Ako slučajno postoje, retki su oni koji su je zaboravili, ali sigurno će pamtiti tekstove njenih pesama "Sve smo mogli mi", "Ima neka tajna veza", "Što te nema"... Nekadašnja jugoslavenska zvezda, veoma uspešna kantautorka, pa i slikarka, Jadranka Stojaković (64), koja se iz Japana vratila zbog zemljotresa, već neko vreme živi skromnim životom u Staračkom domu u Banjaluci.
Danas, Jadranka boluje od motornog neurona, koji joj je ustanovljen nakon pada na bini pre četiri godine. Ova teška bolest postepenog odumiranja mišićnog tkiva sve više je uzela maha i samim tim odvojila je od scene. Kada se vratila u domovinu, izgubila je stan u Sarajevu ali je pogodilo i saznanje da će do kraja života ostati invalid.
Teško govoriVeoma teško i sporo govori, jer zbog bolesti ostaje bez glasa. Na poziv "Dnevnog avaza" Stojaković je odgovorila iako se, kako kaže, sve ređe javlja na telefon."Rekla sam javit ću se, ali, Boga mi, ne mogu dugo", kazala je Stojaković iscrpljenim glasom.
Kako provodite dane u domu?"Teško je s ovom bolesti izlaziti na kraj. Zadovoljna sam, jer ne mogu više da budem ni u rehabilitacionom centru. Ovde mi dođe fizioterapeut pa uradim pokoju vežbu, ali ni to više ne mogu. Ne mogu ni da se družim, ali, eto, dođu mi prijatelji, to mi mnogo znači. Dođu mi saradnici iz redakcije sa televizije gde sam radila (RTRS). To jest radim ja ponešto i danas, ali teško. Dođu mi prijatelji još iz onih starih dana, oni kojima je moja mati bila učiteljica. Dođu ljudi iz okoline, posećuju me i oni koji prolaze pored Banje Luke. Tu su i prijatelji iz Zagreba. Dolaze sa svih strana. Sreća."
Dolaze li vam kolege s muzičke scene?"Ne mogu se baš setiti ko mi je dolazio u poslednje vreme, ali, eto, nedavno je bila i Maja Sar. Baš sad slušam njen album. Onda, bila mi je Zdenka Kovačiček iz Zagreba. Nema više mene. To je to, nemam ni glasa. Ne mogu više, bolest mi je uzela sve."
Pisali ste nedavno pesmu za Maju Tatić."Jesam. Posvetila sam se tome, da na neki drugi način ostanem u muzici. Nadam se da ćemo uspeti snimiti to. Urađen je demo snimak, pa će ona s kolegama uraditi neke kombinacije pošto ja ne mogu više da pratim celokupni rad. Ali, eto, pomažem mladim ljudima da im kažem šta valja, šta ne valja, koje su im pesme dobre, koje ne. Rado me poslušaju šta im kažem."
Trebaju biti ponosni na to što im Vi pomažete."Pa i jesu, da znate. Veruju u moje dugogodišnje iskustvo. A i nije mala stvar biti negde vani i živeti negde sa strane pa to sve izgleda malo drugačije. Nisam ja baš nešto dugo živela u BiH. Duže sam bila u Japanu nego u Sarajevu."
(Avaz.ba)
