Kada je devedesetih godina počinjala karijeru, novinarki Oliveri Jovićević činilo se da je informativni program pravo mesto u medijima za nju. Danas je urednik i voditelj najdugovečnijeg političkog tok-šou programa "Upitnik", koji vodi od 2004. godine, što joj daje vetar u leđa da svaki novi dan u poslu posmatra kao poseban izazov.
Jeste li igrač na duge staze?
- I pored toga što "Upitnik" traje sedamnaest godina, svaka emisija je priča za sebe, kao da si juče prvi put stao pred kamere. Kreneš od pitanja - šta je ove sedmice najvažnije za građane Srbije. Izazov današnjeg vremena je deficit novih velikih tema, kao da nismo mnogo odmakli od stvari kojima smo se bavili pre desetak godina. Zatvorili smo samo dve velike teme - Hag i ratne sukobe, sve drugo je naša svakodnevica i danas. Izuzimajući, naravno, krizu zbog korone, koja je trenutno globalno dominantna u medijima.
Kakve su vam ambicije, vidite li sebe u nekoj drugoj emisiji? - Verujem da u svakom poslu dođe trenutak kada ste ispunili sve svoje ambicije, što je znak da je vreme za promene. Verujem da je ovo godina promena za mene. U kom će pravcu one ići, još nisam odlučila.
Smatrate li da je politika uvek najaktuelnija tema i zašto vam je od početka rada na RTV Studio B informativa bila izbor?
- Devedesetih godina, kada sam počinjala karijeru, u regionu zahvaćenom ratovima i u Srbiji pod sankcijama informativa je bila prirodan izbor. Kao način da pokušate nešto da promenite i da preživite.
Jesu li političari najinteresantniji sagovornici?
- Koliko su političari interesantni, zavisi od mnogo toga - od povoda gostovanja, od njihove funkcije, spremnosti da direktno odgovaraju na pitanja, od toga da li su na vlasti ili u opoziciji, od lične harizme i pre svega od toga da li je novinar dobro pripremljen za razgovor.
U novinarstvo ste ušli nakon bavljenja glumom i profesurom. Kako je došlo do toga da profesorsko mesto zamenite novinarskim?
- Od srednje škole stalno sam ponešto pisala i objavljivala. Bila sam zapravo zaljubljena u pisanu reč više nego u televiziju. Pre nego što sam diplomirala na Filološkom fakultetu, pozvali su me iz jedne srednje škole da predajem književnost. Bila sam malo starija od svojih učenika, maturanata. A onda me je kolega Ivan Cvetković odvukao na audiciju u tadašnji NTV Studio B, gde sam se ubrzo zaposlila.
Po čemu se sećate početaka na Studiju B?
- Danas nema redakcije u kojoj bar neko od novinara srednje generacije nije potekao iz te hrabre TV kuće, jedne od retkih koja je izveštavala o pogubnim posledicama Miloševićeve politike. Govori se i o novinarskoj školi Studija B, iako je jedina škola zapravo bila - bacimo te u vatru, ako preživiš, ostaćeš, ako se nisi snašao, nije ti ovde mesto. S druge strane, odmah si dobijao šansu da radiš, izveštavaš, a ako se pokažeš, i da uređuješ vesti ili čak da vodiš specijalne emisije koje smo pravili gotovo svaki dan tih tragičnih godina. To su bili moji prvi novinarski zadaci. Nisam "vežbala" izveštavajući sa pijace, nego iz izbegličke kolone koja je auto-putem hrlila iz Knina ka Srbiji, ili sam radila intervjue sa opozicionim liderima, Zoranom Đinđićem, Vukom...
Glumom ste se bavili u istoj trupi s Vesnom Trivalić. Da li vam je žao što vas te godine, kada ste obe konkurisale na prijemnom za FDU, nisu primili?
- Bila je to velika igra moje mladosti, ispitivanje moći i granica. Gluma mi je pomogla da upoznam sebe, da se oslobodim strahova i odrastem. Uz sjajno druženje i putovanja. Da li mi je žao što nisam nastavila tim putem? Nije, ispalo je baš kao što treba.
Volite li privatno da gledate televiziju? - Osim vesti, koje pratim zbog posla, trenutno najviše gledam Netfliksove serije, kao iskorak iz monotonije u koju su, čini mi se, zapale naše televizije.
Jasmina Antonijević Milošević Foto Andreja Damjanović za Bazar
NE PROPUSTITE
Bonus video:
