Srpski književnik Dobrice Erića (1936) preminuo je u 73. godini posle teške i duge bolesti, a Srbija je ostala bez velikog pesnika, poeta, esejiste.
Dobrica nije samo pisao pesme za decu, njegova reč o domovini i Kosmetu, stradanju srpskog naroda čula se svaki put kada bi imao javne nastupe, na televiziji, medijima...
"Moj omiljeni broj je trojka. Što više trojki, to više snage i nade. Ali, pre svega, želeo sam da na kraju dugačkog niza bude broj 33 – zbog Hristovih godina. Bolji deo srpskog naroda oličen je u Hristu, i Hrist u tom, boljem delu srpskog naroda. Isus je stradao sa dve trojke, a Srbi sa tri devetke. Nisam se na vreme setio 1389. godine, kad su se zajedno našle trojka i devetka, pa mi to ostaje za naredno izdanje ove knjige, koje već spremam, govorio je Dobrica Erić.
To je i naše i svetsko zlo. Svi pošteni ljudi koji bi imali i umeli nešto da kažu – ćute, ne znam zašto: da li iz straha ili zbog osećanja nemoći, a oni koji bi trebalo da se pokriju ušima i da ćute – toroču na sav glas, melju ko prazne vodenice. Ja mislim da se svi plaše, jedni zbog onoga što rade, drugi zbog onoga što ne rade ili što su radili, pa se sada suludo brane, jedni brbljanjem, drugi ćutanjem.
Obraćate se, pre svega, mladim ljudima. Kako nove generacije mogu da pomognu Srbiji, koja je "sad na ledenoj santi"?
Mogu mnogo. Pre svega, da ne pristanu da ih razljude i porobote. Da se ne odreknu sami sebe, svoje tradicije, svog jezika i pisma. Da nikad ne poveruju da su Srbi najgori narod, u šta nas već deceniju i više ubeđuju svi oni koji su mnogo gori od nas. Mi smo samo nesrećan narod, sada i nemoćan i nenavikao na ovoliko nečovečje, laži, podvale, prevare, na ovoliko poniženje i prazna obećanja, kojima nas zaluđuju i vabe kao ovce na krušac. Neka se otrgnu malo od elektronike koja im razara um i proždire dušu i neka vrate dan i noć na svoja mesta. Bilo bi dobro da se ponekad sastanu sa knjigom i poezijom. Voleo bih da pročitaju moju pesmu „Svi moji preci”, koju sam napisao 1993. godine. Nije sve izgubljeno.
Najbolnija rana je Kosovo i Metohija, gde smo „svi rođeni”. Verujete li da nije sve izgubljeno, iako izgleda kao da jeste?
Nikad ništa nije baš onako kako izgleda. Ni Kosmet nije izgubljen, sve dok mi ne poverujemo da jeste. Kosmet nam je prvo otet i okupiran, protiv svih svetskih prava i pravila, protiv Ujedinjenih nacija, koje se, nažalost, tu ništa i ne pitaju, kao ni mi. A onda je poklonjen protiv našeg ustava i zakona, protiv naroda, protiv pravde i časti, protiv Boga.
Srpski narod sada ne može ništa. Ali moći će jednoga dana, ako Bog da. Promeniće se sile u svetu, promeniće se nesrazmera između dobra i zla, između Boga i đavola. Rodiće se neki novi ljudi, doći će novi spasitelj, treba samo želeti i verovati: "Doći će On po svim znacima/Jer kome je sloboda slatka/Kao Srbima pravoslavcima/Tome je nekad i večnost kratka".
Kurir.rs/Politika/Foto Printscreen
