Dragoljub Kostić iz sela Retimlja kod Orahovca, jedan od retkih preživelih Srba, preminuo je 5. februara u 83. godini života.
Sahranjen je sutradan na seoskom groblju u Velikoj Hoči, skromno, a od njega se potresnim govorom koji prenosimo u celosti, oprostio prijatelj Dejan Baljošević:
"Narod je na groblju šaputao da je sahranjen čovek koji je odavno „umro“ i koji je među nama – živima hodio samo da bi svedočio istinu o svojim kidnapovanim sinovima i tražio pomoć u zadovoljenju pravde.
Njemu su pripadnici tzv. OVK u julu 1998. godine, u razmaku od sedam dana, kidnapovali dva mlada sina: 28-ogodišnjeg Jugoslava i 22-ogodišnjeg Saška. Tada su oteli i njegovu suprugu Ružu i ćerku Zlatu, koje su, zahvaljujući brzom posredovanju Međunarodnog crvenog krsta, puštene iz logora OVK, u koji su, sa još devet žena i jednim starcem odvedeni iz svog sela 18.jula 1998. godine.
Nakon njihovog oslobađanja, pošto su pripadnici tzv. OVK spalili sve srpske kuće u selu, on nije hteo da napusti Kosovo i Metohiju i da na sigurnom, u centralnoj Srbiji, potraži spas za ostatak svoje porodice, već je ostao u obližnjem srpskom selu Velikoj Hoči, nadajući se da će tako biti bliži svojim otetitim sinovima, za koje nije gubio nadu da su živi i za kojima je nastavio da traga, naročito po dolasku i raspoređivanju Međunarodnih mirovnih snaga.
U toj borbi ga je 2011. godine napustila i supruga, koja je umrla od prevelike tuge za sinovima, te je ostao sam sa ćerkom, sve više napušten od ljudi.
Onemoćao od starosti i bolesti, nastavio je da od nemila do nedraga, traga za svojim otetim sinovima, teško se mireći sa činjenicom da nikog od sagovornika nije instinski doticala njegova tragična priča.
Najpre je pomoć, verujući u „svetsku“ pravdu, pokušao da potraži kod predstavnika „moćnih“ Međunarodnih organizacija, a kada ga je njihova hladnokrvnost i rutinska profesionalnost ohladila, zaustavljao je svakog od nas i zagledavši nam se u oči, molećivo tražio u njima sažaljenje, ispovedao nam svoju tešku tužnu životnu priču, nadajući se da ćemo ga barem mi – njegov rod razumeti, jer je svakog od nas mogla da zadesi slična sudbina.
Dok smo ga slušali, često površno, svi smo se sa čudom pitali, kako je ovaj izmučeni i slabašan starac još uvek u životu, i šta ga, pored svega što ga je snašlo, drži u životu i daje mu snagu da i posle 20 godina od kidnapovanja svojih sinova, sa istom energijom traga za njima. Bio je to čovek koga su žalili zato što je živ, a ne zato što će umreti.
Zanemoćavši od bolesti, čije je lečenje odlagao, zanemarivao i podređivao svom jedinom cilju – otkrivanju sudbine svojih sinova, koji ga je, kako je sam govorio, održavao u životu, osećajući da mu se bliži kraj, govorio nam je, sada već sa usahlom nadom u očima: „Ljudi, ako već niste pomogli meni i mojim otetim sinovima, pomozite barem mojoj ćerki, koja će posle mene ostati sama i bez ikakvih prihoda za život“.
Dragi čika Dragoljube, oprostite nama grešnima, otvrdlih srca zbog velike količine nesreće koja je snašla naš rod, što sa vama u celosti ne podelismo bol i što nemasmo strpljenja da Vam, barem slušajući vas, olakšamo napaćenu dušu. Sa vama je umrla još jedna naša bolna srpska priča sa Kosova i Metohije, neistražena i zemaljskom pravdom ne zadovoljena, koju je čuo i istinski razumeo jedino Bog, koji će podariti nebesku pravdu vašim nevino postradalim sinovima a duši vašoj spokoj, jer ste pokazali veliku očinsku ljubav i podneli veliku žrtvu za svoj srpski rod. Molimo se Bogu, da vaša pravedna žrtva bude temelj obnove našega naroda, a da plemenitost i čistota vaše duše bude moralno ogledalo nas koji danas jesmo i onih koji će tek doći!"
(Kurir.rs/.in4s.net/Foto: Printscreen/Facebook)
NE PROPUSTITE
