD od sada su bez saluna. Ustavna prohibicija stupila je na snagu 16. januara 1920. Sprovođenje zakona je sledeća bitka u ratu protiv alkohola. Viski je stigao do svog Vaterloa kad je Vrhovni sud SAD podržao prohibiciju. Pivo je dočekalo svoju smrtnu kaznu 5. januara, kada je Vrhovni sud podržao Volstedov akt prema kom se opasnim pićima smatraju sva koja imaju više od pola procenta alkohola - piše Amerikan išju u broju od 16. januara 1920.
Dan kasnije Njujork tribjun objavljuje da je "američka nacija zauvek 'suva'", a o poslednjoj večeri tokom koje su se služili demon rum i džon barlikorn (imena koja su korišćena za alkohol u angloameričkom kulturnom prostoru, prim. aut.) govore kao o sahrani.
- Demon rum, koji je nedavno imao više sahrana nego što bi i najizdržljivija mačka mogla da očekuje, imao je poslednji pogreb na Brodveju prošle noći. Ceremonija je bila bolnija nego što su i najtužniji očekivali. U stvari, prilika je bila toliko mračna da gotovo da i nije bilo ceremonije. Osamnaesti amandman Ustava ušao je u istoriju SAD minut posle ponoći. Sneg je prekrivao nekad vesele ulice koje su se zauvek odrekle žestine. Uobičajena gužva pijanaca na ulicama, u hodnicima i na stanicama metroa. Njihovo bauljanje bilo je tužnije jer su znali da će od sada da ih greje samo toplota. Ni klubovi ni restorani nisu imali mnogo gostiju jer su svi bili previše depresivni da bi slavljem, pićem ili pesmom ispratili smrt "džona barlikorna" ("kralja alkohol"). Na nekoliko mesta bilo je žurki, ali su više ličile na sahranu. Sve je delovalo na silu, činilo se da je mnogima draže da u tišini popiju piće i slušaju vetar. U ponoć su konobari objavili da više niko ne može da pije alkohol - navode oni.
VAN ZAKONA
"Suva" Amerika je slavila tih dana misleći da se rešila velikog poroka i da će zemlja nakon toga postati neka vrsta moralnog raja. Međutim, "mokra" Amerika je patila, pa su ljudi van zakona lako našli način da tu njihovu patnju ublaže, iskoriste i na njoj mnogo zarade.
- Kad je Volstedov akt kojim se zabranjuje prodaja i prodaja alkoholnih pića usvojen 1919, organizovani kriminal u Americi je procvetao. Do tog trenutka "mafiozi" poput onih iz Crne ruke udarali su samo na druge Italijane, ali sa uvođenjem prohibicije čak 75 odsto stanovnika SAD postali su njihovi klijenti. Bio je to veliki posao. Do Volstedovog akta bilo je 16.000 saluna u Njujorku. Zamenilo ih je 32.000 ilegalnih barova. Kanada je šest puta povećala uvoz pića, a na Jamajku i Barbados stiglo je toliko alkohola da tamošnja populacija ne bi mogla da ga popije ni za 100 godina. Cena alkohola prvo je duplirana, a onda je postala deset puta veća nego pre zabrane, pa je tu bilo dovoljno mogućnosti za zaradu od šverca - piše Najdžel Kautorn u knjizi "Mafija: Istorija kriminalne organizacije".
Italijani nisu držali monopol na krijumčarenje, navodi on, ali su postali njegov simbol.
- Oko 50 odsto švercera pića u Njujorku bili su Jevreji, a samo 25 odsto Italijani. Međutim, kad je završen rat Mafije i Kamore, sicilijanske mafijaške porodice dozvolile su Napuljcima da uđu u njihove redove, a mlađi gangsteri počeli su da rade i za kriminalce drugih naroda. Prohibicija je obezbedila Mafiji moć i uticaj koji su posle imali decenijama. Čovek koji je simbolizovao tu eru bio je Al Kapone. Nije bio Sicilijanac, a nije pripadao ni Kamori, iako je bio iz Napulja. U stvari, mrzeo je Sicilijance jer mu je otac bio žrtva reketa Crne ruke, pa je ubio dvojicu Sicilijanaca. To je privuklo pažnju Džonija Torioa, vlasnika bordela u Bruklinu. Kad je rešio da se 1919. preseli u Čikago, sa sobom je poveo Kaponea i postavio ga za zamenika, a onda su počeli veliki biznis šverca alkohola. U to vreme su postojale samo dve italijanske bande švercera. Toriova je odmah bila veća od njih - navodi Kautorn.
PREUZIMANJE ČIKAGA
Torio i Kapone brzo su se sukobili s drugim bandama - već 1920. likvidirali su Džima Kolozima, vođu Čikaške jedinice, i preuzeli kontrolu nad njom, a 1924. irskog kriminalca Dina Obeniona. Rivali su pokušali da ubiju Kaponea, pa njegovog šefa. Torio je napustio Čikago i SAD, a kontrolu nad Jedinicom prepustio Kaponeu, navodi Kautorn. Sledili su obračuni u kojima su Kaponeov udarni tim postali Alberto Anselmi i Đovani Skalisi, spremni da uvek zapucaju iz "tomija" i seju smrt. Vrhunac toga bio je masakr na Dan zaljubljenih 1929. Njegov tim je u garaži likvidirao sedam ljudi iz bande Džordža Bagza Morana. Mafijaš nikad nije optužen, ali javnosti je bilo jasno da je on naručio ubistvo. Do tog trenutka Al Kapone je bio omiljen u javnosti - držao je narodnu kuhinju za gladne, ali i odlučivao ko će pobediti na izborima za gradonačelnika. Nakon toga stvari su se promenile i postao je "državni neprijatelj broj jedan".
Američki Biro za prohibiciju 1930. formirao je jedinicu pod komandom Eliota Nesa zaduženu za lov na Ala Kaponea. S vremenom, tim će dobiti naziv Nesalomivi, jer mafijaši nisu uspeli da ih zastraše i kupe. Međutim, njihov lov bio je bezuspešan sve dok nisu našli dokaze o 22 poreska prekršaja, što je bilo dovoljno da Kapone završi iza rešetaka i 1931. osuđen je na 11 godina robije. Najpopularniji mafijaš iz vremena prohibicije iza rešetaka je mentalno oboleo zbog nelečenog sifilisa, a preminuo je na slobodi, u svojoj kući u Majamiju 25. januara 1947.
GANGSTERI ZVEZDE
- Kad je Kapone osuđen, sudija Herbert Vilkerson rekao je: "Ovo je početak kraja bandi kakve je Čikago poznavao poslednjih deset godina." Pogrešio je. Do kraja prohibicije 1933. šverceri pića zaradili su toliko novca da su mogli da ga ulože u kocku, prostituciju i različite legalne poslove. A njihovi barovi i klubovi nisu bili manje popularni kad su postali legalni. Al Kapone je pao, ali mafijaši koji su delovali iz pozadine nastavili su da šire svoj biznis. Kad je prohibicija završena, Koza nostra, tj. njujorških pet porodica, bila je toliko bogata da je preuzela reket od irskih i jevrejskih bandi - navodi Najdžel Kautorn.
Osim Kaponea, i mnogi drugi kriminalci postali su prave zvezde te ere. Primer toga je Roj Olmsted, nekadašnji policajac iz Sijetla, koji je postao kralj crnog tržišta iako, za razliku od vođe Čikaške jedinice, nikad nije nosio pištolj niti je učestvovao u drugim kriminalnim aktivnostima. Takođe, Vilijam Bil Mekoj je s Bahama donosio najčistije piće, pa se i danas u Americi termin "pravi mekoj" koristi za čistu, neiskvarenu robu. S druge strane, Džordž Remus, advokat rođen u Nemačkoj, postao je "kralj švercera" jer je dobro proučio Volstedov akt i kupovinom apoteka počeo da proizvodi alkohol "za medicinske potrebe", a u njegovom domu na zabavama se okupljao krem tadašnjeg društva. Bio je toliko moćan da je 1927. ubio suprugu Imogen Holms pred svedocima, a porota ga je na sudu oslobodila posle samo 19 minuta.
Kriminalne grupe su cvetale i u Njujorku, gde je glavni švercer postao Čarls Laki Lučano, a delovali su i gangsteri poput Dača Šulca, Džeka Legsa Dajmonda, Bendžamina Bagzija Sigela, Mejera Lanskija... Dok su se pojedini mafijaši borili za titulu "kapo di tuti kapi" ili bos bosova, Lučano je izašao kao pobednik, ali je tu titulu odbio. Koza nostra je podeljena na pet porodica, tada nazvanih po novim bosovima Marancano, Lučano, Profači, Mangano i Galijano, a kontrolu nad njom umesto jednog šefa preuzela je Komisija.
KRAJ ZABRANE
U jeku prohibicije, koja je donela jačanje kriminala i bila je pravo doba greha, Ameriku je pogodila i velika ekonomska kriza. Političari su počeli da shvataju da im je bolje da novac koji završava na crnom tržištu (prema nekim procenama tadašnjih 500 miliona dolara godišnje) završava u budžetu, pa je 23. marta 1933. Predsednik SAD Frenklin Ruzvelt odobrio prodaju piva i vina, a 5. decembra iste godine zabrana proizvodnje i prodaje žestokih pića je i potpuno ukinuta.
List Dejli Alaska empajer na naslovnoj piše da je "18. amandman izbrisan".
- Prohibicija je izbačena iz Ustava. Proklamacijom je objavljeno da su suve godine u SAD završene. Prohibicija je izbrisana iz Ustava posle podne u 2.21, kad je Juta odobrila 21. amandman. V. d. državnog sekretara Vilijam Filips potpisao je proklamaciju. Objava je dočekana slavljem širom zemlje. Isprobavana tokom skoro 14 godina, ustavna prohibicija je završena. Američki narod suočiće se s neobičnim novim eksperimentom kako da izdrži alkohol. Uprkos svemu, postojaće nova pravila. U nekim državama tokom ispijanja ljudi će morati da stoje, dok će u drugim morati da sede, a u trećim će smeti da kupe piće, ali moraće da ga piju kod kuće - navodi list u broju od 5. decembra.
NE PROPUSTITE
POČETAK: 18. AMANDMAN DONET 1919.
Odeljak 1. Godinu dana posle ratifikovanja ovog člana zabranjuje se u svrhu potrošnje proizvodnja, prodaja ili prenošenje opojnih pića na teritoriji Sjedinjenih Država, i na teritorijama pod njihovom vlašću, kao i uvoz u teritorije i izvoz iz njih.
Odeljak 2. Kongres i pojedine države imaju istovremeno pravo da odgovarajućim zakonima sprovedu u život odredbe ovog člana.
Odeljak 3. Ovaj član se neće sprovoditi ako ga ne odobre kao amandman Ustavu, u roku od sedam godina od dana kada ga Kongres podnese državama, zakonodavna tela onoliko država koliko je određeno u Ustavu.
KRAJ: 21. AMANDMAN DONET 1933.
Odeljak 1. Ukida se osamnaesti amandman Ustava Sjedinjenih Država.
Odeljak 2. Ovim se zabranjuje svaki prenos ili uvoz u bilo koju državu, teritoriju ili posed Sjedinjenih Država, u cilju isporuke ili upotrebe, alkoholnih pića ako nisu u skladu s njihovim zakonima.
Odeljak 3. Ovaj član se neće primenjivati ako ga ne odobre kao amandman Ustavu skupštine onoliko država koliko je predviđeno u Ustavu, i to u roku od sedam godina od dana u koji će ga Kongres podneti državama.
PROSLAVA U CRKVI U VAŠINGTONU: "SUVA" AMERIKA
Zagovornici "suve" Amerike proslavili su uvođenje prohibicije pre 113 godina.
- U Prvoj kongregacijskoj crkvi u Vašingtonu 16. januara 1920. održana je neobična služba. U ponoć se proslavljala ne nova godina, već cela nova era. Proizvodnja i prodaja alkohola je postala protivzakonita u SAD. Metodistički sveštenik Džejms Kenon sedeo je u prvom redu, predstavljajući protestantske crkve u koaliciji s prohibicionim pokretom. Pored je sedeo kongresmen iz Minesote Endru Volsted, koji je sponzorisao zakon o zabrani. Počasni gost bio je čovek koji je napisao taj zakon Vejn Viler, generalni savetnik Antisalunske lige. Najčuveniji je bio advokat umerenosti i suvog pokreta Vilijam Dženings Brajan. Oni su verovali da je to istorijski trenutak poput pada Bastilje. Njihovi protivnici prohibiciju su smatrali kataklizmičnim događajem - navodi Tomas Repeto u knjizi "Američka mafija: Istorija uspona".
AGENTI PROHIBICIJE DOBIJALI MITO I DO 50.000 DOLARA GODIŠNJE
Uvođenje prohibicije u SAD proslavila je "suva" Amerika, ali se odmah naišlo na mnogo problema. Jedan od glavnih je taj što je bilo premalo ljudi zaduženih za kontrolu novih pravila.
- Kongres je zadatak borbe protiv alkohola poverio novom birou pri Ministarstvu finansija sa samo 1.500 agenata za celu zemlju. Biro za prohibiciju nije mogao da se meri ni s policijom u jednom većem gradu. Obuku skoro da nisu imali, a od regrutacije završavali su na ulici za nekoliko dana naoružani revolverom. Najveća plata je bila 2.300 dolara (kasnije 2.836), ali i da je bila dvaput veća, bila bi manja od mogućnosti za mito. Čak i u manjim mestima agenti su tu poziciju videli kao privremenu - bila je to šansa da brzo zarade neki novac i idu dalje. U Njujorku, agent je mogao sa strane da zaradi 50.000 dolara godišnje. Primanje mita postalo je pravilo, ne izuzetak. Od 1920. do 1931. čak 1.600 agenata je otpušteno, a 257 je krivično gonjeno. Agenti biroa uspeli su da upucaju i ubiju najmanje 137 ljudi - piše Tomas Repeto u knjizi "Američka mafija: Istorija uspona".
Kako navodi, u vreme kad su donošena pravila o zabrani alkohola, prohibicionisti su delovali svemoćno.
- Uprkos tome, podrška mnogih političara bila je samo na rečima, jer nisu imali nameru da se odreknu alkohola niti da zabrane piće svojim glasačima. U hodnicima Kapitola viski se iz kofera delio senatorima i kongresmenima, koji su nekad pijani izlazili za govornicu. U Beloj kući alkohol je slobodno deljen tokom inauguracije predsednika Vorena Hardinga u martu 1921 - navodi Repeto.
ŠVERCERSKA BRZA VOŽNJA PRERASLA U NASKAR TRKE
Prohibicija je donela mnogo novina u SAD, a jedna od njih bile su automobilske trke.
- Od Severne Karoline do Spokana u Vašingtonu, šverceri su tokom prohibicije koristili posebne automobile da budu brži od federalnih agenata i lokalne policije kada su tokom noći transportovali ilegalna žestoka pića. Ideja je bila jednostavna - kola koja spolja izgledaju normalno potrebno je modifikovati tako da mogu da budu brža, napraviti što više mesta za alkohol, ali i dodati dodatne amortizere, zaštitu za motor, a onda biti brži od vlasti. To je dovelo do sve veće popularnosti automobilskih trka, posebno na jugu zemlje, gde su mnogi vozili prerađeni "ford". Sve to je preraslo u Nacionalnu asocijaciju za trke serijskih atumobila ili Naskar - navodi se na sajtu Prohibicija.
Edmund Fahi iz Spokana, koji je švercovao viski iz Kanade u svom prerađenom "bjuiku" ranih dvadesetih godina prošlog veka, u svojoj autobiografiji napisao je da su vozači morali da paze da ne zeznu rupe tokom brze vožnje, kao i da budu dobri mehaničari u slučaju kvara.
- Šverceri ruma morali su da imaju najbolje i najizdržljivije gume zbog težine tereta, velikih brzina i loših puteva. Mnogi vozači završili su u zatvoru samo zato što su ih gume izdale u kritičnim trenucima - napisao je on. Mnogi od trkača iz vremena prohibicije učestvovali su na prvoj trci serijskih automobila u Dejtoni 1936. Prva Naskar trka održana je na istom mestu 15. februara 1948. Pobednik je bio Robert Red Bajron, nekadašnji švercer.
Kurir.rs/Andrija Ivanović
NE PROPUSTITE
