Američki analitičar ruskog porekla Endrju Koribko u svojoj knjizi "Hibridni ratovi - posredan pristup promeni režima”, navodi da su Sirija i Ukrajina prve žrtve hibridnog rata u 21. veku:
Sirija:
Tradicionalno sekularna Sirijska Arapska Republika je uvučena u vrtlog obojenih revolucija posle početka “Arapskog proleća" 2011, koje je trebalo da pomogne da nadnacionalno Muslimansko bratstvo dođe na vlast u državama od Alžira do Sirije. Niz sinhronizovanih operacija promena režima, protiv konkurentskih zemalja (Sirija), nepouzdanih partnera (Libija), i strateških država u kojima je bio neizbežan odlazak sa vlasti starih vođa. (Egipat, Jemen) je trebao da obezbedi strateško okruženje je trebalo da liči na Istočnu Evropu za vreme Hladnog rata. Na čelu svake države bila ista stranka (Muslimansko bratstvo umesto Komunističke partije), a obast bi bila kontrolisana preko Turske i Katara iza koje bi stajale SAD.
Ova slabo organizovana ideološka “konfederacija” bi bila dovoljno nepovezana da bi se s njom moglo upravljati preko jednostavne taktike zavadi-pa-vladaj (tako da bi se sprečilo da se te države nezavisno organizuju protiv Saudijske Arabije i zalivskih zemalja). Ali, u njima bi se lako mogla izazvati sektaška mržnja radi mobilizacije protiv Irana i njegovih regionalnih interesa, čime je stvoren izuzetno fleksibilan instrument za ostvarivanje velike strategije za Bliski istok. S obzirom na haotičan početak scenarija ovog geopolitičkog gambita, bilo je predviđeno da svi njegovi elementi neće ići po planu, i da bi u prvom pokušaju projekat mogao da bude samo delimično ostvaren. To se upravo dogodilo kada su Sirijci prkosno počeli da se bore za odbranu svoje sekularne civilizacije i države.
Može se reći da je Sirija uvek bila smatrana kao strateška nagrada, vrednija od svih država u kojima se desilo "Arapsko proleće", a to je dokazano petogodišnjim ratom koji još u vek traje kao odgovor na nesupeh promene režima. U poređenju sa Sirijom, najmnogoljudnija arapska država Egipat, mora da se, posle zbacivanja vlade Muslimanskog bratstva, bori samo sa terorizmom niskog intenziteta na Sinaju.
Ukrajina:
Geostrateške odrednice rata u Ukrajini su mnogo jasnije od onih u Siriji. Deo motiva za zbacivanja ukrajinske vlade bio je uvlačenje Rusije u intervencionističku zamku, poput one u Avganistanu. Rat na Donbasu je bio ostvarenje ovog pokušaja, koji nije uspeo, ali je zato uspelo pretvaranje gotovo cele teritorije Ukrajine u geopolitičko oružje protiv Rusije.
Poznati citat Zbignjeva Bžežinskog koji je rekao da "bez Ukrajine, Rusija prestaje da bude evroazijska imperija", sadrži mnogo istine, jer je nacionalna bezbednost Ruske Federacije u velikoj meri određena događajima u Ukrajini. Ako neprijateljska vlada u Kijevu bude raspoložena da prihvati infrastrukturu "raketne odbrane" (što je zapravo eufemizam za povećavanje šanse SAD da neutrališu mogućnost Rusije za povratni nuklearni udar), to bi za Moskvu predstavljalo veliku stratešku pretnju. Ako Zapad uspe da Ukrajina u postane dugoročni neprijatelj Rusije, Moskva će biti suočena sa velikim geopolitičkim preprekama u njenim budućim multipolarnim ambicijama.
Ovakav scenario još nije u potpunosti ostvaren, ali Ukrajina i dalje pravi korake ka članstvu u NATO “u senci”, pri čemu postaje de fakto deo ove organizacije, bez uzajamnih zvaničnih odbrambenih garancija. Povećana vojna saradnja između Kijeva i Vašingtona, i samim tim, između Ukrajine i NATO, se zasniva na agresivnom manevrisanju protiv ruskih strateških interesa. Ipak, stanje za Rusiju nije tako loše kao što je moglo biti, pošto su američki strateški planeri naivno pretpostavili da će Pentagon imati kontrolu nad Krimom, gde bi mogao da postavi jedinice svoje "protivraketne odbrane" pravo na ruskom pragu. Velika zabluda u planiranju je bila da Rusija neće braniti svoje interese na Krimu, i da će ako to uradi biti uvučena u zamku. To se pokazalo kao jedna od najvećih strateških grešaka koje su SAD ikad napravile.
PRESUDNI GEOEKONOMSKI ČINIOCI
Sirija:
Sirija je toliko značajna jer je trebalo da bude kraj terminala gasovoda između Irana i Iraka, koji bi dozvolio Iranu pristup evropskom tržištu i potpuno poništio režim sankcija. Konkurentski projekat je gasovod od Katara preko Saudijske Arabije, Jordana i Sirije do EU, bilo kao tečni gas ili preko Turske. Predsednik Asad je lukavo odbio predlog Golfskog gasovoda zbog odanosti Iranu, zbog čega je na sebe navukao žestok hibridni rat.
Ako bi bio završen, gasovod Iran-Irak-Sirija bi bio jedan od najvažnijih svetskih multipolarnih projekata, koji bi izazvao u revoluciju regionalne geopolitike jer bi pružio energetski i investicioni koridor koji povezuje Iran sa EU. To bi podrazumevalo značajnu promenu ravnoteže moći na Bliskom istoku, zbog čega se protivničke zemlje trude da taj projekat nikad ne bude ostvaren. To je bio i jedan od razloga za stvaranje ISIS u budućoj tranzitnoj zoni, i zаto je prioritet bio rat u Siriji, a ne u Egiptu.
Ukrajina:
Američka odlučnost u zadobijanju Ukrajine nije inspirisana samo geostrategijom, jer je u vreme kada je u Kijevu buknuo “Evromajdan” Moskva planirala tri međusobno povezana multipolarna transnacionalna projekta - prodaja nafte i gasa EU, stvaranje i jačanje Evroazijske unije i Evroazijski kopneni most (energetsko, institucionalno i ekonomsko povezivanje) - što je Vašington bio spreman da spreči po svaku cenu. Bez Ukrajine kao dela ovih projekata, oni postaju znatno slabiji.
Ukrajinska kriza ometa i rusko-evropsku trgovinu energijom i stvara neočekivane komplikacije na obe strane; ostavlja značajno tržište i brojnu radnu snagu izvan okvira Carinske unije (Rusija, Belorusija, Kazahstan), i zahteva infrastrukturno preusmeravanje isključivo na relativno manju i manje ekonomski važnu Belorusiju, koji tako za Moskvu postaje mnogo važnija geopolitička tačka. Kao dodatna "korist" od sklanjanja Ukrajine iz ruske orbite je podsticanje Hladnog rata.
Time se stvaraju naizgled nepremostive prepreke između Rusije i EU. Očekivane dileme oko bezbednosti (vojne, energetske, ekonomske i strateške) dramatično ugrožavaju njihovu saradnju, a Brisel se sve više uvlači u igru moći koju je isplanirao Vašington. Da bi održale svoj hegemonistički položaj u odnosu na Evropu, SAD su morale da stvore scenario koji bi Rusiju i EU podelio dovoljno dugo i na dovoljno ekstreman način.
To povećava šanse da se ostvare tri projekta kontrole nametnuta Evropi: stalne vojne snage NATO na Istoku Evrope, izvoz tečnog gasa u EU i poništavanje ruskih energetskih projekata, i potpisivanje sporazuma Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP), koji bi, između ostalog, onemogućio EU da u budućnosti potpiše bilo kakav sporazum o slobodnoj trgovini bez odobrenja Vašingtona.
Sve u svemu, ova faktori imaju za cilj da ostvare glavne strateške ciljeve SAD, čije međusobno povezivanje povećava izglede za uspeh. Na delu je veštački konstruisan "sukob civilizacija" između Zapada i Evroazije-Rusije, pri čemu SAD očekuju da će EU biti u strahu od Rusije i samim tim žuriti u ruke Ujka Sema kao "branioca zapadne civilizacije". To je krajnji plan koji SAD žele da ostvare u Evropi, jer bi uspešno sprovođenje sve tri ključne komponente (vojne, energetske i ekonomske) stvorilo uslove za višegeneracijsku prevlast nad Evropom, i na taj način povećao šansu da pokušaj ostvarenja plana o multipolarnom svetu, uperenog protiv SAD, takođe traje više decenija.
(Oriental Review - priredio M. Đorđević)
