Ovo je priča o Južnokoreanki koja živi na Vračaru. Kako i gde ti ljudi žive i rade, šta ovaj grad njima znači?
Bee je Južnokoreanka iz Seula koja je studirala Beaux Arts u Francuskoj, a onda je otišla u Amsterdam gde je pre 12 godina upoznala beogradskog umetnika Uroša Šanjevića. Ubrzo su dobili ćerku, pa sina, i sada žive na Vračaru. Umetnički par takođe deli zajedniči studio koji se nalazi blizu Hrama Svetog Save.
Zašto ste ti i Uroš rešili da dođete baš ovde i kako ti je bilo na početku?Uvek se pitam zašto ljudi ovde kažu zabrinuto A šta ćeš ti ovde?! što zapravo znači Koji je tvoj problem? i tako ispadne da sam ja luda što ovde živim, a mogu da biram bilo koju drugu destinaciju. Glavni razlog je taj što je moj muž Beograđanin. Probali smo i u Seulu, ali nam se nije svidelo da ostanemo zbog preterano radoholičarskog okruženja. Iako smo živeli u prelepom naselju i bili okruženi mojom porodicom, nismo pronašli mir i harmoniju koju smo tražili. Beograd je ispao kao neplanirano alternativno rešenje, posebno radi društvenih odnosa koji nisu toliko izraženi u Južnoj Koreji. Dok sam bila ovde trudna puno sam se družila sa Uroševom bakom, gledale smo zajedno turske serije i brzo sam naučila srpski jezik. Ona mi je bila velika inspiracija i podrška.
Uglavnom pričaš engleski ali ponekad dodaš koju srpsku reč i taj miks donosi poseban šarm tvom sarkazmu. Kako doživljavaš srpski jezik i kako ljudi uglavnom reaguju?
Volim sarkazam, tako sečem nepotrebno i direktno dolazim do suštine. Volim golu duboku istinu, a ne površinske slojeve.Kada odem u nabavku ljudi naravno vide da nisam odavde, ali kad počnem da pričam, svejedno im je, jer možemo da se sporazumemo. Pritom, to je znak da želiš da budeš deo jedne zajednice i da pripadaš tom društvu. Taj razlog je dovoljan da ljudi budu otvoreni. Par puta mi se desilo da neki klinci na ulici kažu čing čang čong ili vrati se u Kinu ali nisu oni krivi što su nevaspitani. Neki drugi su iskreno znatiželjni i dobronamerno postavljaju razna pitanja.
Šta ti se sviđa u ovom gradu?Kao prvo, volim status stranca, mogu da se lakše skoncentrišem na posao, ne moram da razmišljam o dosadnim stvarima o kojima bih morala da brinem da sam ostala u svojoj državi. Sviđa mi se i stil života, posebno kako se roditelji ponašaju prema deci. Prilično su tolerantni i dopuštaju im da maksimalno uživaju u slobodi. Znam da ima i ružnih priča, ali se osećam sigurno. Ne vidim nikakvu opresiju ili opasnost. Generalno, srpski maniri mi prijaju: od ustupanja u redu trudnicama, do razgovora na crvenom semaforu sa bakama…sve je to nemoguće u Južnoj Koreji jer nas je tamo mnogo tako da nikoga nije briga za ostale.
Sve je prirodno. Sada ispada da ja pričam samo lepe stvari ali ja to stvarno mislim. Ljudi nažalost smatraju da je sve ovde loše i stalno nešto kukaju…
Nisi prva strankinja koja tako nešto izjavljuje. Pored krize i mnogobrojnih problema u samom sistemu, koje je tvoje objašnjenje tog nezadovoljstva?
Pre svega je bitno spomenuti da su srbi veoma ponosni. Čim odu u inostranstvo, namerno stavljaju akcenat na svoje poreklo, i pate za otadžbinom. A dok su ovde, svi se žale i ništa im ne valja. Mada, možda to nije samo sa srbima tako: i ja kritikujem Južnu Koreu, i Francuzi kritikuju Francusku…Možda je to deo čovekove prirode, da ne ume da ceni sadašnjost ili ne zna da uživa u datom trenutku. Nekima je to verovatno i nesvesno stanje samoobmane, prave se da im je mnogo loše a u suštini nije sve tako crno. Sve u svemu, ima tu psihološke pozadine.
Kada se po tebi taj negativni osećaj pojavio? Ima li tu neke veze sa skorijom istorijom?Kolektivno gledano, ljudi smatraju da im je nešto oteto i dosta su nostalgični. Na primer, nikada nisam čula loše komentare o Titovom vremenu, i pored mnogih problema u samom komunizmu. Prema tome, kada si na vrhu a potom stravičnom brzinom padneš na dno, dolazi do raznih optužbi jer je krivac uvek neko drugi. Neko ti je ukrao prijatan život zbog političke situacije i samim tim postaješ žrtva te nagle promene. Kao da si se probudio iz prelepog sna i sve je izgubljeno. Ali ne znam kako se mlađe generacije osećaju. Uroš je bio poslednji pionir pa se seća tih vremena, kao i dramatičnog pada kada je sve krenulo nizbrdo.
Međutim, i Koreja je imala tragičnu prošlost. Po čemu se naše države razlikuju?Da, to je dosta zanimljiva paralela. Pre 50 godina je Seul bio pirinčano polje, a ja to uopšte ne mogu da zamislim od onih silnih oblakodera koji su danas tamo. Moj otac je bežao od rata tako da to nije bilo davno. Bili smo jedna od najsiromašnijih država na svetu, ali su se ljudi ubili od rada kako bi stvorili infrastrukturu, bez razmišljanja. Nisu postavljali pitanja, samo su gledali da se što pre razviju. Ali u toj trci smo izgubili kulturu i svest. U međuvremenu se na ovim prostorima sve raspalo, ali su se ljudi prepustili tome i rešili da sede i piju kafu.
Sada sam namerno malo cinična ali me zaista zanima kako uspevaju, iskreno im se divim! Bar su odlično edukovani, visokoobrazovani i imaju sofisticiran ukus koji je ostao ali se nažalost ne uklapa sa realnom sadašnjicom.
Ali kako izaći iz iluzije?Previše se očekuje da neko drugi nešto promeni. Svako treba da učestvuje u razvijanju grada, počevši od sitnih detalja kao što je čišćenje unutrašnjeg dvorišta ili parkinga. Ne postoje nikakva pravila, čak ni u poslovnom svetu – biznis je postao mambo džambo funky snalaženje ili igra ko će koga da zezne. Sve je moguće a istovremeno ništa nije moguće. Prema tome, ne znam šta ljudi čekaju, jer vlada ništa neće promeniti. Ne očekujem revoluciju, ali otklanjanje snega ispred zgrade treba da bude samoinicijativni postupak u ime kolektiva. Grad treba da je uredan, i te male promene su već dobar početak, a za njih nema nikakvog izgovora osim lenjosti!
S kim se najviše družiš, osim sa porodicom?Imam par dobrih prijatelja, ali iskreno najviše uživam sama. Posebno što mi jako smeta kada te neko ne sluša i jedino priča o sebi i ne pita te kako si ti proveo svoj dan. I kada pita to je pro forme… Nema neke razmene. A pitanje je da li ti govori o svojim problemima zato što traži savet ili samo zato što si mu potreban za istresanje te negativne energije. Ponekad se pitam u čemu bi bila razlika kada bih napustila prostor i postavila na svoje mesto neku lutku. Verovatno se ništa ne bi promenilo. Komunikacija je i uvažavanje druge osobe, nije da mi je dosadno kada mi pričaš o sebi ali bar primeti da postojim. To je kao kolektivna bolest ovde. Cenim to samopouzdanje, ali ponekad ne razumem na čemu je osnovano. Ego je opasna stvar. Verbalnu agresiju i nekontrolisani temperament povezujem sa konzumiranjem enormne količine mesa.Od kada živite u ovom stanu?Uroš je rođen ovde, kao i njegova majka. Sada mi mnogo znači ovaj stan čak i posle renoviranja, jer se prisećam trenutaka provedenim sa Uroševom bakom kada sam na neki način mogla da osetim i Jugo-miris. Nisam mogla da ga prepoznam ali sam mogla da ga otkrijem, da tačno zamislim tonove tog osećanja prošlosti kada se vreme zaustavi. Kao u starim knjižarama.Dok smo živeli u Seulu, nisam razumela zašto Urošu toliko smetaju niski plafoni i vidik na džinovske zgrade. Onda sam došla ovde i shvatila. Inače, kada nam dođu prijatelji dizajneri ili arhitekte koji vole kada je sve belo i čisto, vidimo im po facama da se zgroze jer su nam deca ižvrljala zidove! Upravo su takvi detalji meni zanimljivi.
Kako provodiš dan i koja su ti omiljena mesta u Beogradu?Osamdeset odsto mog dana provodim u ovoj kuhinji i to baš u ovoj stolici, kuvam, čistim i istovremeno radim na kompjuteru. Odem do pijace, posetim naš studio, pokupim decu iz škole, a dva puta nedeljno idem na jogu. Ne idem često u provod, tako da se moja kretanja graniče na parkić, pijacu i stan. Volim da šetam, ali posle Seula doživljavam Beograd kao dvorište. A ponekad me iznenade urbanistički kontrasti: skrenem iza ćoška i nađem se u Avganistanu! Prašina, buka, nered. Pa onda produžim, a odjednom mir i tišina.
Šta radiš kada ti preostane malo slobodnog vremena?Slobodno vreme koristim za lične projekte – pišem i sakupljam priče. Najviše mi se sviđa antropološki pristup, obožavam da posmatram obične ljude, uzor mi je Sophie Calle. Časopis Colors sam svojevremeno prevodila za južnokoreansko izdanje i uživam u njihovim tekstovima. Projekat Unexpected Happiness mi je posebno drag. U pitanju je planirana putanja za iznenađenje koje sam organizovala kada sam rešila da posetim Uroša dok sam još bila u Amsterdamu, a on već u Beogradu.
(Beforeafter.rs)
