- Šta je narod rasturio i popalio kaca i buradi, Bože sačuvaj. Lakše im da pređu na plastiku i staklo, a ne da održavaju drvo. I sad uglavnom donose burad na popravku, retko ko naruči novo bure - ovim rečima Miroslav Šišmanović (74) priča o sutonu svog zanata koji je pre više od šezdeset godina naučio od svog dede. Ovde u Masloševu, samo pre nekoliko godina bilo je sedmoro pintera, pintora ili bačvara kako su ih u Šumadiji kroz istoriju zvali.
A nekad nije bilo tako. Sa svojim dedom Milutinom od koga je izučio zanat „krstario“ je celom Srbijom, pravili su i po tri bureta dnevno. Otac mu je poginuo 1944.godine, deda je preuzeo brigu o njemu i zajedno sa njim usavršio je ovaj zanat kojim je, kako kaže „decu odhranio“.
- Nema pića bez drvenog suda. Rakija ako ne odleži u buretu ona nema ni miris ni boju kako treba. Nekad se i voće ostavljalo u burićima. Deda i ja smo 1962.godine 900 bureta napravili, po 300 u Kamenici, zadruzi u Stragarima i po 150 u Topoli i Šatornji.
U Kamenici je narod brao divlje kupine i odlagao u buriće- priseća se majstor Miroslav vremena kada je posao cvetao sve do pre „desetak godina“. Od tog vremena nema ni divljih kupina, a sve je manje i pintora i buradi. Čuo je da su raskrčili grmove, zasadili druge kupine, kalemljene vrste i izvoze.
Svu burad izrađuje ručno. Alat, koji nije od železa sam izrađuje. Najbitnije za njihov kvalitet jeste to da građa bude suva. Što se rakije tiče, po njemu najbolje je da stoji u hrastovom pa u bagremovom buretu. Tada rakija „dobije limun-žutu boju“. Miroslav nije ljubitelj bureta od dudovog bureta.
- Ljudi ne znaju da rakija ne sme duže od sedam- osam meseci da se drži u dudovom buretu. Pocrni kao kafa, povuče gorčinu, ako se ne promeni i stavi na vreme u sud mora da se opet „prepeče“. U hrastovini i bagremu može da stoji doveka. I za vino je bolje- kaže Miroslav, koji je pre nekoliko dana dobio narudžbinu za bure od sto litara da napravi za nekog čoveka iz Banje kod Aranđelovca.
Cena je ranije bila „marka za litar“- sada je „evro za litar“.
Boli ga, veli što nema mladih koji su zainteresovani za ovaj zanat. Oko mu zaiskri kada priča o unuku koji je trenutno tu, pošto je došao iz Nemačke.
- Neće on. Jednom kad odu da se školuju i rade u inostranstvo ne vraćaju se. A i ja da ga teram da bude pintor, ne ide- samoispitujući naglas razmišlja Miroslav. Očekuje da mu se sin vrati na imanje iz Kragujevca, ovde u Masloševo, kome je Bog dao sve što čoveku treba.
A u inat- kaže učio bi nekoga i džaba, ali su mladi neizainteresovani, nisu uporni.
- Kaže meni moj jedan tu komšija „unuk mu završio za stolara a ne zna sadiljku da napravi“. Nekad se zanat drugačije učio, alat u ruke i radi, pomaži dok ne savladaš osnovno. I polako. Da neko hoće neko stvarno da nauči rado bih mu pomogao- priča nam Miroslav, koji se nekako uvek vrati i dotakne onih „kupina iz Kamenice iz 1962.godine“.
- Nema više divljih kupina, ali i nema naroda da ih bere i kad bi ih bilo. Ode sve u grad. Eto gore u Ljubičevcu, bio sam nedavno, četiri kuće je ostalo, a nekad je vrelo od naroda. Ovde smo na Jasenici red čekali da napojimo krave, sad gotovo ih više i nema, tri čoveka ih gaji u selu- kaže nam Miroslav dok uzima čekić i dole dolinom odzvanjaju tupi zvuci pintorskih udaraca. Odlazeći niz dolinu reke Jasenice..
Dragomir Ilić
foto:D.I.
