Na svom hodočašću po svetoj srpskoj zemlji - Kosovu i Metohiji, Dragan Šibalić, čuveni biciklista i svetski putnik iz Kraljeva, je stigao i u selo Bogoševce. Njegovo kazivanje je bolno, jeza hvata zdravi ljudski razum.
"Iz Štrpca sam krenuo ka Prizrenu. Prvih desetak kilometara mi je bilo uzbrdo, da bi onda od prevoja Prevalac (1.515m) poleteo nizbrdo poput vetra. Ostavljajući iza sebe bajkovito Gornje selo i Mušnikovo, na 14 km od Prizrena u poslednji čas sam prikočio primetivši krajičkom oka malu tablu koja je označavala skretanje za selo Bogoševce. Jedan prijatelj mi je rekao da obavezno svratim u ovo selo kakvog nema nigde drugde. Iako je selo pored same magistrale, neupadljivo je od zelenila i drveća. Spuštam se polagano popločanom uličicom. Odmah me je uhvatila nekakva jeza. Kuće zarasle u rastinje i korov. Ispred jedne razbacane šerpe i lonci. Na sred ulice fotelja. Sve je tiho. Ni cvrkut ptica se ne čuje", sa bolom u srcu i duši kazuje za Kurir Dragan Šibalić.
Svetski globtroter naslanja bicikl na jednu banderu i nastavlja pešice uzanim i šarmantnim uličicama.
"Nailazim na stare i oronule kuće građene od kamena. Neke su čak pokrivene i kamenim pločama. Vidi se da u njima niko ne živi ali bez obzira odolevaju vremenu. Kružim okolo, idem gore-dole, ne bi li video neki trag života. Dolazim i do crkve. Na kamenoj ogradi primećujem tablu sa tri umrlice. Ljubisava, Dušanka i Vojislava su izgleda bile poslednje tri žene u ovom selu koje su umrle pre šest godina. Ulazim i u crkvu Svetog Nikole iz 16. veka. Oko crkve zarasli nadgrobni spomenici svedoče da je ovo bilo srpsko selo. Sada selo bez života i bez ljudi.
Zapalio sam sveće, posedeo malo ispred crkve i onda još malo prošetao po selu nadajući se da ću ipak nekog sresti. Imalo je i nekoliko novijih kuća, skorije napravljenih, ali ni u njima nikog nije bilo. Jezivo je tiho gde god da se okrenem. Na prozoru jedne kuće primećujem vaznu sa cvećem. Poradovah se da nekog možda ipak ima. Čukam na kapiju i vičem : 'Ima li kogaaa?", pitao se Dragan.
Niko mu se ne odaziva. Odškrinuo je metalnu visoku kapiju i ušao u dvorište. Ulazna vrata od kuće su bila poluotvorena. Ušao je unutra. Koračao polagano na prstima od sobe do sobe, pa se popeo stepenicama i na sprat. Kalendar svedoči da je neko ovde živeo 2016. godine.
"Stvari razbacane, na jednom stočiću pepeljara sa opušcima kao da čeka nekog da je istrese. Na zidu stoji slika muža i žene, a u drugoj sobi slike dve mlade devojke. Tu su i ikone. Tuga me od svega spopala, nije lako sve ovo gledati. Ko zna gde su ovi ljudi sada? Nekada su ovde sretno živeli a sada je od svega ostalo mesto večnih uspomena. Ko zna možda će se opet nekad u ovoj kući, ali i u drugim, začuti graja ljudi, plač beba, možda će opet dimnjaci zadimiti, crkveno zvono zazvoniti"...
Do 1999. godine je u ovom selu živelo više od 100 Srba, a sada je eto sve iščezlo. Nestalo.
"U jednom drugom dvorištu iz česme curi voda, a nedaleko od nje prevrnuta vazna. Gde god da prođem mogu se videti katanci, zarasla i zapuštena dvorišta", sa setom priča Šibalić i dodaje:
"Uveče sam stigao u manastir Svetih Arhangela. Još pod utiscima nisam mogao biti miran pa sam po internetu malo istraživao o ovom selu i saznao da se pominje još od 1284. godine. Znači 700 i nešto godina je u ovom selu bilo života, a sada ni psa lutalicu da sretnem. Život se ugasio. I ovo treba da bude opomena, jer i mnoga druga mesta slična sudbina čeka, ako se ne osvestimo. Porodica Spasić, Momčilo i Živka sa ćerkama Radicom i Draganom su se posle 14 godina izbeglištva vratili u ovo selo 2013. godine... Ali očigledno opet ih je muka naterala da odu sa svog ognjišta. To je ona kuća u koju sam ulazio i zatekao one tužne prizore sa slikama, ikonom i kalendarom na kojem je vreme stalo".
Kurir.rs/Ž. M.
NE PROPUSTITE
