Predvidljivo, intervencija ruskog predsednika Vladimira Putina u Siriji je iznenadila Zapad. Iako izgleda da Zapad shvata neposredne Putinove ciljeve, i dalje ostaje nejasno kako se oni uklapaju u širu strategiju Rusije.
Pored održavanje sirijskog predsednika Bašar al-Asada što je god duže moguće, ruska intervencija se zasniva na dugoročnom naporu Rusije da trajno projektuje pomorsku i vazdušnu moć u Evropi, a ne samo na Bliskom istoku. Moskva je dugo tražila pomorske baze na Kipru i Crnoj Gori.
Eskalacija ruskog vojnog prisustva u Siriji potvrđuje i produžava strateški značaj kontrole celog Crnog mora, koje Moskva može da koristi kao bazu za projektovanje svoje moći, da održava strateški uticaj i sprovodi robusnu diplomatiju širom Balkana i Levanta, kroz kombinaciju oružja i desantnih operacija u inostranstvu.
Moskva takođe pokušava da stvori koaliciju, ako ne i blok, proruskih šiitskih ili anti-sunitskih alavitskih država koje mogu da se suoče sa SAD i njenim saveznicima. Ovaj blok ima za cilj da natera Vašington da prizna Rusiju kao ravnopravnog igrača na tom terenu i da mu da pravo veta nad politikom Sjedinjenim američkim država i njenih saveznika na Bliskom istoku.
Nije slučajno da ovaj savez Irana, Iraka i Sirije savršeno odgovara frontu za bojkot Kempdejvidskog sporazuma iz 1979, poslednje velike inicijative SSSR-a na Bliskom istoku.
Partnerstvo koje Moskva cementira sa Iranom u svetlu iranskog nuklearnog sporazuma sa Vašingtonom i ostalim zapadnim državama, ima za cilj da na Bliski istok proširi koncept zamrznutog konflikta, poznat iz Evroazije.
Ruska politika izgradnje baze u Siriji i boravak njenih vojnika pokazuje odlučnost Kremlja da zadrži Asada na vlasti. Ali, to u suštini nije operacija protiv Islamske države, jer je Putin je već rekao da se ruske kopnene trupe neće boriti sa ISIS. Umesto toga, oni će se boriti protiv drugih Asadovih neprijatelja.
Putinov plan za koaliciju je da se u suštini sve sunitske države bore protiv sunitskih ekstremista, u korist Irana i njegovih saveznika, Asada i libanskog Hezbolaha. Pojedini izvori vrde da Moskva olakšava kretanje terorista iz Severnog Kavkaza u Siriji i Irak, da se ne bi borili u Rusiji. Moskva nastavlja da libanski Hezbolah snabdeva oružjem kroz Siriju i Iran, čak i kada trguje sa Izraelom i insistira da se na Zapadnoj Obali dovede Hamas na vlast.
Ipak, strategija Moskve na Bliskom istoku nije samo vojna. Prodaja ruskog oružja ide ruku pod ruku sa nastojanjima da se utiče na energetske projekte u Alžiru, Iranu, Iraku, Libiji, Siriji, Turskoj i na Kipru.
Rusija jasno traži da ima presudnu reč u vezi energetike u Evropi i pokušava da ubedi Saudijsku Arabiju da sarađuje u podizanju cena energije. Ovaj splet prodaje oružja, energetskih sporazuma i projekcije vojnih snaga ukazuje na širu strategiju sa vidljivim geopolitičkim ciljevima.
Turska, NATO saveznik, takođe oseća ruski pritisak. Kada Rusija završi izgradnju svoje baze u Siriji, Turska će biti uhvaćena u sendvič njene dominacije u Crnom moru, i pomorska i vazdušne moći na jugu. Pošto bilateralni razgovori u vezi energije zapinju, Moskva sada uvodi nove načine pritiska na Tursku. Pogled na turske vojne nabavke i planove za uvoz oružja ukazuje na to da je Ankara reaguje, ali ne želi da o tome razgovara sa ostalim članicama NATO-a.
Intervencija Rusije u Siriji i pokazuje njenu spremnost da hitro iskoristi taktičke mogućnosti i da nametnu svoju inicijativu kao bolju. Ranije, Moskva je bila spremna da pritisne Iran ukoliko bi to dovelo do američkih koncesija u Evropi. Putin sada očekuje da će idejom anti-ISIS koalicije izboriti skidanje sankcija i popuštanju u Ukrajini.
SAD i evropske diplomate mogu da shvate ove elemente ruske strategije, ali i dalje izgledaju nesposobni da na to efikasno odgovore - ni vojni ni politički. Pod ovim okolnostima, nije čudo što je Moskva uhvatila Zapad u spuštenom gardu.
(Stiven Blank/Atlantic council - priredio M. Đorđević)
