ALEKSANDAR JE BIO GOLMAN I ŠMEKER SA ZVEZDARE, A ON JE POSTAO BESKUĆNIK: Ceduljica koju je našao u džepu mu je zauvek promenila život (foto)
A zatim ponovo - sa margine u visine. Na krilima ljubavi.
- Prvi put je Aleksandra doveo naš vozač, Uroš Stanković. Jednom mi je pomenuo da u crkvenu kuhinju dolazi jedan mlađi momak. Rekao je: „Zdrav je to momak.“ I zaista, Sale nije bio samo pijanac. Imao je trenutke kada smo jasno videli koliko kao čovek vredi. Ljudi znaju da postanu agresivni kad popiju, grubi, bezobrazni. On nikada. Uvek je nosio osmeh i neku tihu kulturu koja je odavala njegovo pravo poreklo. Nije mogao da sakrije ono dobro u sebi - rekao je otac Vladimir Marković, Versko dobrotvorno starateljstvo.
Početkom jeseni 2020. godine skupio je hrabrost i otišao na liturgiju u crkvu Svetih Petra i Pavla na Topčideru. Znao je da tamo služi otac Vlada i želeo je da ga vidi. U jednom trenutku su im se pogledi sreli. Bilo mu je drago što je tu.
- Ako sam nešto naučio na ulici, naučio sam koliko su materijalne stvari nebitne. Najvažnije je ostati čovek. Malo beskućnika umire od gladi - većina umire od nedostatka ljubavi. Alkohol je samo posledica. Ljubav možeš dati i kad misliš da je nemaš. Ljubav je: „Ustani, Sale! Hajde, možeš ti to!“ Ljubav je i: „Naravno da mogu, oče Vlado!“
Ali pre priče o ustajanju mora se objasniti pad.
Kako je golman, šmeker sa Zvezdare, u 38. godini postao beskućnik?
- Prvu pravu fudbalsku loptu, kao dečak, video sam ovde. Prvi trening imao sam 12. avgusta 1987. godine kod čuvenog trenera Gileta Rajkovića - podsetio se.
Posle dve nedelje prelazi u FK Rad. Branio je za sve juniorske selekcije, postao kapiten.
- Da sam bio istrajniji, pošteniji prema radu i sebi... Petak i subota uveče često su bili jači od discipline. Kompromisi sa sportom postajali su sve češći - rekao je Aleksandar.
Lopta je polako bežala, a pijanstva su postajala sve duža. Fudbalska karijera sve dalja. Poslovi su propadali. Kada je počeo da rasprodaje porodične uspomene, znao je da dalje tako ne može.
12. aprila 2013. godine, sa jednim rancem stvari, izašao je na ulicu.
- Ne zovem sebe beskućnikom. Ovo je samo trenutno stanje - govorio je tada.
U kafani kod Arse produžavao je večeri. Arsa bi govorio da je vreme da zatvori lokal, a Sale bi se izvinjavao, svestan da je prešao granicu. Tamo su pili, lagali sebe, ubeđivali se da je sve pod kontrolom. Žak, Milanče, Zoki, Borka, mali Ivan su postali njegova ulična porodica.
- Na ulici izgubiš interesovanja. Ostanu samo osnovne potrebe. A vremenom ni one više nisu osnovne - sve se svede na alkohol i cigarete. Kako je vreme prolazilo usavršavali smo načine kako da preživimo sa što manje para - znao sam da doručkujem za 100 dinara i da popijem pivo. Hranu smo delili. Nekad je bilo, nekad nije. Važno je bilo samo da nismo sami - naveo je Aleksandar.
A onda je, baš kod jedne česme, ljubav umešala prste.
- Bio sam na izmaku snage. Otečen od alkohola i nespavanja. Čuo sam kako drugari komentarišu da neka devojka prilazi. Znao sam da je to ona, Jelena - priseća se.
Junakinja njegove davne, neostvarene ljubavi. Stajala je ispred njega. Pomislio je da nije zaslužio takav prizor. Sramota ga je naterala da oborio pogled.
- Otišla je svojim putem, zaspao sam i kad sam se probudio nisam bio siguran da li sam sanjao da sam video Jelenu ili sam je prizivao, do onog trenutka kada sam u džepu od farmerki pronašao ceduljicu sa njenim brojem telefona - kaže Aleksandar.
Taj poziv bio je početak. Početak izlaska sa ulice i nastavak ljubavne priče koja je čekala novo poglavlje.
- Moja Jelena je najbolji čovek na svetu. Od trenutka kada me je srela pijanog i poraženog, srce joj nije dozvolilo da me prepusti dnu. Borio sam se za svaki njen pogled, želeći oproštaj za neke nezaboravljene grehe. Stavila me je u auto i krenuli smo out Urgentnog centra. Tresao sam se od zime, alkohola i neprospavanih noći. Znao sam da je kraj - nastavio je.
Nekoliko dana se opraštao od ulice. Kao da zatvara jedno poglavlje koje mu je, uprkos svemu, dalo neke uvide i istine o sebi. Ljudi koji su ga godinama gledali na dnu, sada su gledali njegov preporod.
Ljudi koji su mu tada pružili ruku postali su mu pravi prijatelji. Oni koji su ga pozdravljali i grlili dok je bio beskućnik pokazali su veličinu koju nikada neće zaboraviti.
Danas, zahvaljujući Jeleni, prijateljima i sopstvenoj snazi, tri godine ne pije. Ima dom, posao, krov nad glavom. O dogodovštinama sa ulice i Jeleninoj ljubavi piše priče na svojoj Fejsbuk stranici „Sa margine u visine“.
- U malom parku na Karaburmi, pored stadiona FK Beograd, provodio sam noći čekajući zoru. Tamo je nastala ideja o knjizi. Tu su počele prve priče - rekao je Aleksandar za Prvu TV.
Senke prošlosti će ga pratiti, ali više nema ni stida ni tuge.
Pobedio je u najtežoj partiji - onu protiv sebe.
Kurir.rs/Prva
