Najnovije vesti

LJUBAV U DOBA ALBANSKE GOLGOTE: Kako su lepe Krfljanke zavolele izbegle Srbe
Foto: Privatna Arhiva

Život piše romane

LJUBAV U DOBA ALBANSKE GOLGOTE: Kako su lepe Krfljanke zavolele izbegle Srbe

Pop kultura

Bogati Janis Gazis dao je ruku sve tri svoje ćerke Srbima koji su osvojili njihova srca na Krfu, gde su se obreli pošto su peške prešli Albaniju 1916.

Đovana, Avgusta i Safo, lepe ćerke bogatog hotelijera Janisa Gazisa, verovatno nisu mogle ni da zamisle da će im iznemogli, iscepani i vašljivi Srbi koji su se početkom 1916. iskrcali na Krf biti sudbina.

A tek Milan Stojadinović, Milivoje Čolak Antić i Vladimir Vlajko Kazimirović, prognanici koji su peške prešli Albaniju, ljudi bez zemlje, sigurno nisu ni slutili da će usred beznađa Prvog svetskog rata, u tuđini, pronaši životne saputnice. Našli i ostaviti ih da ih čekaju dok oni ne oslobode Srbiju.

Sudbina je htela da baš hotel "Bela Venecija", gde su se smestili regent Aleksandar Karađorđević i srpska vlada, bude poprište važnih državničkih odluka, ali i fatalnih ljubavi.

 

- Sve tri Janisove ćerke svirale su klavir i očigledno je da je u hotelu njihovog oca bilo i slavlja, na kojima su upoznale svoje buduće muževe. Ujak Milan je svirao violinu i voleo da peva, pa ga je i to približilo Avgusti - kaže za Kurir Ljiljana Pekić, udovica slavnog Borislava Pekića, čiji je ujak bio Milan Stojadinović, te 1916. činovnik u srpskom Ministarstvu finansija, a potonji predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije (1935-1939), za čijeg mandata je i rešeno da se na Vidu konačno izgradi mauzolej herojima Albanske golgote.
Stojadinović se oženio najmlađom mezimicom Janisa Gazisa i njegove supruge Austrijanke.

 

- Život pre rata bio je kao san. Ujna Avgusta bila je veoma lepa, inteligentna, lepo se oblačila. To je bio život kakav samo možemo da sanjamo - priča gospo|a Pekić.

Ljiljana i Ivanka (ćerke Milana i Avguste Stojadinović) sa Ljiljanom Pekić i bratom Omiljem 1940. godine i Ljiljana Pekić danas
Ljiljana i Ivanka (ćerke Milana i Avguste Stojadinović) sa Ljiljanom Pekić i bratom Omiljem 1940. godine i Ljiljana Pekić danas

A onda je došla 1941. Stojadinović je proteran, i s njim nikad više nije ostvarila kontakt, a njegova žena i dve ćerke ostale su u Beogradu do 1944.
- Kod ujne sam najviše bila tokom rata, jednom nedeljno išla sam na čaj. I mimo svega, nama deci je leti bilo divno jer je kod ujne bio bazen u bašti - seća se Ljiljana Pekić, koju je te 1944, sa samo 12 godina, zadesila tragedija - ubijen joj je otac, inženjer Dušan Glišić.

Ona svesrdno podržava našu akciju "Izradimo statue herojima Albanske golgote na Vidu" jer, kako kaže, moramo da čuvamo svoju istoriju.
- Bežanija preko Albanije bila je strašna i uspomene potresne, tako da sam uvek samo slušala kako je to bilo jezivo, niko nije želeo da govori o detaljima. Otac je prešao Albaniju s braćom, čak je preživeo i trbušni tifus. I mama je takođe, kao đak, prešla Albaniju. Bilo je to vreme kad su ljudi više voleli da umru nego da dožive okupaciju - naglasila je Pekićeva.

Konjički pukovnik Milivoje Čolak Antić preživeo je tifus prelazeći preko Albanije, a preživeo je i rat, posle čega se vratio na Krf, za ruku najstarije Gazisove ćerke - Đovane. Maja Čolak Antić nedavno je preminula, ali ostalo je zabeleženo njeno pripovedanje o roditeljima za RTS-ov "Trezor" 2014.

Iako je Čolak Antić bio poliglota, ni reč nije hteo da progovori sa svojom suprugom na nemačkom. Očigledno da je rat ostavio duboke ožiljke na duši ovog srpskog vojnika.- Kad bismo ručali, tata je s mamom razgovarao na francuskom, a brat i ja s njim na srpskom. Iako nije hteo da govori nemački, dozvoljavao je da mama sa mnom i bratom priča na nemačkom, jer je smatrao da je važno da znamo taj jezik. Grčki mu uopšte nije bio bitan - ispričala je Maja Čolak Antić.

Vladimir Vlajko Kazimirović
Vladimir Vlajko Kazimirović

Safo Gazis posle rata postala je gospođa Kazimirović, pošto je izabrala život s rezervnim konjičkim majorom Vladimirom Vlajkom.
- Vlajko i Safo živeli su skladno, u braku bez dece. Najpre su u Kladovu držali kafanu "Srbija", a potom su se preselili u Beograd, gde su živeli do kraja života - ispričala je za Kurir Ana M. Zečević, praunuka Radovana Kazimirovića, Vlajkovog brata.

"Bela Venecija" srušena je tokom nemačkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, a na Krfu danas su od porodice Janisa Gazisa ostale samo grobnice.

Ljiljana Pekić kao dete na Krfu 1939
Ljiljana Pekić kao dete na Krfu 1939

Sećanja na hotel "Bela Venecija"
RAJ NA ZEMLJI

Ljiljana Pekić imala je sedam godina 1939, kad je s mamom provela nekoliko meseci u hotelu "Bela Venecija" zbog oboljenja na plućima.
- To je bio raj na zemlji, u bašti su bile posebne biljke, sve je bilo božanstveno uređeno. Janis Gazis bio je vrlo otmen gospodin, posebno je voleo lepo da se obuče, a njegova supruga je bila jedna vrlo ljubazna i srdačna osoba - seća se Ljiljana Pekić.

 

Kako donirati novac za statue
RAČUNI ZA UPLATU DONACIJA OTVORENI SU U UNIKREDIT BANCI

dinarski 170-0030003646031-73
devizni RS35170003000364603076

Primalac:
Udruženje novinara Srbije
Resavska 28, Beograd

Svrha plaćanja: donacija za izradu bronzanih statua za mauzolej na ostrvu Vido

Kurir na svom portalu, u specijalu "Srbijo, na noge", objavljuje sve donacije (ime donatora i iznos), što preuzimamo sa sajta UNS (www.uns.org.rs) kao organizatora projekta. UNS i Kurir će redovno objavljivati i sve isplate u vezi sa akcijom. Sugestije i komentare možete poslati na imejl adresu akcijavido@kurir-info.rs.

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...