Najnovije vesti

DRHTAO SAM OD STRAHA OKRUŽEN SENKAMA: Naučio sam lekciju na sopstvenoj koži, a i koštalo me je! OSETIO SAM STRAH I NEMOĆ! (FOTO)
Foto: Privatna Arhiva

ĐULE VAN GOG Prisetio se prvih avantura

DRHTAO SAM OD STRAHA OKRUŽEN SENKAMA: Naučio sam lekciju na sopstvenoj koži, a i koštalo me je! OSETIO SAM STRAH I NEMOĆ! (FOTO)

Pop kultura

Vodeći se značenjem simbolike svog imena koje zvoni na mir, Zvonimir Ðukić Ðule, frontmen grupe Van Gog, kroz život korača dostojanstveno i nenametljivo, zaustavljajući se uvek na onim mestima na kojima ga čekaju novi izazovi. Sa svojih pedeset pet godina, postulati koje je kroz iskustvo života izvukao doprineli su da ga entuzijazam i ambicija nikada ne izdaju, a želja da dotakne mnoga neistražena emotivna i energetska polja još ga pokreću.

Sazrevajući s muzikom koju stvara više od tri decenije, pronašao je svoje mesto pod suncem ostvarivši se i kao dobar roditelj 21-godišnjem sinu Simonu, posvećen suprug u braku s Julijom, svojom gimnazijskom ljubavi. Uz svakodnevicu koju podrazumeva zdrava porodica i uspešna karijera, novi CD „More bez obala“ došao je kao logičan sled.

Ovaj deseti studijski album Van Gog poklanja publici uz Kurir, a od 14. februara, pesme će biti dostupne na svim daunloud platformama. Osmog marta u prodaji će se pojaviti i knjiga „More bez obala“ sa Ðuletovim tekstovima pesama, kao i fotografijama koje je svojom rukom zabeležio, a sve to u izdanju „Lagune“. Uz knjigu će se poklanjati i CD, kao i DVD sa snimkom akustičnog i električnog rođendanskog koncerta grupe održanog 2016. godine u Beogradu.

foto: Privatna Arhiva

Nestašne godine

Frontmen grupe Van Gog rođen je 9. jula 1963. godine. Davno je nastala njegova odluka da svoj životni put krči noseći u ruci muziku kao jedino oružje. Bazu za to imao je u toplom domu, u kojem su ga uvek bodrili roditelji i tri godine stariji brat Ljubomir.

- Moja mama Jelica i tata Dragutin svoj zajednički život otpočeli su krajem pedesetih odlukom da ga provedu putujući po svetu i sa željom da sve što im se na tom putu dogodi, postane deo njihovog srca. Godine 1960. na tom ljubavnom putovanju dogodio se Ljuba, a tri godine kasnije, dogodih se eto i ja, i to od celog sveta, baš u dražesnoj Vrnjačkoj Banji. Žao mi je što nismo ostali da živimo u tamo, bio bih zasigurno spasen gradske histerije i mnogih pošasti velegrada, ali sudbina je tako htela. Nakon četrdeset osam sati, koliko je trajala hospitalizacija, prineli su me Beogradu i spustili u grotlo izazova, kome sam prepušten do dana današnjeg. Bilo kako bilo, zahvalan sam bogu što me je sačuvao u svom zagrljaju kao srećno dete, iz skromne porodice, gde su harmonija i zagrljaj bili i ostali neprikosnoveni.

foto: Privatna Arhiva

Upijajući svoja prva životna iskustva na ulicama Voždovca, kasnije i Zvezdare, Ðule je još kao dečak zavoleo miris benzina i asfalta, ispisujući pravilima ulice svoje prve nemušte stranice dečačkog, a potom i tinejdžerskog doba.

foto: Privatna Arhiva

- Još kao klinac sanjao sam san da imam svoj bend. Od prevelike želje u osnovnoj i srednjoj školi po sveskama, klupama i zidovima škole ispisivao sam flomasterom imena bendova, crtao oblike električnih gitara, a sve to uz urlik na sav glas, koristeći eho hodnika škole, urlao sam pesme raznih bendova Cepelin, AC/DC, Dip parpl, Blek sabat, noseći vokmen na ušima. Taj osećaj u meni bio je jači od bilo koje opomene ili ukora. Po nagovoru direktora škole, roditelji su pokušali da me primire i to tako što su me upisali u muzičku školu i „kaznili“ me da sviram violinu. Mislio sam u sebi da je to kazna. Pokušao sam svim silama da se izborim za bubanj, ali mi ta mahinacija nije pošla od ruke.

Iako me je klasična muzika smirivala temperament, vremenom sam prepoznao njenu lepotu, što nije značilo da su me „osedlali“. Često me je kroz tu epizodu „klasika“, vodila pomisao: „Izdrži i ova agonija će jednog dana proći“. I prošla je! Dočekao sam da posle prvog razreda srednje muzičke škole violinu preko noći zamenim gitarom. Sunce se ponovo vratilo u moje srce, a osmeh je okupao moje lice - priča Ðule, koji svoj nadimak nije dobio od prezimena Ðukić.

foto: Privatna Arhiva

- „Poklonila“ mi ga je razredna u osnovnoj skoli. U nameri da me obuzda silnim opomenama, kako bi me vratila u realnost s molbom da skinem vokmen sa ušiju i prekinem da lupam po klupi, iskreno davala je kulturno sve od sebe, sve dok joj jednog dana nije prekipelo, pa je uzviknula: „Topovsko đuuuuleeee jedno debelo, otići ću u ludnicu zbog tebe. U šta to stalno pucaš kad tako lupaš, a da ja ne vidim? Ajde sad, marš lepo napolje na livadu pa tamo pucaj i urliči do mile volje!“ I tako, malo-pomalo, dan po dan, đule po đule, ostadoh ja Ðule.

Iskorak u ošišanu divljinu

Prve samostalne korake bez roditeljskog nadzora učio je tokom letnjih raspusta, kada je kao adolescent krstario Evropom s drugarima i bratom.

- S mojih trinaest godina krenuli smo Ljuba i ja u Englesku na tromesečnu letnju školu, a već naredne godine usudio sam se da krenem sam, stopom do Istre, pa onda od Istre, legendarnom „Liburnijom“ do Splita, spavajući među konopcima na krmi velike lađe, s vokmenom i slušalicama na ušima, pod vedrim zvezdanim nebom Jadrana, gledao sam zvezde padalice i zamišljao želje. Iz Splita sam brodom stigao do Brača, a onda od Supetra sa ogromnim ruksakom na leđima krenula je moja noćna avantura, s namerom da peške stignem do Bola i tako očeličim hrabrost. U prvi mah pomislio sam kako je ta zamisao dobar izbor, sve dok me u jednom trenutku nasred ostrva nisu zagrlili noć, strah i nemoć. Oko mene se pružala kratko ošišana divljina, ispred je bilo crno more, a iznad mene pun mesec koji je svoj sjaj prosipao po dalekoj vodi. Senke su igrale na svakom koraku oko mene, a ja sam drhtao od straha okružen „nevidljivim drugarima“ koji su lelujali po mraku. Sa ove distance, radostan sam što mi se ogroman strah dogodio u tako romantičnom okruženju, s druge strane, precenio sam svoju spremnost i zaboravio onu Andrićevu „Izdrži sa osmehom stjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu“! Eto, još jedna u nizu naučenih lekcija na sopstvenoj koži koštala me je, na svu sreću, samo stresa - priča muzičar i nastavlja da evocira svoje uspomene.

foto: Privatna Arhiva

- U to neko vreme s kraja sedamdesetih, bilo je IN da se skupi ekipa i da svi zajedno vozom, umesto u grad, odemo na jedan dan u Trst. Bili smo u stanju da stojimo satima u hodniku vozeći se stotinama kilometara, samo da se vratimo kući sa zelenom jaknom vijetnamkom i originalnim „starkama“, koje u to vreme nisu mogle da se kupe u prodavnicama kod nas kao danas. Bile su to godine inspirativnih putešestvija sa zabavnim i edukativnim karakterom, kroz spoznaju krajnosti koje su nosili kapitalizam i socijalizam, u kome smo mi tada svi srećno i zadovoljno živeli. Nizale su se godine u kojima sam obilazio gradove Evrope, slušajući koncerte velikih svetskih imena, a usput mi je na njima polazilo od ruke i da uslikam Džegera, Bouvija, Tinu Tarner, Boba Dilana i mnoge druge. Dalo se od tih slika ponekad i preživeti, pod uslovom da je neki od domaćih časopisa hteo da ih objavi.

Sećanja u boji

- Iz svog ranog detinjstva, sećam se dana kada je crnobelu fotografiju zamenila fotografija u boji. Tata je taj dan, kao iskusni fotograf, čekao ceo život. Tog i svakog sledećeg vikenda fasciniran revolucionarnim napretkom, vodio nas je u šetnju i slikao do besvesti. Kasnije smo kroz šalu umeli da ga podsetimo da nas je vodio u šetnju kako bi se vežbao na nama, a u anegdotu je ušao i svaki nas povratak kući pored hotela „Metropol“. Svaki put bismo morali da zastanemo ispred velike cvetne žardinjere i da se slikamo ispred tog šarenila. Sad da otvorim kofer prepun uspomena sa ormana, iz njega bi sigurno na stotine istih slika o kojima govorim ispalo, slika s legendarnom cvetnom žardinjerom ispred koje stoje zagrljena braća, Ljuba i Zvonko, nekad nasmejani, a nekad uplakani - opisuje Ðule, kojem se pred očima ređaju uspomene.

foto: Privatna Arhiva

- Roditelji su nam bili super, kao kombinovani prašak za glavu, ponekad strogi, ponekad pravični. Mali broj saveta obeležio mi je detinjstvo, uvek su imali ispravan stav tokom mojih tada ishitrenih i neiskusnih iskoraka. Niko ne poznaje život i sve njegove prednosti i zamke odmah, a mala deca ne poznaju strah. Sklona su da urade svašta ne pomišljajući na posledice. Bili su vrlo tolerantni i puni razumevanja. Mama je oduvek bila ta dominantnija i racionalnija figura - po naše dobro i uvek je s razlogom i punim pravom umela da trenira strogoću. Po napuštanju roditeljskog doma, ostale su mi do dana današnjeg neke dobro upamćene lekcije i njihovi predlozi kao oproban - dobronamerni recept. S vremenom sam shvatio da svi oni uzvičnici, upitnici i tri tačke, sa kombinovanim ćutanjima i bukom, koji su deo odnosa svake zdrave porodice, u stvari su sastavni i dragoceni deo života. Ponosan sam što me nisu sputavali - ističe on i dodaje:

- Nekako u isto vreme, moj dragi brat Ljuba i ja odustali smo smo od studiranja, i to negde na pola puta. Posle toga sve nam je delovalo kiselo, jer kao da smo i pored svih pogodnosti i predispozicija koje su nam roditelji pružili izneverili njihova očekivanja i krenuli putem - neostvarenih ljudi. Sva sreća pa nije bilo tako! Jednostavno, kao da nas je obojicu kroz to vreme vodio instinkt i neki dobri duh osamdesetih. Osetili smo da nas je život uhvatio za ruku i jednostavno samo sklonio iz tih fakultetskih epizoda i povukao svakog na svoju stranu. Povukao nas je instinkt u neko drugo vreme, daleko, u vreme u kome se uspešnost neće meriti po diplomi, već po tome koliko ćeš kvalitetan i dubok trag ostaviti za sobom - priča muzičar i otkriva koliko je kao mali bio vezan za svog brata, kasnije klavijaturistu Električnog orgazma.

- Ljuba je odlučio da ode u Ameriku „samo na dve nedelje“ na koncert Stonsa i tamo je ostao „samo“ dvadeset godina. Život nas je odvojio distancom koja se meri hiljadama milja, a ja sam duboko u sebe potiskivao usamljenost i to njegovo nedostajanje koje sam jako osećao i nimalo lako podneo. Tešio sam se nečim što je neporecivo: da, iako fizički udaljeni, dišemo istim plućima. Nedostajanje starijeg brata pretapao sam u stvaranje. Dok sad vraćam film unazad, osetim kako se vreme menja, tehnologija napreduje, a uspomene i dalje imaju svoj jak miris i dodir. Uz Ljubu sam odrastao, od njega učio i uz njega mnogo toga spoznao.

foto: Kurir

Kurir.rs/Glossy/Jasmina Antonijević Milošević

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...