Kada su novinski izveštači nakon kataklizmičnog 11. septembra koristili onu otrcanu frazu "svet više nikada neće biti isti", bili su potpuno u pravu. Događaji na Bliskom istoku i haotična budućnost tog područja, koja se sve više sliva i u ostatak sveta, najbolje to potvrđuje. Nova karta sveta samo što nije iscrtana.
Avganistanska avantura demokratskog sveta traje i dalje, a Bušova ekspedicija na Irak, nakon lažnih optužbi da Sadam Husein ima nuklearno naoružanje, rezultirala je gotovo raspadom ove države i permanentnim haosom. Iran se pokazao kao trvd orah, bez obzira na to što je u vidu kompromis oko nuklearnog programa, a u arapskom svetu naprosto kipi od sukoba, verske mržnje i ratova.
U godinama koje su iza nas padale su glave i režimi, a Arapsko proleće je oduvalo mnoge diktatore i donelo svašta, samo ne mir i demokratiju. Sukobi u Iraku, Siriji, Libiji, Jemenu ređali su se jedan za drugim, a istovremeno je gotovo nestala nada da će Palestinci dobiti međunarodno priznatu državu. Osama bin Laden danas je zaboravljen, ali nastavljači njegove doktrine još su okrutniji i s većim apetitima.
Svi putevi za razrešenje bliskoistočnog čvora, koji preti iscrtavanjem nove geopolitičke karte tog nemirnog dela sveta, vode u Vašington, rekli su ugledni politikolozi i stručnjaci za Bliski istok. Razgovarali smo sa Zlatkom Dizdarevićem, uglednim novinarom i diplomatom iz Sarajeva, dr. Anđelkom Milardovićem iz Instituta za evropske i globalizacijske studije u Zagrebu i riječkim naučnikom Vedranom Obućinom, saradnikom Društva za mediteranske studije Univerziteta u Rijeci i svi upiru prstom prema Americi, smatrajući da je "tamo sve počelo" i da će odatle doći i rešenje.
Baš u trenutku kad Putinova armija pokazuje sve veće apetite u Siriji, a Islamska država napreduje sve dalje i dalje.
Slika starog Bliskog istoka menja se iz dana u dan, s krajnje neizvesnim finalom.
Kad su 2011. počeli protesti u Siriji malo je ko pretpostavljao da će doći gotovo do raspada ove zemlje sa 17,5 miliona stanovnika. Diplomirani oftalmolog Bašar al-Asad, čiji je otac Hafez al-Asad bio predsednik Sirije od 1971. do 2000., dugo je bio trn u oku Vašingtona, ali se održao nakon snažne podrške Rusije, Irana i Kine. A onda je počelo komadanje zemlje i pokolj koji je razotkrio apsurd Bliskog istoka.
Terajući Asada, Zapad je dobio još težeg protivnika, islamske fundamentaliste koji bez imalo srca uništavaju najvredniju svetsku kulturnu baštinu i nemilosrdno ubijaju nevine ljude. Poražene nasledne tiranije generisale su još veće zlo, Islamsku državu.
I šta se onda, nakon sadašnjosti iz pakla, može očekivati od budućnosti? Kad su američkog profesora Džona Kaja pitali "šta dalje", citirao je Bernarda Šoa:
“Razuman čovek prilagođava se uslovima koji ga okružuju. Nerazuman čovek prilagođava spoljne uslove sebi. A sav napredak i budućnost zavisi od nerazumnog čoveka.”
“Sasvim je izvesno da postoji projekt promene granica na Bliskom istoku i vrlo precizno treba reći da je to američki projekat. On je definisan pre dvadesetak godina, a cilj je napuštanje onih granica i podela koje se zasnivaju na sporazumu između Francuza i Britanaca nakon Prvog svetskog rata”, kaže Zlatko Dizdarević, dugogodišnji urednik sarajevskog Oslobođenja i dopisnik s Bliskog istoka, a kasnije ambasador BiH u Hrvatskoj, Jordanu, Iraku, Siriji i Libanonu.
Dizdarević je objavio niz knjiga koje su izašle i u Americi i evropskim državama i jedan je od odličnih poznavalaca prilika u tom delu sveta.
“Radi se o ideji o preslaganju granica i tu ima više varijanti i nijansi. U suštini je ideja stvaranja prostora koji će biti etnički i verski podeljen unutar postojeće realnosti i koji je u krajnjoj liniji na tragu interesa Amerike”, tvrdi Dizdarević, uz napomenu da Francuzi i Britanci nisu više dominantna politička i strateška sila na tim prostorima.
Za Dizdarevića projekat koji je na delu pre svega podrazumeva menjanje granica u Iraku i Siriji, s tim da se Iran drži jače nego što se u početku smatralo. Osnovna je ideja napraviti veliku sunitsku i šiitsku zajednicu, a mora se pronaći i globalno rešenje za Kurde.
“Na tom se proektu i sada na razne načine radi. Tu je mnogo faktora i alata za destabilizaciju celog prostora iz kojeg se onda moraju postići krajnji ciljevi. Hoće li to uspeti, tek treba videti, a ne ide to baš ni tako lako. Očito su konci zamršeni u Siriji i to iz više razloga. Prvo, Asad nije pao za dva meseca, kao što se predviđalo, a i spoljni interesi, ruski i iranski, tamo su dovoljno jaki da ne ide sve glatko.”
Dizdarević kaže da Siriji preti podela, ali na vrlo sličan način kao i u Bosni i Hercegovini.
“U biti, sve je to jako slično Dejtonskom sporazumu za BiH i u idealnoj varijanti mogu se očuvati spoljne granice da formalno ostanu iste, a da se unutar Sirije naprave podele po raznim linijama, sunitskoj, šiitskoj, kurdskoj. Nećete verovati, ali u nekim procenama se čak i ISIL i tom društvu daje varijanta njihova entiteta, da to tako nazovem.”
Sastavni deo cele te priče je i Irak, jer bi se šiiti i suniti "naslonili" na ‘svoje u regiji’.
“Sudbina iračkih Kurda mora se rešavati kao i sudbina onih u Iranu, Siriji i Turskoj i kurdsko se pitanje više ne može gurati pod tepih kao što se guralo do sada. Kurdi su dobili svoj politički legimitet u Turskoj, a vojni legitimitet u Siriji i Iraku. To će se pitanje morati rešavati kao veliko geostrateško pitanje na globalnoj sceni. Ali, nakon svega, Iraka kakav je bio dosad, tu više nema.”
Na pitanje koliko manji igrači, od Turske, Irana, Egipta do Evropske unije, mogu krojiti te nove karte Zlatko Dizdarević odgovara da su to ipak sve igrači "druge kategorije".
“Pogotovo Evropska unija koja sama ne razume koliko je slaba, a pokazuje to i sada s izbeglicama. Slaba i u odnosu na sopstvene principe, a kamoli na ulogu u svetu. Iz mog višegodišnjeg života tamo, mogu reći da na Bliskom istoku već dugo EU nije percipirana kao značajan geostrateški igrač. Mi odavde, iz Evrope, mislimo da smo mnogo značajniji nego što stvarno jesmo. Evropska unija postaje i igrač američkih globalnih interesa i ti ‘mali igrači’, među kojima je i EU, neće bitno uticati na tu celu priču.”
Dizdarević tvrdi da neki od tih igrača, Saudijska Arabija i Turska, su inače deo američke priče i da je samo pitanje kako će Amerikanci spremiti njihove apetite u odnosu na Siriju i Irak.
“To je njihova, da tako kažem, unutrašnja stvar.”
Politikolog i sociolog Anđelko Milardović koji od nedavno vodi think-tank Institut za evropske globalizacijske studije kaže da je upravo na delu postavljanje ‘novog dizajna’ Bliskog istoka. I kada je reč o izbegličkoj krizi ne može se nastupati jednodimenzionalno i izražavati samo solidarnu dimenziju, bez uplitanja u analizu kako je do svega došlo.
“To je sve igra velikih igrača u rekonstrukciji koja podrazumeva rušenje uslovno rečeno diktatorskih režima, koji zaista i jesu diktatorski u odnosu na demokratiju na Zapadu. Ali, taj pokušaj uvođenja demokratije na tenkovima, kao i stogogišnji pokušaj modernizacije tih prostora, nije dao rezultate. Stalo se na pola puta, a onda je nastupio val antimodernizacije i radikalizacija.”
Po Milradoviću, globalni igrači permanentno učestvuju u rastakanju i rekonstrukciji društava i država, a radikalan primer su događaji u Libiji, Iraku i sada Siriji. A kao posledica te rekonstrukcije je masovno kretanje stanovništva.
“Ta politika Zapada se sada Zapadu, u obliku izbegličke krize, vraća poput bumeranga. Vrlo bi se lako sve moglo rešiti kad bi postojala volja Zapada, pre svega SAD. Zato Ameriku treba prozvati da je direktno odgovorna za sve što se događa na Bliskom istoku".
Milradović kaže da se i na globalnom nivou vrlo malo i retko raspravlja na taj način. Više se pokušavaju sagledati posledice, pa se tako gleda i na izbegličku krizu.
O budućnosti Sirije teško je govoriti, tvrdi profesor Anđelko Milardović, pogotovo ako rat eskalira do kraja.
“Tamo su Amerikanci koji su zaštitnici opozicije, a pitanje je koja je to opozicija. Istovremeno Rusi pomažu Asada, tu je i Iran, pa različite religijske grupe koje su međusobno posvađane. U odnosu na broj aktera to je po svemu zamršena situacija koju je teško kontrolisati. Epilog može biti podeljena i iseljena Sirija.”
Ako bude podjeljena, Zapad će tražiti svog ’igrača’ koji će zastupati interese zapadnih država i interese korporacija.
“Amerikanci imaju obrazac za rušenje država. Prvo idu medijske pripreme da je reč o nedemokratskim režimima. Onda se javlja opozicija koja želi da demontira režim, a onda CNN priprema ekipu za rekonstrukciju država i ulaze tenkovi. Iza tenkova ulaze korporacije koje grade ono što su tenkovi srušili i rezultat je kao i nered. I to traje od Avganistana do Libije i Sirije.”
I dr Milardović smatra da manji igrači, među kojima je i EU, ne mogu učiniti mnogo.
“Da im je stalo da zaustave tu globalnu iseljeničku krizu, trebalo bi da pokrenu neku mirovnu konferenciju da se sve to zaustavi. Ali, kako ćete zaustaviti kada glavni akteri, Sjedinjene Američke Države i koropracije, očito za to nisu zainteresovani. Pa, pogledajte držanje Amerike u dosad najvećoj izbegličkoj krizi u Evropi, gde se menja slika i naličje Europe. SAD stoje po strani i Obama kaže da će primiti 10.000 ljudi. Koji je to paradoks i ružno lice globalizacije, da Obama kao demokrata i predsednik koji je mnogo obećavao svojom politikom učestvuje u tom cirkusu, a ta je politika odgovorna za masovno kretanje stanovnika, izbacivanje ljudi iz svojih domova.”
Milardović kaže da je krajnji apsurd da Amerika na sva zvona obećava kako će primiti 10.000 ljudi, a Hrvatska je u nekoliko dana primila 30.000.
”Što bismo mi ovdje u Hrvatskoj, ali i šire na Balkanu, morali biti sabirni centar za izbeglice zbog američke spoljne politike?”
Riječki stručnjak za Bliski istok Vedran Obućina takođe smatra da se menja karta tog dela sveta. U poslednjih sto godina vidi se kako je ta regija u stalnom previranju i da promena granica nije nikakvo nemoguće rešenje.
”Pre svega, nije nemoguća izmena granica u Iraku i Siriji i stvaranje Kurdistana kao nove zemlje.”
Obućina kaže da i danas Kurdi čine posebnu celinu, nezavisno od Bagdada, koji ne može naplatiti ni deo od prodaje nafte. S druge strane tu je arapski sunitski ‘vilajet’, koji je uvek bio vezan uz Bagdad, i jug zemlje, kao šitska arapska provincija sa uskim kontaktima s Iranom.
“Ipak mislim da nekih značajnijih izmena granica neće biti u godinama koje slede. Ali će se sve više postavljati pitanje je li poželjno na Bliskom istoku imati nacionalne države koje su u načelu sekularne ili je puno važnije imati panarapski i panislamski element. To je sukob modernizma i islamizma.”
Obućina naglašava da islamizam nije sam po sebi loš i da nije dobro uz njega isključivo vezati terorizam.
“To je relevantna politička ideja koja se preko raznih političkih stranaka želi takmičiti i u politici za vlast.”
Ali, sva ta pitanja već pedesetak godina opterećuju taj deo sveta i uvek kada se ljudima dopuštali da biraju odlučivali su se za islamističke stranke. S druge strane, sekularistički, ali autoritarni i često diktatorski vladari imali su stabilnost i ekonomski rast, ali su potpuno ugušili volju naroda.
“Oko tih pitanja vidim najveću borbu koja će se nastaviti na Bliskom istoku i ta borba nije obeležena normalnim demokratskim procesima, nego je vezana uz korišćenje sile. Do te mere da uvek postoji opasnost od građanskih ratova, poput ovog sadašnjeg. Ne treba zaboraviti ni rivalstvo između Saudijske Arabije i Irana, koji mnogi vide u senci sunitsko-šiitskih podela. A to nema veze s verom, nego je veći problem što šiitska manjina u Saudijskoj Arabiji nema dobar status.”
Obućina misli da trenutno među Kurdima nema dovoljno zaedništva, što je i najveća prepreka da stvore vlastitu državu. Kurdistan kao iračka pokrajina sasvim dobro sarađuje s Turcima, koji su uneli veliki kapital koji je podigao Kurdistan kao ekonomsku silu u tom delu sveta.
“Oni su zadovoljni takvim razvojem događaja i ne pomišljaju da bi sarađivali s Kurdima u Turskoj ili Siriji.”
U Iranu Kurdi i ne pomišljaju na ujedinjenje s drugima, jer deo Kurda u Iranu su šiiti, a ostali suniti, a govore jednom granom persijskog jezika koja im je poveznica. Zato je ključ stvaranja kurdske države u Iraku, ali to bi bila velika operacija u koju bi trebale biti uključena i Amerika i Rusija i sve ostale svetske sile.
Vedran Obućina tvrdi da je malo verovatno da se ide u sporazum i sa Islamskom državom, koliko god se to mnogima čini neizbežnim.
“Nisam siguran u to, jer sama Islamska država nikada neće ući u poziciju da pregovara. Iz jednostavnog razloga jer oni i nisu neka ozbiljna sila i mogu, ako se postigne dogovor, biti poraženi jako brzo. Oni su potpuno neorganizovani, kao vojna grupa, nemaju puno znanja.”
Riječki naučnik kaže da su vojnici Islamske države osvojili jedan aerodrom, ali im to ništa nije značilo jer nisu imali nikakvo znanja ni u upravljanju avionima niti u organizaciji letenja.
“Nemaju tenkove, ne znaju ih ni voziti, kao ni oklopna vozila, nemaju čak ni minobacače. Imaju samo mitraljeze na vozilima. Neke ozbiljnije vojne operacije ipak neće moći sprovoditi. Kad bi se htelo, u nekoliko snažnijih ofanziva u pustinjskim delovima mogli bi biti poraženi.”
Ali, kaže Obućina, tako se ne može rešiti "njihova ideja", koja ostaje i budućim generacijama. Pre svega stav da samo oni imaju pravo tumačiti islam i da ceo sistem života treba biti temeljen na onom što su radile tri generacije muslimana nakon Muhameda. A onda se dolazi do političkog paradoksa, jer je to i službena doktrina moćne Saudijske Arabije.
“Tu je i ključni problem, arabijskih monarhija, koje velikim delom i finansiraju takve aktivnosti i promovišu vrlo radikalnu ideju i tumačenje islama. A najveći saveznik Saudijske Arabije su, kako znamo, Sjedinjene Američke Države. I tu počinje i završava se cela priča.”
(Večernji/Globus)
