Najnovije vesti

ZATROVAO NAM JE ŽIVOTE, RASPORIO I ISCEPAO U PARAMPARČAD! Ovako je Vlada Veličković patio za Jugoslavijom, Tita je dizao u nebesa, a o Danilu Kišu je rekao samo JEDNO...
Foto: Printscreen/youtube

UMRO U 84. GODINI

ZATROVAO NAM JE ŽIVOTE, RASPORIO I ISCEPAO U PARAMPARČAD! Ovako je Vlada Veličković patio za Jugoslavijom, Tita je dizao u nebesa, a o Danilu Kišu je rekao samo JEDNO...

Pop kultura

Jedan od najistaknutijih srpskih slikara svih vremena, akademik Vladimir Veličković, preminuo je sinoć u Splitu.  Veličković je bio pripadnik grupe Mediala koja je okupila umetnike, arhitekte, filozofe oko ideje ljubavi prema umetnosti, a ovako je govorio u jednom od intervjua.

Primetili smo da na stolici u ateljeu držite zastavu SFRJ. Za sebe često govorite da ste „jugoslovenski slikar”. Šta je za vas danas Jugoslavija? Uspomene s letovanja i legende o čuvenom crvenom pasošu, zajednički kulturni prostor, ili nešto treće? Je li ona bila istorijska šansa za jugoslovenske narode, ili tamnica naroda, kako je opisuju nacionalističke elite u post-jugoslovenskim državama?

Da, jugoslovenski sam slikar, a dodao bih i jugonostalgičan, ma kako to ne zvučalo dobro i ne dopadalo se svima. Nemojte da mi spominjete nacionalizme i nacionaliste. Za sve zlo koje je zahvatilo ove prostore možemo da zahvalimo tom smradu, koji nam je zatrovao živote, rasporio i iscepao u paramparčad jednu divnu zemlju, koja je već tada, bliže nego ikada, bila na korak do Evrope. Da, Jugoslavija je bila zajednički kulturni prostor, kao što kažete, kreativan i dinamičan, bogat događanjima, koji je zračio unutar zemlje, a i van nje. To je bila priznata i željena zemlja, atraktivna, pogotovo nakon što se izbavila iz kandži „Velikog brata”. Kultura je bila prevashodni izvozni artikal, uz izložbe svih žanrova: slikarstvo, ikone, freske, naiva itd.

foto: Beta/Milovan Cirovski

Davno je bilo kada se ovde u Parizu u Grand paleu (Le Grand palais) održala izložba čija je tema bila 8.000 godina umetnosti na jugoslovenskom tlu. Za to je bila zaslužna Komisija za kulturne veze sa inostranstvom. Aktivna i efikasna, šetala je tu našu jugoslovensku umetnost širom sveta, oberučke prihvatanu. Pozorišta su gostovala na sve strane, film, muzika, balet… i to sve na bazi reciprociteta. Šta sve nismo videli ovde, samo ono za šta nismo bukvalno imali vremena.

Kako biste opisali istorijski značaj i značenje Josipa Broza Tita na Balkanu? I da li se vaša percepcija njega kao lidera s ove vremenske distance razlikuje u odnosu na period kada ste odlazili iz Jugoslavije sredinom šezdesetih, pa i u odnosu na period do raspada SFRJ?

Prvo, ja nikada nisam otišao iz Jugoslavije, pa ni dan-danas, posle 50 godina, ne smatram da sam napustio moju zemlju. Tito? Lider je bio, lider je ostao. Svaki lider, ma kakav bio, ima prava na greške, jer u suprotnom ne bi bio lider. Nema bezgrešnog lidera, ili ima, ali onda taj nije pravi lider. Držao je narod na okupu, govorio je da smo zajedno jači, zemlja je bila poštovana, uvažavana, izmislio je Nesvrstane, izmigoljio je izvesnu neutralnost u odnosu na blokove. Istina, nije bilo Đokovića, ali nam je fudbal bio ubojit, vojska pri samom vrhu, a i ekonomija se polako propinjala. A trebalo je sve krenuti iz početka nakon najrazornijeg rata u ljudskoj istoriji. Nas, nazovimo nas stvaraocima, ostavljao je na miru da radimo ono što radimo. Sem nekoliko izuzetaka koji mu, ruku na srce, nisu trebali. Kako čujem, Tito se u jugoslovenskim zemljama sve češće spominje, fotografije se izvlače iz već zaboravljenih i požutelih albuma. O tempora, o mores!

Pariz je u godinama vašeg dolaska, pa i dugo posle toga, važio za „Meku” srpske umetničke kolonije Dragan Nikolić je glumio u Parizu, Olivera Katarina je punila “Olimpiju”, Danilo Kiš je imao veoma bitnu parisku epizodu, kao i Milovan Danojlić, Ljuba Popović… Koje su danas veze Pariza, Francuske i Srbije?

Što se naših umetnika tiče, oni su i danas prisutni. Tradicija odlaženja, pre svega slikara, nastavlja se, uz sve muke i tegobe. Preterano je mnogo kandidata koji bi da uđu u taj prostor, štrpnu makar koji mali kvadratni metar, ali sve to je vrlo teško. Moja poruka je ona Šantićeva: “Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba, neće vas grijat kô što ovo grije”. Nemojte žrtvovati mogućnost da radite ako je već imate, čak i ako je minimalna, jer je ovde najverovatnije nećete ni imati. Ako to što radite vredi, kad-tad će biti viđeno, a izgubljene godine se ne vraćaju. Što se tiče Kiša, ta epizoda, kako je nazivate, traje i dalje. Naši pisci se prevode. Takođe, imamo jednu apsolutnu zvezdu ovde, Nemanju Radulovića, violinistu koji je pravo čudo, kao i Jošku Nađa, koji je sa svojom trupom redovno prisutan.

Vaša platna oduvek su imala upadljivu specifičnu težinu. Rekli ste da u vama postoji rat koji dešavanja u svetu ne mogu ni da izbrišu, ni da zaleče, već ga samo oživljavaju. Na šta ste mislili?

Sa samim sobom ratujem svakog dana, kada je moj posao u pitanju. Taj rat je neprekidan. Ali, gledam i druge ratove. Ima ih, svi ratovi ovog sveta šire se kao gnusna kuga, puna niskih interesa, koja ne prestaje da nas obaveštava o svojim vrlim dostignućima pakla i užasa. Mi, ljudski rod, njeni smo, nažalost, i svedoci i inicijatori. O našim nedavnim ratovima da ne govorim. Kako ih zaboraviti kada su još tako blizu.

Jesu li, onda, vaše slike za vas jedan vid katarze?

Od katarze do kataklizme i od kataklizme do katarze. U tom smislu, Ljubomir Simović je u predgovoru kataloga moje izložbe u SANU 2013. napisao, parafraziram: „Veličković ima ogromno pokriće za to što slika. Pakao je jedini realan svet”.

Poznato je da su u tom paklu figura i prostor bili i ostali vaša preokupacija. Od njih ne odustajete?

Ljudska figura – čovek – ja (uvek je autoportret u pitanju), i taj njegov prostor, zatvoren ili otvoren (pejzaž) definisan je njegovim prisustvom, odvajkada je bio neverovatno bogat mogućnostima. Egzistira u slikarstvu, u fotografiji, u konceptuali, videu… Ništa se tu nije promenilo. Pa nije ni kod mene.

foto: Beta/Nenad Petrović

Čovekova je ruka, kažete, ubitačno oruđe...

Da, sa svih svojih pet prstiju. U mom slučaju njima često slikam, direktno. U kontaktu bez „posrednika” – pera i četke – sa materijom, odnosno bojom, i podlogom. Realizacija tog dodira, za razliku od četke ili pera, veoma je neizvesna, jer je spontana, gest je delimično kontrolisan, ali ne sasvim. Rezultat može da bude predvidiv, ali ne mora.

Jednako uživate u otporu papira koji ne popušta, koji cepate perom. „Ukoliko bi me nešto sprečilo da crtam, ili bih počeo da ubijam, ili bih se bacio kroz prozor”,zabeležene su vaše reči. Crtež je za vas veća strast od slike?

Crtež je moja neophodnost, moj svaki dan, moja pasija, moje sve. Bez crteža nema ni mene ni slike.

U Muzeju savremene umetnosti, na izložbi „Sekvence”, kojom je zdanje ove kuće nedavno opet otvoreno za javnost, nalazi se vaš pejzaž „Predeo mrtvih ptica” iz 1962. Videli ste zgradu, postavku i svoje delo. Koji su utisci?

Izbor moje slike me je iznenadio, nisam je video duže od pedeset godina. Bilo je i drugih „kandidata”, ali u dobrom sam društvu. Postavka je u celini pregledna, s obzirom na to da ništa od bogatstva muzeja godinama nismo videli. Ima i efektnih otkrića. Posao oko samog zdanja i okoline urađen je sjajno. Antićev muzej bio je mali i kada je bio otvoren, pa bi sada trebalo misliti na dodatni segment istog arhitektonskog koncepta. Ali, i ova nova organizacija prostora i povećane mogućnosti izlaganja pun su pogodak.

Kurir.rs/Nedeljnik/Politika/Foto: Printscreen/youtube

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...