Njegovi roditelji Johan i Marija, bili su veoma srećni i uzbuđeni, ali su se u isto vreme plašili za budućnost svog sina. Dečak je bio prilično ćudljiv i svojeglav od malih nogu i rodio sa zdravstvenim problemima, od kojih mu je oštečenje sluha kasnije i pravilo najveće probleme. Poticao je iz flamanske porodice a talenat za muziku je nasledio od oca, koji je radio kao dvorski muzičar u Bonu.
Tvrdoglavi dečačić dobijao je veliku pažnju od porodice, prijatelja i to mu je prijalo, posebno jer je bio bolešljiv i krhkog zdravlja. Ipak, iako je spolja sve delovalo idilično, porodica je imala dosta problema: majka je bila često bolesna, a otac je bio alkoholičar. Stvarao je od rane mladosti do ranih tridesetih, kada je počeo da gubi sluh, pa je s vremenom naučio da komponuje "na svoju ruku", bez mogućnosti da čuje ijedan ton, oslanjao se na svoju instuiciju i sećanje.
Zanimljivo je da je svoja najbriljantnija dela stvorio skoro potpuno gluv. Preminuo je u 57. godini u Beču, 26. marta 1827. Slovi za najboljeg kompozitora bečke klasike i jednog od najboljih kompozitora u istoriji.
Susret sa klavirom Betoven koji je tema naše priče zapravo je treći Ludvig Van Betoven u svojoj porodici. Prvi je bio njegov deda, poznati bonski muzičar, a drugi njegov stariji brat koji je umro samo šest dana nakon rođenja. Za svoj veliki uspeh u svetu muzike, možda je najzaslužniji njegov otac koji je rano primetio da dečak ima sklonost ka ritmovima i plesu. Mali Ludvig je imao nepune dve godine kada mu je otac bukvalno "stajao nad glavom" dok dečak ne bi uvežbao note do savršenstva, jer je bio fasciniran "čudom od deteta" - Mocartom koje je već sa šest godina iskomponomalo prvu numeru.
Ludvigove komšije kasnije su tvrdile kako pamte Betovena kao nesrećnog dečaka koji stoji na klupi kako bi dohvatio dirke klavira, i plačući pokušava da svira dok otac "bdi" nad sinom. Zbog tolikih vežbanja, često je bio preumoran za školu. Osim ispunjavanja visokih prohteva svog oca, život mladog Ludviga nije bio jednostavan.
Prva zarada od muzike
Školu je napustio sa 11 godina kako bi pomogao porodici sa prihodima, tako da nikada nije naučio da množi i deli. Kada bi morao da, na primer, pomnoži 60x52, on bi to zaista "ručno" radio - u 60 posuda bi stavljao po 52 zrna kafe i potom brojao sve to kako bi došao do tačnog rešenja. Brzo je postao drugi orguljaš na dvoru i počeo da dobija mesečnu platu.
Kada je imao 13 godina svirao je čembalo i violu u izbornom orkestru dvora i bavio se komponovanjem različitih kamernih muzičkih dela. Kako bi unapredio svoje znanje, 1787. godine, odlazi u Beč. Kada je prvi put posetio Beč imao je 17 godina i trebalo je da svira za Mocarta. Niko ne zna kako je protekao njihov susret, ali postoje zapisi da je Mocart izašao iz prostorije sa rečima "Pazite na ovog malog! Jednog dana će on dati svetu nešto o čemu će se pričati". Sa 29 godina, Betoven počinje da radi na svojoj Prvoj simfoniji i završava je sledeće godine. Uspešna premijera izvedena je 2. aprila 1799. godine.
Život i stvaralaštvo
Betoven je od ranije bio poznat po improvizaciji, uvek je improvizovao kada bi komponovao, tako da mu je verovatno zbog te činjenice bilo lakše da komponuje u starosti, kada je bio skoro potpuno gluv. U Beč se preselio u ranim dvadesetim, kada je učio muziku od čuvenog Jozefa Hajdna, koga su zvali otac simfonije. Kako je Betoven bio poznat po tvrdoglavosti i prekoj naravi, dva velikana nisu se mnogo volela i nerado su održavali svoje časove.
Iako je u njegovo vreme čembalo bilo najpopularniji instrument, Betoven se odlučio za klavir jer mu je on bio, kako je govorio "lakši za rad, nije morao da ostavlja i ponovo uzima nazad svoj instrument". Sa ženama je imao promenljivu sreću - jedne su mu se divile zbog genijalnosti, druge smatrale da je odvratan. Neretko su ga nazivale "rugobom i ludakom". Od kako se rodio imao je zdravstvene probleme pa je bio prilično bolešljiv: pored oštećenja sluha, patio je od reumatizma, groznice, tifusa, kožnih oboljenja, raznih infekcija, problema u radu arterija, žutice, hroničnog hepatitisa i ciroze jetre. Zbog toga ovaj veliki muzičar i nije dugo poživeo.
Počeo je naglo da gluvi već u 27. godini.
Njegovo maestralno delo - Mesečeva sonata posvećena je Betovenovoj učenici Juliji Guikardi. Međutim, mrzeo je da daje časove klavira, pa je to rado činio samo veoma talentovanim studentima ili atraktivnim učenicama. Glavna inspiracija za čuvenu Devetu simfoniju jeste "Oda radosti" pesnika Fridriha Šilera.
Prerana smrt
Njegova usredsređenost na razvojni deo njegovog muzičkog dela će poput ostalih inovacija, postaviti trend koji će kasniji kompozitori slediti. Betoven je razvio potpuno originalni stil muzike, odražavajući kroz nju svoje patnje i radosti. Njegov rad predstavlja vrhunac u razvoju tonske muzike i jedan je od ključnih razvojnih kretanja u istoriji muzike.
Nesumnjivo je jedan od najvećih kompozitora svih vremena, muzički div čije su kompozicije osnova klasične muzike, ali i danas oduševljavaju poklonike muzičke umetnosti svuda u svetu. Zanimljivo je da je u noći kada je Betoven preminuo, nebo iznad Beča je "divljalo". Bila je, kažu, nezapamćena grmljavina.
Sahranjen je u Beču a sahrani je prisustvovalo više od 20.000 ljudi. Na njegovom spomeniku jednostavno i samo piše - "Betoven".
(Dnevno.rs)
