DRAGIŠA VASIĆ: "Čiča broj dva", za kog se veruje da je bio ruski špijun
Draža Mihailović, komandant četničkog pokreta u Srbiji u Drugom svetskom ratu, imao je nadimak Čiča. Dragišu Vasića zvali su „čiča broj dva“.
Ovaj advokat, pisac, novinar i istaknuti nacionalni radnik u mladosti je bio blizak komunistima, da bi završio kao ideolog četničkog pokreta. Njegova smrt obavijena je misterijom - jedni tvrde da su ga na kraju rata ubili partizani, drugi da su ga likvidirale ustaše u Jasenovcu, a bilo je i ozbiljnih ljudi koji su verovali da su ga spasli Rusi i da je pedesetih godina viđen u Moskvi. Veruje se, naime, da je bio ruski čovek u Dražinom štabu.
I uz sve kontroverze o njegovom političkom delovanju i pogibiji, tu je i afera iz ličnog života čiji se repovi vuku do današnjih dana!
Solunski ratnik
Dragiša Vasić rođen je u Gornjem Milanovcu 2. septembra 1885. godine. Završio je Pravni fakultet u Beogradu, a u balkanskim i Prvom svetskom ratu bio je rezervni pešadijski oficir - učesnik je Kolubarske bitke, povlačio se preko Albanije i bio solunski borac. Posle rata zalagao se za svrgavanje monarhije i uspostavljanje republike, uređivao je novine koje su zastupale takvu politiku, a pročuo se hrabrom i pravnički briljantnom odbranom Spasoja Stejića, neuspešnog atentatora na kralja Aleksandra Karađorđevića.
Već tada, 1922. godine, Vasić je postao bliski prijatelj Miroslava Krleže (on je za našu priču važan), a 1927. posetio je SSSR s Vladislavom Ribnikarom i vajarom Sretenom Stojanovićem. Ako je bio ruski čovek (o tome ćemo kasnije), saradnja je počela tada.
Dragiša Vasić napisao je nekoliko dobrih i za našu kulturu važnih knjiga: „Devetsto treća“, o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage, zbirku pripovedaka o događajima u Prvom svetskom ratu „Utuljena kandila“, roman „Crvene magle“, u kojem prvi u našoj književnosti obrađuje motiv dezerterstva i preispituje dilemu: ostanak uz voljenu ženu u toplini doma, ili odlazak na front i žrtvovanje za otadžbinu, kao i dokumentarnu prozu „Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru“ - umetnički maestralan i snažan zapis o vremenu koje je kao oficir po kazni proveo na Kosovu u sukobu sa Albancima.
Kad je 1936. osnovan Srpski kulturni klub, organizacija koja je sebi stavila u zadatak brigu za Srbe u svim delovima Jugoslavije i njihovo objedinjavanje novim državnim granicama, Vasić je izabran za potpredsednika kluba. Odatle, do odlaska kod Draže Mihailovića, gde je postao četnički pukovnik, bio je samo mali korak...
Vasićevo okretanje srpskim nacionalnim temama dovelo je do prekida odnosa sa Miroslavom Krležom, Hrvatom i komunistom, ali ovaj pisac je i kasnije pokazovao interesovanje za svog bivšeg prijatelja. Dobrica Ćosić je Krleži pričao da se Vasić razišao s Dražom početkom 1943. jer se suprotstavio njegovoj odluci da u saradnji s Italijanima i Nemcima napadne partizane na Neretvi. Osim toga, bio je „razočaran četničkim klanjima partizanskih i ruskih pristalica, pljačkom i siledžijstvom četničkih komandanata“.
Uprkos činjenici da su komunističke vlasti, o čemu svedoči Dobrica Ćosić, koji je u to vreme bio njihov visokokotiran predstavnik, znale za taj sukob sa Dražom, Dragiša Vasić je posle rata osuđen kao izdajnik i narodni neprijatelj. Rehabilitovan je tek 2009. godine, u procesu koji je pokrenula njegova ćerka.
Iz ubeđenja, a ne za novac
Tvrdnje da je Dragiša Vasić bio ruski špijun nisu zasnovane samo na njegovom mladalačkim levičarskim ubeđenjima. Vladimir Dedijer, istoričar i bliski prijatelj Milovana Đilasa dok je ovaj bio u vrhu komunističke vlasti, čovek, dakle, dobro upućen u zbivanja, 1970. godine u knjizi „Istorija Jugoslavije“, koautorskom delu sa Ivanom Božićem, Simom Ćirkovićem i Miloradom Ekmedžićem, pisao je da je Vasić održavao veze sa „sovjetskim centrom za obaveštajnu službu u Pragu“, i to „iz ubeđenja, a ne za novac“, a „specijalizovao se za rad među belogardejskom emigracijom u Beogradu“.
Dedijer navodi da je ovo saznao od članova Komunističke partije „koji su delovali kao kuriri za sovjetsku obaveštajnu službu“ i „nosili Vasićeve izveštaje u Prag“.
A novinar i publicista Slobodan Kljakić navodi svedočenje Dušana Karića, borca Kopaoničkog odreda i Prve proleterske brigade, posle rata visokog funkcionera Udbe, rukovodioca u još nekim strukturama jugoslovensih tajnih službi:
„Karić mi je 2010. godine rekao jednu važnu činjenicu. Kada je Dragiša Vasić napustio Dražu, pridružio se četnicima Pavla Đurišića, koje su ustaše porazile u Lijevčem polju prvih dana aprila 1945. godine. Neki autori tvrde da je tada stradao i Dragiša Vasić, ali prema verziji Dušana Karića, to se nije dogodilo pošto je neki major Gestapoa stigao u Zagreb da bi isleđivao Vasića, pošto je u Gestapou bila velika sumnja da je Dragiša Vasić sovjetski agent.“
Skrivanje neverstva
Kako god bilo, Dragiša Vasić danas važi za istaknutog nacionalnog radnika, vrednog pregaoca u radu za srpsku stvar, mislioca i književnika. Otuda nastojanje jednog dela javnosti da se sakrije događaj iz njegovog života koji oni smatraju sramotom.
Kad je Dragiša Vasić otišao u Prvi svetski rat, kod kuće je ostavio jednogodišnju ćerku i ženu Radmilu. A kad se četiri godine kasnije vratio iz rata, saznao je da ga je žena za to vreme varala sa okupatorskim oficirom. Izbio je skandal kojim se naslađivala malograđanska sredina, tim pre što je Radmilin otac bio Stojan Ribarac, predsednik Liberalne stranke i nepopularan političar, kome nije zaboravljano da je bio ministar unutrašnjih poslova pod kraljem Milanom.
O ovome je tadašnji Vasićev intimus Miroslav Krleža govorio Enesu Čengiću, autoru knjige „S Krležom iz dana u dan (1956-1975)“: „Otišao je u rat 1912, prokrstario sve frontove, uključujući i albanski dva puta, i iz rata izašao proslavljen kao junak. Doživeo je tešku traumu. Došavši iz rata, žena mu je saopćila da se smrtno zaljubila u jednog austrougarskog oficira i da želi razvod braka. Jedva je uspio da tu, za njega u ono vrijeme veliku bruku, stiša. Žena je umrla za godinu dana, a oficir pokušao samoubojstvo. Poslije se oženio kćerkom belogardejskog generala Černiševskog...“
O ovom događaju iz Vasićevog privatnog života govorio je i Miladin Vukosavljević na naučnom skupu „Život i delo Dragiše Vasića“, održanom 2005. godine u Gornjem Milanovcu, a pominje ga i istoričarka dr Ljubinka Škodrić u uvodnom delu rada „Horizontalna kolaboracija - intimne veze žena sa nemačkim okupatorom u Srbiji 1941-1944“.
Navodimo sve ovo da bismo pokazali da je priča istinita i poznata. Uprkos tome, neki krugovi u Srbiji trude se da sakriju istinu. Tako Jelica Zupanc, dramaturškinja i dugogodišnja urednica RTS, početkom juna u tekstu objavljenom na portalu RTS Oko, piše da je Dragiši Vasiću žena umrla 1917. godine, dok je bio na frontu!
Isto to tvrdi i portal Pogledi.rs, nastavljač magazina koji decenijama promoviše četničku ideologiju, a u članku o Vasiću na Vikipediji samo stoji da je „rano ostao udovac“.
Radmila je, po principu „bolje da je mrtva nego što je to uradila“, sahranjena i zaboravljena. Temeljito zaboravljena.
U rubrici „Porodične vesti“ na 14. strani dnevnog lista Pravda od 10. novembra 1933. godine objavljeno je: „Gospođica Brankica Vasić, kći Dragiše Vasića, advokata, unuka gospođe Jele i poč. Stojana Ribarca, i Srbislav Popov, vazduhoplovni poručnik, vereni i ispitani. Primanje kod Vasića 12. i 21. ov. meseca.“
Majka se Radmila ni kao „poč.“ ni kao pokojna ne pominje.
Tako je Dragiša Vasić uspeo da „bruku stiša“. Ali to je bilo pre sto godina. Danas nam poturaju ovu laž jer im lovorov venac na glavi velikog Srbina nikako ne ide uz kapitalne bračne rogove.
Momčilo Petrović
