Kada na radiju čujem neku stvar iz devedesetih, pa makar i od R.E.M ili Nirvane, meni obično bude muka. Taj „mračni srednji vek“ moje generacije poništio je skoro svaku ideju u koju sam verovao od rođenja. Iz bedaka me obično izvadi sećanje na trojke iz Atine, kucanje preko Sabonisa, Paspaljev trofej... posebno na feštu u Atini i kasnije na čuveni doček ispred skupštinske terase.Tada je dvanaest momaka koji su ludo igrali basket donelo više sreće i radosti ovom napaćenom narodu od svih tadašnjih smrdljivih i pokvarenih političara. Od nikad neprevaziđene fešte, kada je 100.000 ljudi u transu pevalo „Igra rokenrol cela Jugoslavija“, prošle su, verovali ili ne, dve decenije. Šta se u međuvremenu zaista promenilo, da li je moguće da se i dalje najviše raduje kada neko od naših sportista, baš u inat celom svetu, pokaže da je Srbin bolji od Amerikanca, Nemca ili Rusa? U žabokrečini koju nazivamo našim životima nema mnogo mesta za drugi optimizam. Čak je i moja desetogodišnja ćerka primetila da se na ulicama retko sreće osmeh.... ubijeni smo u pojam. Repriza proslave iz 1995. zakazana je za 2. jul. Eto prilike da ponovo zaigra rokenrol, ali ne cela, već samo deo Jugoslavije.
