Zbog njenog minića cela Jugoslavija se krstila pred televizorom: Ali istina o tom nastupu leži u nečem drugom
Priča o miniću koji je "prekratio meru", i reakciji publike koja nije znala gde da gleda.
Kažu da su se starije žene krstile pred ekranima, da su muškarci gunđali kako je to sramota, i da je u dnevnim boravcima posle pesama ostajao muk. Posle pesme nije bilo aplauza - ostajala je tišina.
Ali istina je potpuno drugačija - i mnogo zanimljivija od priče koja se godinama prepričava.
Nije to bio trenutak kada je Olivera Katarina "prešla granicu". To je bio trenutak kada su drugi prvi put shvatili da granice možda uopšte ne moraju da postoje.
Nema mesta izvinjenjima
Olivera nije pravila skandale. Ona je jednostavno živela i nastupala na način koji nije uključivao stalno proveravanje da li je sve "na mestu". Haljina je, naravno, bila deo toga - kratka, upadljiva, bez namere da paše tuđim standardima.
Ono što je najviše uznemiravalo nije bila dužina haljine - već potpuna odsutnost nelagode, kao da pred njima stoji žena koja ne oseća potrebu da se prilagodi ničijim pravilima.
Nije spuštala pogled.
Nije popravljala haljinu.
Nije se izvinjavala.
Nije radila ništa od onoga što se od žene tada očekivalo.
Nije spuštala ni rub haljine kao da se stidi, izvinjava ili kaje. Nije se trudila da "objašnjava" sebe. Nosila je svoje telo, haljinu i ličnost bez zadrške - ne zato što je želela da provocira, već zato što nije znala drugačije da bude.
I to je bilo novo.
U vremenu kada je žensko telo na ekranu moralo da bude pažljivo pokriveno, da ne izazove, da ne remeti, da "ne skrene pažnju na pogrešan način", Olivera je radila suprotno tome. Ne da bi prkosila drugima, već da ne bi prkosila ni sebi.
Zato nijedan od tih čuvenih nastupa nije izuzetak.
To je bila njena priroda. I postojao je kontinuitet.
Taj nastup Olivere Katarine u miniću na televiziji Jugoslavije ostao je jedan od onih trenutaka koji se ne zaboravljaju.
Ista ta energija kasnije se vidi i u filmu "Sakupljači perja", u načinu na koji zauzima svoje mesto, u načinu na koji kamera ne može da je svede na dekor ili figuru. Nema tu koketiranja sa pravilima. Niti taktike. Samo sloboda.
Pogledajte u galeriji fotografije glumice iz mladosti:
Kako se sloboda nosi
Zanimljivo je kako publika često bolje pamti reakciju nego sam događaj. Pamti se ko se zgrozio, ko je šta rekao, i kako je to "izgledalo" tada. A ređe se priča o tome da je to bila žena koja se samo dobro osećala u svojoj koži.
To ume da zbuni.
Jer sloboda ne dolazi uvek kao zakon. Ponekad dođe kao držanje tela, kao glas, kao odsustvo obaveze da ne štrčiš, kao način na koji stojiš pred svetom bez prepravljanja sebe takve kakva si.
Možda su se neke babe stvarno krstile.
Ali to nije bio poziv na tumačenja ili pridike, nego znak da se ovde nešto menja.
I zato je u tom malom nesporazumu između onoga što je publika očekivala i onoga što je videla nastao prostor za nešto novo, za ideju da žena ništa ne "mora".
Može da bude to što jeste - bez objašnjenja, bez izvinjenja, bez dozvole.
A u ono vreme, to je bila mala revolucija.
(Kurir.rs/Ona.rs)
VIDEO: Olivera Katarina