icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

PISAC KOJI JE NAJVIŠE HAPŠEN I MALTRETIRAM: Evo zašto je  Borislav Pekić bio Titov neprijatelj broj 1!
Foto: Printscreen

BIO JE personA non grata

PISAC KOJI JE NAJVIŠE HAPŠEN I MALTRETIRAM: Evo zašto je Borislav Pekić bio Titov neprijatelj broj 1!

Pop kultura

Jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka bio je ujedno i akademik i jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke. Premda se danas najčešće čuje kako su pod komunističkim režimom patili oni koji su se borili uz generala Dragoljuba Mihailovića, a potom i oni koji su bili naklonjeni Rusima, život Borislava Pekića dokaz je da ni demokrate nisu bile pošteđene torture.


Visoki činovnik u Kraljevini Jugoslaviji Vojislav Pekić neprekidno se selio. Služba ga je vodila iz jednog u drugi grad, pa se tako 1930. godine u Podgorici rodio njegov sin Borislav, kojem je od malih nogu usadio osećaj za visoko moralne principe, ali i smisao za humor. Od njegovog rođenja, pa do početka Drugog svetskog rata Pekići su živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i u Cetinju, odakle su ih za Srbiju proterale italijanske okupacione vlasti.

Ipak, uprkos stalnim selidbama, Borislav se svog detinjstva sećao kao veoma srećnog. Posle proterivanja, Vojislav je porodicu nastanio u Bavaništu, da bi se po završetku rata odselili u Beograd. Tu je Borislav nastavio obrazovanje u Trećoj muškoj gimnaziji.

Hapšenje

Kako je i sam govorio, u gimnaziji je čitao sve i svašta, držeći ispod klupe "i knjigu i mozak, a glavu iznad, na raspolaganju profesorima". Maturirao je neslavne 1948. godine, zaposlio se kao reporter u "Glasu" i ubrzo posle toga bio je uhapšen. Naime, mladi intelektualac bio je pripadnik Demokratske omladine.

foto: Printscreen



"Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine", sećao se kasnije Pekić, koji je kaznu služio u KPD Sremska Mitrovica, kao i u KPD Niš, u čijoj se arhivi čuva njegov zatvorski dosije.

 

Borislav je pamtio detalje tog perioda života i gotovo četrdeset godina kasnije napisao je trotomno književno delo "Godine koje su pojeli skakavci; uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)". Sećao se i trenutaka hapšenja i suđenja, kada je najbolje učio razlike svojih roditelja, konstatujući "izuzetan smisao za realnost" svoje majke.

 

"Kad su me hapsili, otac je duboko razmišljao, a ona mi trpala maramice u džep. Na sudu mi je otac davao savet, a ona cigarete...", prisećao se Pekić.

 

Za vreme tamnovanja začeo je mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima poput “Vreme čuda”, “Hodočašće Arsenija Njegovana” za koji je dobio NIN-ovu nagradu, “Uspenje i sunovrat Ikara Gulbekijana”, “Odbrana i poslednji dani”, “Kako upokojiti vampira”, “Zlatno runo”, “Atlantida”, “Novi Jerusalim”, “Argonauti”, “Pisma iz tuđine”, “Godine koje su pojeli skakavci”, “Besnilo”, drame “Kako zabaviti gospodina Martina”, “Na ludom belom kamenu”...


Čuvena 1968. godina

Četrnaest godina posle robije, porodica Pekić - Borislav sa suprugom Ljiljanom i ćerkom Aleksandrom - odlučila je da se privremeno iseli iz Jugoslavije. Ljiljana je, kao inženjer arhitekture, dobila posao u Londonu, ali Borislavu su jednog jutra, u cik zore, milicioneri oduzeli pasoš. Ipak, odlučili su da Ljiljana, a nedugo potom i Aleksandra, odu za Veliku Britaniju.

 

"Pasoš mi je vraćen posle velikih članaka u nemačkoj štampi o mom slučaju i dobijanja NIN-ove nagrade za "Hodočašće". Otputovao sam u London. Nakon toga, pet godina nijedna moja knjiga u zemlji nije objavljena, a svi su ugovori sa mnom raskinuti bez ikakvog objašnjenja", ispričao je Pekić 1989. godine.

Nakon Pekićeve emigracije u London 1971. jugoslovenske vlasti su ga smatrale "personom non grata" i niz godina su osujećivale izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo "Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana".
 


Demokratija devedesetih

Zajedno sa još 12 intelektualaca Pekić je 1989. godine obnovio rad Demokratske stranke da bi naredne (1990.) postao član Glavnog odbora i jedan od urednika opozicionog lista "Demokratija". Godine 1991. bio je kandidat DS-a za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.

U petak 12. marta 1991. godine Borislav Pekić se sa grupom akademika iz Odeljenja jezika i književnosti pridružio studentskom protestu kod Terazijske česme. Obratio im se u ime SANU, a sa njim su bili Predrag Palavestra, Matija Bećković, Nikola Milošević i Ljubomir Simović.


"Vaspitan sam kao demokrata. Nastojim da se kao demokrata ponašam i da u sebi savladam urođene ljudske, totalitarne, gotovo bih rekao antidemokratske osobine potekle iz sebičnosti, žudnje za moći, taštine i rđavog iskustva sa ljudima. Verujem u demokratiju kao najbolji od svih rđavih sistema, a svakako najpodnošljiviji, u realnu i realističku demokratiju upravljanja razumom, kontrolisanog od javnosti i izbornih tela, oplemenjenu socijalnim interesom za sudbinu bližnjeg i kompromisom sa potrebama zajednice, ali i efikasnog u zaštiti svega ličnog. Demokratija je u prvom redu kompromis. Moramo ga jednom napraviti i sa svojim najlepšim nadama i najzanosnijim utopijama, i od onoga što je nemoguće bar na vreme uzeti ono što je moguće, inače ćemo ostati bez ičega, jer će u međuvremenu i ono što je moguće bilo postati za nas nemoguće - rekao je slavni pisac u intervjuu za "Novosti" 1989. godine.

Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

 

foto: Printscreen

(Kurir.rs/Dnevno.rs/Foto Printscreen)

 

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Ko je zapravo bio Tito?

 

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.