Na sahrani Branislava Matića Belog njegov najbolji prijatelj Ðorđe Božović Giška održao je dug i emotivan govor.Od svojih 39 godina života, Beli je 27 intenzivno prijateljevao s Giškom, pomažući mu, po tvrdnji Giškine majke, „u trenucima kad su ga gotovo svi zaboravljali“ - slao mu je novac i garderobu tokom zatvorskih dana, obilazio ga, nekad namirivao njegove troškove jer je s novcem bio nemaran...AvanturizamGiška je bio jedan od retkih u miljeu u kom se kretao koji je činjenje umeo da artikuliše rečima. Sebe je umirivao javnim priznanjem učinjenog:„Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka... Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem, i toga se danas stidim. Ali ja to časno zovem pravim imenom.“Za njegovog života šuškalo se da je do opozicionog preusmerenja sarađivao sa Službom državne bezbednosti. Izostavljajući detalje, ali ukazujući na kontekst priče, to vreme je slikovito opisao:„Bili smo idealistički trovani, misleći kako radimo dobro za otadžbinu. A ona se tada računala od Đevđelije do Triglava. Ne treba nikom zameriti što je tada nešto uradio zaslepljen ljubavlju prema njoj. Drugačije smo mi to onda gledali, i molim emigraciju i sve ljude koji su nam bili na meti da ne zamere volu koji je gazio kupus, već onima koji su vola slali gde su hteli. Jer vo je uvek vo. Naravno, mislim isključivo na srpsku emigraciju, drugima nismo dužni nikakva izvinjenja.“U vreme početka rata u Hrvatskoj Giška se vratio iz italijanskog zatvora i angažovao na formiranju srpske garde sa ambicijom da ona bude okosnica nove srpske vojske. Više od svega smetalo mu je angažovanje Željka Ražnatovića Arkana, zbog čega ga je, aludirajući na poslastičarnicu koju je Arkan otvorio, nazivao „tulumbar“:„Izloženi smo raznim oblicima opstrukcije. Najpodmuklije je stvaranje Srpske dobrovoljačke garde. Arkanovu gardu bi trebalo zvati srpskom dobrovoljačkom komunističkom gardom.“Samo 45 dana posle likvidacije Belog, 15. septembra 1991. na ratištu kod Gospića stradao je i Giška. Okolnosti njegove pogibije nisu rasvetljene, a obdukcija nije obavljena jer su njegovu majku ubedili da to ne čini. Uverena je da joj je država ubila sina: „U subotu 14. septembra u posetu mi je došao Đorđev prijatelj, odavde, iz voždovačkog kruga. Odmah mi je rekao: ‚Majko, otišli su da ga ubiju, više ga nećeš videti. ‚ Možda će on jednog dana reći kako je to znao. Sutradan je Đorđe poginuo.“PoređenjeNjegov svojevrsni naslednik Goran Vuković tvrdio je da je Giška bio najveći od ovdašnjih kriminalaca:„Nikad nije maltretirao nijednu devojku, nikome nije oteo pare. Ako je mogao nekome da pozajmi, on je dao. Radio je samo ono što je hteo. U tome je bila ogromna razlika između njega i Arkana. Giška je bio neuporedivo inteligentniji, kulturniji i pošteniji. Nije dozvoljavao da bilo koja sila njime manipuliše, dok je Arkan bio prosto primoran da se prihvati mnogih neugodnih stvari.“
