"JA UBICU ZNAM" Sestrić poginule policajke Suzane o prvom ročištu: "Bio je 5 dana u bekstvu, došao potpuno hladnokrvan, bez trunke pokajanja"
Godinu i po dana nakon tragedije koja je potresla Beograd, porodica policajke Suzane Joksimović i dalje čeka pravosnažan epilog. Četrdesetsedmogodišnja Joksimović nastradala je 19. januara 2025. godine, na Bogojavljenje, kada je na nju, dok je šetala pse, u Kumodraškoj ulici na Voždovcu naleteo vozač "fijat pande". Nakon nesreće je pobegao, a uhapšen je nekoliko dana kasnije.
O bolu porodice, trenutku kada su saznali da je Suzana stradala, prepoznavanju njenog tela, ali i sudskom procesu koji je u međuvremenu poništen, za emisiju "Crna hronika" kod voditelja Luke Šindik, govorio je njen sestrić Dušan Babuder. On je otkrio detalje koje porodica i dalje teško podnosi, ali i zbog čega smatra da se borba za pravdu mora nastaviti.
Dušan se prisetio jutra kada je saznao da se u Kumodraškoj dogodila saobraćajna nesreća. U početku, kaže, ni u najgorem trenutku nije mogao da pomisli da je stradala upravo njegova tetka.
- Ja sam tog bogojavljanskog jutra saznao putem Instagrama da se nešto desilo u Kumodraškoj ulici. Nigde nije zvanično pisalo ni inicijali, ni pol, ni bilo šta. Otišao sam do mojih i rekao: "E, nešto se desilo u Kumodraškoj, ako se budete čuli sa Suzanom, jednostavno pitajte da li neko iz komšiluka ili šta se desilo, da li poznajemo tog nekog?" Ni u jednom trenutku nisam slutio da bi to mogla da bude ona. Posle pet-šest minuta došla je policija i rekla da MUP radi neku proveru za Suzanu Joksimović. Ni tada nisam pomislio da se nešto strašno dogodilo, jer sam znao koliko je ona bila sposobna i spremna i koliko niko ko ju je poznavao nije mogao da nasluti da bi njoj moglo nešto tako da se desi - ispričao je Babuder.
Kako je naveo, porodica je tek nakon nekoliko pokušaja da kontaktira Suzanu počela ozbiljno da sumnja da se dogodilo nešto loše.
- Deda je zvao šest puta, telefon je zvonio do kraja, a ona se nije javljala. Policija je otišla i meni je to bila prva sumnja da se nešto desilo. Ja sam najbliži iz naše porodice koji je provodio vreme sa njom. Bukvalno me je gledala kao svog sina, a mnogi njeni prijatelji kažu da sam njena kopija kada me pogledaju. Zato mi je bilo jako sumnjivo, ali i dalje nisam hteo da prihvatim najgore. Šaltao sam po portalima, tražio da li ću negde videti njene godine, inicijale, pse. Onda me je pozvala njena prijateljica, plačući, i pitala: "Šta se to desilo sa Suzanom?" Kada sam video da se na portalu navodi "S. J., policijski službenik, dva psa", znao sam da nema dve takve osobe u tom delu Kumodraške. Tada sam shvatio da je to ona - rekao je Dušan.
Vest je, kako kaže, doživeo kao potpuni šok.
- U tom trenutku se više ničega ne sećam. Pao mi je mrak na oči, znam samo da sam pao na vitrinu. Moji su mislili da ih zezam, da lupetam gluposti. Zvao sam majku i obavestio je. Moj brat je, recimo, tek stigao u Lisabon, radio je međunarodni transport, i kada mu je rečeno šta se dogodilo, promenio je tri leta da bi došao u Mladenovac i prisustvovao svemu - prisetio se Babuder.
"Nisam mogao da prepoznam tetku"
Posebno težak trenutak za porodicu bilo je prepoznavanje tela. Dušan kaže da je znao da će prizor biti strašan, ali da nije mogao da bude spreman za ono što ga je čekalo.
- Došao sam kući, zatekao komandira njene jedinice i dvojicu kolega. Oni su bili bledi, bili su na prepoznavanju i nisu mogli da prepoznaju koleginicu sa kojom su proveli 25 godina, radeći svakog dana po 12 ili 24 sata. Kada su mene videli, nisu mogli da slušaju ni da više nema njihove koleginice, a kamoli da gledaju mene i njenu porodicu. Izašli su napolje i plakali. A onda je došlo ono najteže, prepoznavanje njenog tela. Majka i ja smo bili tamo i ja jednostavno nisam mogao da prepoznam tetku koju znam 28 godina, od dana kada sam se rodio. Znao sam šta me čeka i znao sam da neću videti tetku onakvu kakvu sam poznavao, ali sam morao. Mnogi su mi govorili da ne idem i da je treba pamtiti onakvu kakva je bila čitavog života, ali ja sam smatrao da moram da uradim to da bih imao još više snage da istrajem u borbi da čovek koji je to uradio dobije maksimalnu kaznu - rekao je Dušan.
Suzana je, kako je ispričao, čitav svoj profesionalni život provela u policiji. Bila je član jedinice za obezbeđenje određenih objekata i ličnosti, a tokom karijere je obezbeđivala i brojne strane državne zvaničnike.
- Naša porodična želja bila je da bude sahranjena u svečanoj uniformi Ministarstva, jer je uglavnom takve poslove radila. Čuvala je strane političare kada su bili samiti kod nas, obezbeđivala Edija Ramu u Falkenštajneru, Putina i druge velike i značajne političare koji su dolazili u region i Evropu. Međutim, za svečanu uniformu je trebalo uzeti mere i sašiti je, a za to nije bilo vremena, pa smo je sahranili u uniformi njene jedinice. Ali ona pre svega nije bila samo policajac. Bila je nečija ćerka, nečija tetka, nečija sestra. Svirala je klarinet, pevala, igrala košarku, proputovala deo sveta i celu Evropu kroz klarinet i KUD. Bila je čak i šef orkestra u Katiću. To je bila Suzana koju smo mi poznavali - rekao je Babuder.
Govoreći o sudskom procesu, Dušan je opisao i prvi susret sa optuženim. Kako tvrdi, njegovo ponašanje dodatno je pogodilo porodicu.
- Sećam se prvog ročišta. Deda je insistirao da dođe, iako smo pokušavali da ga odgovorimo jer smo smatrali da nema šta tamo da traži i da ne treba da prolazi kroz to. Ali njegova želja je bila takva i nismo mogli protiv toga. Ja ubicu znam, ispostavilo se da se poznajemo iz nekog društva. Pre sam išao na partizanove utakmice, a dvojica njegovih drugara koji su ga čekali da dođe na prvo ročište mene su prepoznali i više se nisu pojavili. Ne znam da li zbog griže savesti ili nečeg drugog. Samo znam da je to prvo ročište bilo izuzetno teško, jer je on bio potpuno hladnokrvan i nije pokazivao pokajanje - rekao je Dušan.
Pet dana bio u bekstvu
Babuder je posebno govorio o trenutku kada je optuženi, nakon što mu je sudija dozvolila da se obrati porodici, izjavio saučešće i rekao da mu je žao.
- Kada je rekao da nam izjavljuje saučešće i da mu je jako žao, u meni je sve to paralo uši. Hteo sam da ga pitam: "Ako ti je žao i ako mi izjavljuješ saučešće, zašto si pet dana bio u bekstvu? Zašto nisi stao da pružiš pomoć?" Razgovarali smo i sa profesorkom koja je radila obdukciju i pitali da li je postojala mogućnost da je Suzana preživela da je on stao i pružio pomoć. Međutim, nije je ubio na licu mesta. Udarac je bio toliko jak, Suzana je pala direktno licem na asfalt, a unutrašnji organi su joj popucali od siline udarca. Njoj, nažalost, nije bilo spasa. Zato mi je posebno teško palo to što je on rekao da mu je žao, a nijednog trenutka nije pokazao pravo pokajanje - ispričao je Babuder.
Prema njegovim rečima, prvostepenom presudom vozač je osuđen na ukupno šest godina zatvora, nakon što su mu kazne objedinjene, ali je presuda kasnije poništena.
- Sudija mu je presudila pet godina za ugrožavanje bezbednosti saobraćaja i dve godine za nepružanje pomoći, a onda mu je kazna objedinjena u šest godina, jer je otac maloletnog deteta. Čak je i sama sudija rekla da nijednog trenutka nije videla pokajanje na njegovom licu ili u govoru, da mu je istinski teško zbog onoga što se dogodilo. On joj je na to odgovorio: "To je vaše mišljenje." To je dovoljno govorilo o njegovom stavu - rekao je Dušan.
Vest da se suđenje vraća na početak porodica je, kako kaže, veoma teško prihvatila.
- Za poništenje presude saznao sam od našeg advokata M.R. On je javio majci, a ona meni, pošto tada nisam bio u Srbiji, da sve ide ispočetka. U tom trenutku nam nije bio jasan razlog. Šta tu nije jasno? On je nju udario, ona je poginula, nije stao i pet dana je bio u bekstvu. Čemu ponovno suđenje i ponovni stresovi za moju porodicu i za sve nas? - naveo je Babuder.
Kako kaže, porodicu je posebno teško pogodilo ponovno prolazak kroz detalje nesreće i veštačenja.
- Prvo ročište je bilo katastrofa i tek nas čeka nastavak svega toga. Bili su veštaci sa Saobraćajnog fakulteta, radili su proračune, slušali smo matematiku i fiziku, kako se šta dogodilo, šta je ko izračunao. Za nas je to bilo izuzetno mučno. To je trošenje vremena, zdravlja i svega ostalog, a sada ponovo prolazimo kroz stvari za koje je nama potpuno jasno šta se dogodilo - rekao je Dušan.
Na pitanje kako će porodica izdržati novi sudski proces, Babuder kaže da nema jednostavan odgovor. Najveći teret, prema njegovim rečima, nosi njegova majka, koja je gotovo sve vreme prisutna u postupku.
- To ne znam. Moja majka je osoba koja je najviše učestvovala u svemu i najviše se borila iz cele naše porodice. Brat radi posao van države, međunarodni transport, ja nisam u Srbiji tako često, a tetka nema vremena za sve to. Majka je jedina iz naše porodice koja je u Beogradu i jednostavno ne može da pusti da suđenje krene, a da ona nije tu i da ne bude prisutna - rekao je Babuder.
Za porodicu su, kako je posebno naglasio, najteži bili trenuci kada su na suđenju gledali snimke nesreće i istovremeno posmatrali ponašanje optuženog.
- Za nas je najmučnije bilo gledanje snimaka. To je bilo baš najteže. I onda u tom trenutku pogledam okrivljenog i on nijednog trenutka ne pokazuje nikakvu empatiju prema onome što se dogodilo. Ja ne znam, meni ne bi bilo dobro ni da povredim životinju, a kamoli da ubijem čoveka, živo biće koje ima porodicu. Ne mogu da razumem da neko posle svega može da sedi i da ne pokaže nikakvu emociju - zaključio je Dušan Babuder.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
