Kao istinski zaljubljenik u glumu, Milorad Miki Damjanović je još kao osnovac u rodnom Priboju ispisivao prve stranice svoje biografije početničkim predstavama.
Čini se da su se one, nekako preko noći, pretvorile u profesionalne angažmane koje su ga izgradile u prvaka drame Beogradskog dramskog pozorišta. Snimio je samo jedan, ali vredan film, jer nema onog koji tokom poslednje dve decenije nije bar jednom odgledao „Lajanje na zvezde“. Već nekoliko meseci iznova osvaja publiku kao inspektor Radić u seriji „Tate“.
Kako napreduje nastavak snimanja ove komedije?
- Uželeo sam se televizije. Rad na seriji „Tate“ je divno iskustvo. Prvi put igram s nekim kolegama, a to je za glumca od neprocenjivog značaja. Cela produkcija te serije je na vrhunskom nivou. Primer toga kako sve može da radi kao sat. Od vozača, šminkera, garderobera, svetladžija, tonaca, pa do reditelja, njihovih pomoćnika i glavnih producenata. Pravo uživanje na poslu.
Da li se nešto i koliko promenilo na snimanju kao posledica pandemije? Ima li nekih anegdota sa seta?
- Preduzete su sve neophodne mere zaštite. Međutim, poljupce i zagrljaje ne možemo snimati pod maskama, tako da verujemo jedni drugima i čuvamo se.
Mnogi vas i dan-danas pamte po ulozi u filmu „Lajanje na zvezde“. Kad se vratite 22 godine unazad, kako sebi izgledate u ulozi Malera, koji vam je izgleda tada doneo sreću?
- Imam običaj da kažem da sam snimio samo jedan film, ali da ga je gledao svaki građanin ove zemlje, bar jednom (smeh). Sa tog snimanja sećam se svog straha i poštovanja prema kolegama s kojima sam delio kadar. I zato danas prepoznam svakog mladog uplašenog glumca koji prvi put dođe na set ili u pozorište i pokušam da mu pomognem da preskoči bar tu prvu prepreku.
Zašto volite da vas kostimografi poružne za scenu? -
Čuo sam da među kostimografima važim za glumca s kojim mogu o svemu da se dogovore i da „nisam težak“. I baš mislim da nisam. Posao koji radim je kolektivni čin. Svako radi svoj deo za koji je učio školu, najbolje što zna. I u poslu, kao i u životu, uvek dajem prvu šansu i prilazim svima s poverenjem. Na njima je da mi sledeći put dokažu da sam bio u pravu ili da me razuvere.
Vi ste u Upravnom odboru BDP i direktor festivala Dani Danila Lazovića. Da li te funkcije prihvatate jer imate višak vremena, velike organizacione sposobnosti ili želju za liderstvom?
- Nemam odnos prema „funkcijama“. I jedan i drugi posao radim zato što su me ljudi izabrali (kolektiv Beogradskog dramskog) ili Dom kulture i Zavičajni muzej iz Priboja. Prihvatio sam jer sam u oba slučaja imao potrebu da pomognem, da pokušam da objasnim kako neke stvari mogu bolje da funkcionišu ili da onim što znam oplemenim ili olakšam nekome život.
Na koji način se Pribojci sećaju Danila inače?
- Danilo je bio veliki glumac, jedan od najvećih. Pribojci ga se kao takvog i sećaju. Nažalost, nisam ga upoznao niti imao priliku da radim s njim, ali radeći već osam godina ovaj festival i razgovarajući s njegovom porodicom i kolegama, čini mi se da sam ga poznavao godinama. Moj kreativni tim i ja upravo osmišljavamo osmi po redu festival Dani Danila Lazovića, koji je ove godine podržalo i Ministarstvo kulture i informisanja.
Jesmo li mi inače kao narod skloni da lako zaboravljamo velikane i da se nečije vrednosti setimo tek pošto ga izgubimo?
- Jesmo. Posebno smo skloni da minimalizujemo rad „narodskih“ umetnika, koji su bili miljenici publike, ali, nažalost, ne i „neprikosnovene“ umetničke elite, čiji deo, dok su bili među nama, nisu ni hteli da budu.
Kako ćete provesti leto?
- Radno, kako bismo od septembra ponovo svake večeri radovali ljude. Svima fale „Tate“.
Raduje li vas letnja pozorišna scena na Tašu?
- Odlična je inicijativa Skupštine grada Beograda za otvaranje letnje scene na Tašmajdanu. Beograđani su se uželeli pozorišta, a bogami i glumci publike.
Rame uz rame s velikanima
Od profesora Ejdusa naučio sam da igram za najpametnijeg gledaoca
Radili ste s mnogim čuvenim starijim kolegama koji su nas napustili u proteklih nekoliko godina. Pamtite li neki njihov savet?
- Imao sam čast da igram s najvećim imenima srpskog glumišta. Pamtim dobronamernost Bate Živojinovića, toplinu Olivere Marković, a saveta sam najviše dobio od mog profesora Predraga Ejdusa. Mnogo stvari sam od njega naučio. Jedna od njih je jednostavnost glumačkog izraza. Vera u ono što radite. Igra za najpametnijeg gledaoca. Posvećenost. Profesionalizam. Iskrenost. I ono najvažnije, partner na sceni i u kadru je važniji i od pisca, i od reditelja, i od dobro napisane uloge. Ponosan sam što sam bio deo njegove prve klase i punih usta izgovaram da sam bio njegov student.
Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
