Nož u torbu, pa u školu!

Desetogodišnjak je u školu poneo dedin pištolj! Sreća te je pištolj bio prazan, pa nije opalio dok se oružjem hvalio po školi! Četvorica srednjoškolaca izbodena nožem pred školom. Ispred gimnazije izboden otac jednog đaka! Novi Pazar, jesen 2013. godine. Ništa bolje nije ni u ostatku Srbije. U Aranđelovcu petaci prebili prvaka! U Novom Sadu đaci prebili nastavnika, šutirali putnike na stanici... Pričam prekjuče sa srednjoškolcima u Pazaru. Kažu - nož u đačkoj torbi, pa to ovde nije nikakvo čudo! Ima i onih koji u školu, uz sveske i knjige, šestar i gumicu, ubace i - pištolj! Šta će im, pitam glupo. Pa da se brane, da se hvale, da budu opasni, lakonski vele momci na ulici. Ne odobravaju, ali se i ne suprotstavljaju takvima, kažu ravnodušno. I šta sad? Šta ako neki dedin pištolj donet u školu ne bude prazan? Ili šta da onaj nož od ponedeljka uveče nije čudom, srećom, Božjom promisli, zaustavilo rebro, nego da je momak ubijen? Da i dalje okrećemo glavu, jer to se ne dešava nama. Naša deca su dobra, najbolja na svetu, a neka druga tamo nisu, pa oni to rade. Neka me razapnu posle ovog što ću napisati, ali nisu deca kriva! Krivi smo mi, društvo, država... Kad smo poslednji put, trčeći, radeći tek da preživimo, odvojili pola sata da popričamo s decom, da vidimo šta ih muči, čega se boje, šta ih boli, da li ih neko ponižava, maltretira, da li će pravdu tražiti sami? Jer, siguran sam, kakvi smo mi, takva su nam i deca! I to je stara istina. Iz porodice sve kreće, i dobro i loše! A ovamo, na drugoj strani, mogli bismo barem - a tu na čitavo društvo mislim - bar poneki dan da preskočimo u svakodnevnoj pošasti pravljenja idola deci od „opasnih momaka“, od „kontroverznih biznismena“, od „estradnih umetnica“, od opskurnih junaka raznih farmi... Možda to i da neki rezultat. Makar za početak.