"Da nije bilo kolega, ostala bih bez noge" Potresna ispovest Ljiljane Stjepanović posle izlaska iz bolnice "Žao mi je da idem, potrebna sam deci i unucima"

Postoje glumci koji godinama osvajaju publiku velikim ulogama, a postoje i oni koji, pored talenta, ostavljaju trag svojom ljudskošću, toplinom i iskrenošću. Ljiljana Stjepanović pripada upravo toj drugoj, posebnoj vrsti umetnika.

U intervjuu za “Blic” Ljiljana je otvoreno govorila o novom filmu, kolegama, povratku pred kamere, podršci koju je dobila tokom bolesti, bezgraničnoj ljubavi prema porodici i unukama, ali i o veri, životu i razlozima zbog kojih, kako sama kaže, „još ima mnogo toga da doživi“.

Glumica je otkrila kako je došlo do saradnje sa rediteljem Markom Jovičićem i zbog čega joj je projekat „Uskršnji spektakl“ posebno drag.

- Ovo je drugi film koji snimam sa Markom i radim ga sa velikim zadovoljstvom. On je veoma talentovan mlad čovek, tek na početku karijere, a poznajem ga još od malih nogu. Upravo zato sam i pristala, jer ga mnogo volim. Upoznala sam ga još u “Pužiću”, bio je miljenik Cace Aleksić i Branka Kockice i svi smo ga nekako prihvatili kao svoje dete. Radila sam sa njim i dve predstave, u “Pužiću” i u “Odeonu”. Dobro se poznajemo i poštujemo, a to je najvažnije. Prošle godine smo snimali “Božićnu avanturu”, ove godine “Uskršnji spektakl”. Sad, da li se šalio ili mi je najavljivao i treći deo, to ćemo tek da vidimo. U svakom slučaju, zaista sam uživala dok sam radila ovaj film. Uloga nije velika, nije bila ni previše naporna, Bogu hvala, ali je atmosfera na snimanju bila divna. Ekipa je sjajna, puna mladih, talentovanih ljudi koji imaju veliko poštovanje prema nama starijima. To danas sve ređe srećem i zato mi posebno prija - priča Stjepanovićka.

Govoreći o svom liku glumica kaže:

- Igram Maru, suprugu jednog mlađeg čoveka, ali eto, takva mu je sudbina. Već dva ili tri puta mi je Dimitrije Ilić igrao muža. Njega mnogo volim, veliki smo prijatelji i izuzetno ga poštujem. Igram njegovu suprugu, majku dvoje dece. Tu je i Ljubica, koja je trudna i koja mi je posebna opsesija u priči, pa imamo nekoliko veoma zanimljivih susreta. Posebno bih izdvojila i saradnju sa Lidijom Vukićević. Iako se privatno poznajemo, prvi put smo zaista radile zajedno. Još u “Boljem životu” smo snimale, ali nikada nismo delile zajedničke scene. Ovoga puta smo mnogo radile zajedno, privatno smo se zbližile i zaista sam uživala u njenom društvu. Tu su i mnogi mladi, divni ljudi – Mirka Vasiljević, Anastasija koja igra moju ćerku, Žare, Slavko koji igra mog starijeg sina... Imam dva sina i ćerku u filmu. Posebno su zanimljive scene u vikendici, gde dolazimo kod jednog mladića, prijatelja mog zeta koji je poreklom iz Makedonije, a zatim u posetu stižu i njegovi roditelji. Majku igra Lidija Vukićević, vrlo atraktivnu ženu, pa se kod moje Mare javlja malo ljubomore prema njoj, ali i izazova u odnosu sa mužem. Mislim da će to publici biti veoma smešno.

Kako i sama ističe, reč je o pravoj porodičnoj komediji.

- Apsolutno je komedija. Ima i naših narodnih običaja, farbanja jaja i svega što prati Uskrs, pa podsećamo i na tradicionalne vrednosti. Naravno, pre svega je to komedija sa zanimljivim dijalozima. Moja uloga nije velika, ali je atraktivna. Igram gospođu u godinama koja se u jednom trenutku napije, odnosno drugi je napiju tokom jedne posete, pa verujem da će to biti veoma zabavno publici. Zaista smo lepo radili. Evo, danas sam završila veoma rano. Pre dva dana sam snimala jednu scenu i rekla sam Marku:”Sledeći put može samo ovakva uloga.” On me je pitao kakva, a ja sam mu rekla:“Ležeća.” Sve vreme sam ležala, jer je scena bila noćna, muž ustaje, a ja ostajem u krevetu. Baš mi je prijao taj snimajući dan, uopšte se nisam umorila. Tako da, znajte, sledeća uloga biće “ležeća.“ (smeh)

Prvo snimanje od operacije: Izdržala sam junački

Mlađe kolege često ističu da od Ljiljane mnogo uče na snimanju, a ona smatra da razlog leži u radnim navikama koje nosi još od početka karijere.

- Ja sam stara škola i po prirodi veliki štreber. Uvek na set dolazim sa naučenim tekstom. To i njih podstiče da se profesionalnije odnose prema poslu. Tako sam učila od svojih starijih kolega, i u Pozorištu na Terazijama, i na televiziji, i na filmu. To mi je ostalo kao nešto što se podrazumeva. Dolazim spremna, znam šta radim i ne želim da zadržavam ekipu tako što ću tek na snimanju učiti tekst. Verovatno to mladima prija, jer onda svi zajedno radimo bez problema. Evo i danas smo sve snimili bez zastoja, jer su svi došli pripremljeni. Važno je da se ulogom bave i kod kuće, a ne samo kada stanu pred kameru - kaže ona.

Ovo je ujedno i Ljiljina prva uloga nakon izlaska iz bolnice.

- Marka nisam mogla da odbijem, jer njega posebno volim. Pristala sam kada mi je rečeno da imam samo dva dana snimanja, jer sam mislila da toliko mogu da izdržim posle operacije i svega što sam prošla. Na kraju sam izdržala sedam dana – junački. (smeh) Volim kada se uspešno završi neki posao. To mi je uvek posebno zadovoljstvo. I naravno, nadam se da mi neće biti poslednji.

Iako se našalila na svoj račun, odmah dodaje:

- Ja sam optimista i najvažnije je da sam mlada u duši.

Tokom bolesti veliku podršku pružile su joj brojne kolege.

- Mnogi su me zvali i to mi je mnogo značilo. Danas je to, nažalost, prava retkost. Posebno sam zahvalna Vojinu Ćetkoviću, Ceci Bojković i Valentini Pavliček. Oni su mi pronašli vezu da budem hitno operisana. Da nije bilo njih, posle pogrešne dijagnoze u Urgentnom centru i dvadeset dana čekanja bez operacije, moglo je da se dogodi da ostanem bez cele noge. Operacija je trajala šest i po sati, ali se, hvala Bogu, uspešno završila. Zahvalna sam mladom lekaru koji je imao strpljenja i hrabrosti da pokuša da popravi ono što je izgledalo gotovo nemoguće. I uspeo je. Javljao mi se i Radoš Bajić čim je čuo da sam bolesna. Moj Raki je uvek pitao da li mi nešto treba i kako može da pomogne.

Njihovo prijateljstvo traje decenijama.

- On mi nije samo klasić, on mi je bukvalno kao brat. Uvek je bio tu za mene.

Ni Snežana Savić nije prestajala da brine o njoj.

- Sneška me stalno zove da vidi kako sam. Nas dve smo drugarice još iz gimnazije, još od “Batine grupe”. Znamo se sto godina i ostale smo privržene jedna drugoj, pune ljubavi i poštovanja. Zaista ima divnih ljudi - naglašava umetnica.

Govoreći o životu, glumica ne krije koliko ga voli i koliko joj je važno da ostane uz svoju porodicu.

- Ja verujem u ovog čiku gore, pre svega. Mislim da još trebam svojoj deci i unucima. Apsolutno. Žao mi je da idem. Šta je tek 75 godina?

Pesmom sam predvidela da ću završiti u kolicima

Na opasku da su to danas najbolje godine, kroz osmeh se prisetila jedne pesme koju je napisala neposredno pre nego što se razbolela.

- Nažalost, napisala sam jednu pesmu pre nego što mi se ovo desilo. I sve što napišem, meni se to desi, kao za vraga. U toj pesmi pominjem i kosača... Mislim, to samo ja mogu. Ne znam šta se to dešava, ali rekla sam sebi, više neću da pišem pesme.

Na molbu novinara, bez bez razmišljanja ju je izrecitovala:

"Ja mu dođem endem vrsta,

osma banka, a još čvrsta.

Zlatna burma mi na prstu,

slika divna mi na krstu.

Ja sam spremna, dragi Bože,

al’ još 20 ako može.

Posle vodi me do raja,

možda i tamo ima neki baja.

Ko to reče – baba je luda?

Nisam, samo verujem u čuda.

Ti to reče.

Kosač ti si.

Opa, zgodan si, nije da nisi.

Ali ipak čekaj ti svoj red.

Trgni se, sav si bled.

Lepa sam ti, to si rek’o.

Hajde, idemo.

Ko je ček’o, taj dočekuj."

- Malo da odem posle toga - otkriva ona.

Podsetili smo je i na izjavu koja je svojevremeno uzburkala javnost, a koja je otprilike glasila: „Čujemo se ako preživim“.

- Ne znam gde sam to izjavila, stvarno se više ne sećam. Bila sam u veoma lošem stanju, što se videlo i po mom izgledu, jer sam mnogo oslabila. Ali, polako ide nabolje, što je najvažnije. Prosto se ne dam - kategorična je glumica.

Na pitanje da li će sada nastati neka lepša pesma, iskreno odgovara:

- Zaista ne znam. A i ne smem više da pišem. Prvo sam napisala pesmu u kojoj pominjem kolica i dedu koji mi se u njima udvara, pa sam na kraju stvarno završila u kolicima. Tako da, više neću da pišem pesme.

Porodica mi je uvek bila na prvom mestu

Posebno mesto u njenom životu zauzimaju unuke, na koje je neizmerno ponosna.

- Do nebesa sam ponosna. Ne samo na Kseniju, već na sve četiri unuke.

Otkriva da osim Ksenije i ostale devojčice pokazuju interesovanje za glumu.

- Još tri unuke idu na glumu. Još su male, pa ćemo videti da li će se time zaista baviti, ali za sada imaju veliku ljubav prema tome. Ksenija je odmalena igrala u pozorištu, još kao dete u dve predstave, a snimala je i na kraju seriju “Selo gori, a baba se češlja”. Što se mojih unuka tiče, to je neizmerna ljubav. Naravno, obožavam i svoje sinove i snaje, ali te četiri moje unuke meni daju toliko ljubavi, a ja njima...

Na trenutak zastaje, savladana emocijama.

- To je veliki razlog za život.

Porodica joj je, kaže, oduvek bila ispred svega.

- Meni je porodica i danas na prvom mestu. Moja deca, pa tek onda sve ostalo. Posao nikada nije bio ispred porodice. Radila sam da bih pomagala svojoj deci i zato što volim svoj posao, ali nikada nisam zapostavljala decu da bih gradila karijeru. Nikada.

Podsetili smo je da nam je u jednom od prethodnih razgovora rekla kako joj je najveća neostvarena želja praunuče.

- Pa ne samo jedno. Ali neka, sačekaću i to.

Na pitanje koliko još planira da čeka, uz osmeh odgovara:

- Najmanje još dvadeset godina. (smeh)

Predstojeće leto planira da provede daleko od gradske vreve, na mestu koje joj posebno prija.

- Već sam dugo u penziji, ali planiram da odem na Staru planinu, u Topli Do, kod moje prijateljice Najde, koja tamo ima najlepšu etno-kuću. Taj vazduh mi izuzetno prija. Čak sam napisala i pesmu kada sam prvi put otišla u to selo “Topli Do, crveno selo”. Objavljena je u pirotskim novinama i danas je čitaju na njihovim proslavama. Nazvala sam ga crvenim selom jer su kuće od crvene zemlje, zemlja je crvena, čak mi je i reka izgledala crveno dok preskače preko kamenja iste boje. To je za mene bilo potpuno nestvarno. Tamo ću pokušati da ostanem što duže. Prijateljica me pazi i mazi kao rođena sestra, čak i kao majka. Već mi sprema razne specijalitete od kozjeg mleka, sve je unapred pripremila. Ja sam, za svaki slučaj, naručila i prase da se malo omrsimo. Tamo je sve fantastično. Paradajz je veliki i sladak kao šećer. Inače nisam neki ljubitelj ni paradajza ni sira, ali tamo ih jedem sa velikim uživanjem. Posle toga ću biti u vikendici u Vinči. Tamo su moj brat i snaja, koja me zaista čuva i pazi. Ona je jedna velika žena, prava čovečina. Pogotovo dok sam bila bolesna, dolazila je čak i da me kupa. Uz nju je bila i moja najstarija unuka Ksenija. Eto, to su planovi. Videćemo koliko ću moći da izdržim. Sada mi je najvažnije da počnem lepo da jedem i da povratim snagu. Dok sam bila bucka, bila sam zdrava, nisam ni grip dobijala - mišljenja je ona.

Uz dogovor da se uskoro ponovo sretnemo na nekom novom projektu, razgovor smo završili u vedrom raspoloženju i sa istom željom koju Ljiljana Stjepanović nosi kroz ceo život, da zdravlje, porodica i ljubav uvek budu na prvom mestu.

(Kurir.rs/ Blic)

Bonus video: