Šta uraditi sa koljivom koje ostane posle zadušnica: Sveštenik objasnio razliku između slavskog žita i onog za upokojene
Danas su zadušnice - dan u godini kada se verni narod sabira u molitvi za svoje upokojene, sećajući se roditelja, rodbine, prijatelja i svih onih koji su nas napustili, s nadom u vaskrsenje i život večni.
Ovaj dan u pravoslavnoj tradiciji posvećen je pomenima preminulih, a vernici ga obeležavaju odlaskom u crkvu, prisustvom svetoj liturgiji i parastosu, kao i molitvenim sećanjem na bližnje.
Na zadušnice bi trebalo otići u hram, zapaliti sveću za pokoj duša, predati imena upokojenih za pomen i doneti žito na osvećenje.
Kuvano pšenično zrno - koljivo - simbol je smrti i vaskrsenja jer, kako uči Crkva, zrno koje padne u zemlju i umre donosi novi život. Upravo zato žito zauzima posebno mesto u bogoslužbenom i narodnom običaju ovog dana.
Mnogi vernici danas posećuju i grobove najmilijih, uređuju ih i pale sveće, ali Crkva naglašava da je suština zadušnica u molitvi i sabranju u hramu. Molitva cele zajednice za upokojene smatra se najvećim darom koji se može prineti onima koji su prešli u večnost.
Često se, međutim, postavlja pitanje koja je razlika između slavskog žita i onog koje se priprema za upokojene. Odgovor na to pitanje dao je otac Dejan Krstić:
- Razlika između slavskog žita i onog za upokojene nije dogmatska. Slavsko žito se priprema u čast svetitelja, na primer, Sveti Nikola, i ima karakter proslave. Žito za pokoj se tradicionalno kuva od celog zrna, bez mlevenja, kao snažniji simbol semena koje umire i vaskrsava. Ali svako selo ima i svoj običaj u svemu, pa i u pripremi žita. Suština je ista - vera u vaskrsenje.
Jednoj vernici je objasnio i šta raditi sa žitom koje ostane posle zadušnica.
- Posle osvećenja, žito se jede i deli za pokoj duše. Ne mora se nositi na grob niti ostavljati tamo. To su narodni običaji, ali crkvena praksa je da se podeli ljudima i pojede uz molitvu. Nije poenta u ostavljanju hrane na grobu, nego u molitvi i sećanju - rekao je otac Dejan.
(Kurir.rs/ Religija.rs)
Video: Tihi čuvari burne istorije - Topčidersko groblje