"Ono što radimo kada imamo izbor određuje ko smo onda kada ga nemamo" Mina Sovtić iskreno o glumi i sitnicama koje je čine srećnom

Otkako se pre skoro jedne decenije pojavila na malim ekranima u seriji "Ubice mog oca", glumica Mina Sovtić dobijala je i brojne druge šanse da pokaže zbog čega svoju profesiju smatra pravim izborom. Jednako joj je uzbudljiva i pozorišna karijera, pa je godinu za nama ispratila uz veliki uspeh predstave "Sedam sati sunčeve svetlosti", u kojoj je još jednom zaigrala s majkom Anicom Dobrom. Pre dve godine je i sama postala mama rodivši devojčicu Lunu, a ovo novo životno iskustvo obogatilo ju je i kao dramsku umetnicu.

Možete li da se postavite prema radnji kao običan gledalac?

- Radnja serije "Otmica" mi je od početka bila zanimljiva jer je inspirisana istinitim događajem i od starta je ulog velik jer se radi o otmici deteta, međuljudskim odnosima, pravdi i pravu... Od početka sam bila investirana u priču i sve odnose, što se ne dešava uvek kada radiš neki projekat. Plus je i dobro napisani scenario, a moram da priznam da seriju još nisam gledala, ali definitivno planiram.

Kad gledate sebe na ekranu, jeste li samokritični?

- Lakše je da nešto pogledam posle nekog vremena, kada imam otklon prema onome što vidim, kada već imam osećaj da sam drugačija osoba i glumica od one koju gledam. A svi se menjamo, i dobro je što postajemo drugačiji. Opet, i to što neki od nas ne vole da vide sebe na ekranu je stvar sujete, jer je korisno da vidiš sebe i neke svoje greške. Ne volim da se gledam dok radim jer nije važno kako izgledam, važno je da uloga bude ispunjena i istinita, zato što gluma ili jeste - ili nije, ne može između.

Koliko ste bili upućeni u svet advokature pre pripreme za lik Une?

- Imam sreće da jesam jer je jedan od mojih najboljih prijatelja advokat. Ovde je konkretno reč o krivičnom pravu i dala sam sve od sebe da izučim kako ono funkcioniše i kakva su suđenja. Realnost nije toliko glamurozna kao ono što gledamo u Americi. Svakako, ovaj slučaj je bio toliko isprepletan nekim neočekivanim obrtima, pogotovo što se radi o deci, ali isto tako je bilo zanimljivo što sam ja kao advokatica odbrane posećivala zatvorenike, svoje klijente, pa smo obišli pola zatvora u Srbiji dok smo snimali te scene.

Unu profesija vuče da bude emotivno uključena u svoje slučajeve. Jeste li našli sličnost između advokature i glume?

- Gluma je izazovna profesija zato što je veoma lična. Možete da se bavite, na primer advokaturom, a da neka velika greška koju načinite utiče na ljudski život, i na to gledate kao na deo profesije ili znanja koje imate. Ali, kada vam se ne sviđa kako neko glumi, to je lična stvar jer je vezana za naše biće, naš karakter i ono što nosimo u sebi. Baviti se glumom je kao konstantno ići na neki dejt ne znajući da li se tom momku sviđaš ili ne. Ipak, svakako da ima i veoma lepih i poletnih trenutaka, pogotovo kada pričamo o tome da su glumci važan deo društva i da smo svako veče u kontaktu s publikom, s našim narodom i ljudima oko nas na neki poseban način.

Branite li svaki svoj lik i da li je najveći izazov braniti negativce?

- Moramo da saosećamo i da razumemo svaki lik koji igramo. Pretpostavljam da možda čak postoji neka posebna vrsta draž igrati negativca zato što je to ono zabranjeno i u privatnom životu. Onda na sceni imamo priliku da barem na trenutak iskusimo ili uradimo nešto što je nedozvoljeno ili kompromitujuće. To ima svoju draž. Ipak, kao da, pogotovo za ženu u mojim godinama, malo fale te uloge kvalitetnih negativaca. Imam te hladnoplave oči i volela bih da glumim nekog serijskog ubicu.

Koliko vam je činjenica da je serija "Otmica" snimljena po istinitom događaju važna u smislu da možda osećate odgovornost prema oštećenima u stvarnom životu?

- Jeste inspirisana stvarnim događajem, ali je isto tako i dosta otklonjena od njega. Promenjena je država, kao i razne linije radnje, tako da smo gledali da bude što dinamičnija i interesantnija, a ne kopija realnosti.

Jeste li osetljiviji prema surovim pričama čiji su akteri deca otkako ste i sami postali majka?

- Svaki glumac je osetljiv ili osetljiviji na nepravdu i na pravdu, i na ljude koji su ranjivi u našem društvu, na životinje. Ta neka povezanost sa emocijama i empatijom je ono što glumca čini glumcem, ali isto tako ono što čini da ovaj svet doživljava jako duboko i da sve te priče koje se dešavaju oko nas doživljava jako duboko. Ne mislim da je to nešto unikatno baš za mene ili za mene kao majku.

Život nam svakodnevno kroji sudbine često maštovitije od najtalentovanijih scenarista. Verujete li inače u to da je sve zapisano ili da sami biramo svoj put?

- Menjam stav, nekad mislim da je sve zapisano, a nekad da sama krojim svoju sudbinu. Svakako, mislim da postoji zakon akcije i reakcije, da će, ako se nešto ne odvažimo da uradimo, sve ostati statično, ali i da, ako krenemo u nešto, sami na neki način možemo da budemo akteri naše priče. Ne možemo da kontrolišemo druge ljude i neke spoljne činioce, tako da sudbina postoji, i ostaje da se nadamo najboljem.

Prošlu godinu ste ispratili uz veliki uspeh predstave "Sedam sati sunčeve svetlosti". Da li se promenila i sama predstava, ali i vi s njom za ova tri meseca od premijere?

- Meni je jednostavno samo bilo lepo da budem deo neke tople ljudske priče koja veoma rezonuje s publikom, a ova predstava je uvek puna i traži se karta više. Kvalitetna je, a opet savremena, topla... Bilo je lepo raditi s kolegama, priča je veoma važna, bitno je dizati svest o toj bolesti, ali opet na jedan katarzičan način, pun nade. Mislim da nam u ovim vremenima svima najviše treba poleta, nade i pozitivnosti.

Verujete li da je misija glumca i da nam olakša svakodnevicu i približi neko od rešenja životnih zamki?

- Mi smo uglavnom svi ušli u ovu profesiju zato što smo negde osetljivi i osećajni i zato što provlačimo emocije drugih ljudi kroz sebe. Naravno da je negde širi obim našeg posla pričanje priče. Ne postoji neka konkretna misija. Svako ima potrebu da priča priču, priču svoje porodice, nekog događaja... Mediji pričaju priču, glumom se priča priča, pesmom i slikom takođe. To je generalno misija svakog umetnika, a opet je misija gledalaca da svako tu priču doživi i oseti na svoj način. Koliko gledalaca ima u pozorištu, toliko ima i različitih doživljaja.

Upravo vam je komad "Sedam sati sunčeve svetlosti" još jednom ukrstio profesionalni put s majkom, Anicom Dobrom. Divno je kako lepo pričate o saradnji s njom i stiče se utisak da je ona svoju veličinu i u profesiji, ali i u odnosu s publikom prenela na vas. Da li se vaš odnos prema njoj promenio otkako ste i sami osetili čari majčinstva?

- Veoma sam zahvalna svojoj majci na pomoći i savetima, pogotovo u privatnom životu, a u poslovnom se trudimo da imamo profesionalan odnos. Svakako da se stvari prožimaju, jer krv nije voda i među nama postoji verovatno više sličnosti nego različitosti. Nadam se i mislim da je među nama oduvek postojalo razumevanje, da nije nastalo tek sada.

Smatrate li da ste sada u najboljim godinama za glumicu, nekako se kao nepisano pravilo provlači tvrdnja da u poznijim godinama ima manje ponuda za dobre uloge?

- Teško je proceniti šta su najbolje godine. Helen Miren je svoj prvi veliki film snimila sa 50 godina. Volela bih da verujem da dolazi neko drugačije vreme, da ne postoje najbolje godine za nešto. Postoji možda broj jedan kao trenutak za to kad je nekome nešto suđeno, a isto tako postoje i sreća i rad na sebi. Jedna stvar vodi drugoj.

Da li vam je važna ravnoteža u poslu u smislu rada pred kamerom i u pozorištu?

- Trenutno imam potrebu da što više radim, ali mislim da to dolazi u nekim životnim fazama. Kad je Luna bila veoma mala, želela sam da ne radim i da stalno budem uz nju. Kako sve više sazreva, imam potrebu da se bavim svojom umetnošću i da nastavim da napredujem. Uvek je tu potreban neki balans, a on nikad nije 50 prema 50.

Umete li da se radujete malim stvarima i da li vas one čine srećnom?

- Teško je proceniti šta su male, a šta velike stvari. Veoma umem da se radujem dobrom čaju i odličnoj knjizi. To je za mene velika stvar. Neko je pisao i dao možda celu svoju životnu mudrost na papiru, a na to danas može da se gleda kao na malu i svakodnevnu stvar jer su nam sve informacije dostupne. Važno je čitati i ulagati u sebe. Jer ono što radimo kada imamo izbor određuje ko smo u trenutku kada nemamo izbor i moramo da reagujemo odmah.