Amanda Revel Valton je sa 42 godine planirala treći put otići na medicinski veštačku oplodnju. Silno je želela dete i verovala je da će to biti poslednji pokušaj.
Ali, nakon rezultata testiranja krvi saznala je strašnu vest - ulazila je u preranu menopauzu i šansi za dete više nije bilo. Prošla kroz tešku psihičku borbu, ali izvukla se i pronašla smisao života. Sad je podrška ženama koje se nađu u istoj situaciji, ali i svim ljudima kojima treba rame za plakanje. Pročitajte njenu emotivnu ispovest koju je objavio The Independent.
"Odlazeći tog dana od svog doktora s papirom u rukama u misli mi se urezao broj 46,9, rezultat mog FSH hormonalnog testa. Već sam izdržala dva ciklusa medicinski potpomognute oplodnje. Ovo je trebao biti moj treći put, treća sreća, moj poslednji pokušaj da imam dete s voljenim suprugom. Ali, ta brojka je pokazivala da je sve gotovo, sa 42 godine ušla sam u preuranjenu menopauzu. Poslednji tračak nade da postanem majka je nestao.
Iskreno, do tada me život žene bez dece još nije toliko pogađao, ali tada kao da me munja pogodila. Dok odrastate majčinstvo vam se čini kao nešto što se podrazumeva. Kao devojčice dobijamo lutke, ne samo da bi se igrale s njima, već da bi ih volele i negovale. Biti žena jednako je kao biti majka, to se podrazumeva, to daje smisao našim životima i da je to dio naše prirode.
"Šta će biti moj smisao života ako neću biti majka", pitala sam sama sebe. Osećala sam se prevarenom što mi je to pravo uskraćeno. Sama sa sobom sam imala žestoke rasprave u glavi. Ispitivala sam se "Jesam li ja za to kriva?" ili "Jesam li nekako zaslužila sve ovo?" Našla sam kako analiziram ceo svoj život i ispitujem se da li sam mogla u životu nešto drugačije napraviti da me Bog ovako ne liši života kao majke. Mislim da sam tako prošla kroz neku vrstu procesa tugovanja. Moj gubitak bio je nevidljiv, ali to ga nije činilo manje bolnim.
Često me uhvatila duboka tuga dok sam slušala muziku ili šetala psa. Znala sam da će zauvek biti praznina u mom srcu jer neću biti majka i ono nikada neće biti ispunjeno ljubavlju deteta. Osećala sam se s tom spoznajom kao da sam udarila u zid koji se pojavio niotkud. Bili su to vrlo emotivni trenuci, a usledili su i napadi panike. Osećala sam se kao da sam zatvorena u nekoj crnoj rupi u kojoj se ne mogu kretati. Ali, došla sam sebi, shvatila sam da nisam ja kriva za to i da to što ne mogu da imam decu je izvan moje kontrole, na to ne mogu da utičem.
Nisam mogla da učinim ništa već samo prihvatiti da je to tako. Tada sam počela da se menjam, oslobodila sam se unutrašnjih razgovora sama sa sobom. Pogledala sam oko sebe i shvatila da nisam jedina žena na svetu koja ne može da ima decu. Daleko od toga. Saznala sam da svaka peta žena nema decu. Osetila sam malo olakšanje, čak i oslobođenje. Postupno sam otkrila da život može biti lep i uzbudljiv i bez dece. Postoje, naravno, iznenadne erupcije tuge i tada se u tišini isplačem, ali takvi trenuci su retki i sve ređi.
Umesto razmišljanja o onome što nemam, sada razmišljam o onome što imam u životu. Živim s voljenim čovekom, ali i s mojim dragim psom, zabavno nam je, imam posao koji volim... Svako ima svoj razlog za život, samo ga mora pronaći. Za mene je majčinstvo sada briga i ljubav za druge ljude, za moje nećake. To ne mora biti ništa dramatično, ponekad je dovoljno da ih neko sasluša ili im bude rame za plakanje. To što nemate dete ili veliku porodicu ne znači da ne možete pomoći, voditi i njegovati druge. Mogu reći da je prošlo četiri godine i da sam došla do stupnja kada volim svoj život žene bez deteta. Poručila bih drugim ženama da se isplaču, tuguju, ali da ne dopuste da im to uništi život. Strastvena sam u deljenju mog iskustva i pokazivanja da je moguće imati pozitivan život i bez dece. To je možda samo još jedan put koji možda nisu očekivale, ali i on može biti jednako zabavan i srećan.
(Independent)
