Takav bolan muk odavno nije prekrio ovo mesto, kažu meštani. Nesrećnu devojku na večni put ispratili su majka Emina, otac Nebojša, deda Zoran, rodbina i komšije. Skamenjeni od bola koji ih je zadesio prisutni su nemo zurili u kovčeg dok su im suze nekontrolisano lile niz lice. Ugasio se jedan mlad život, pupoljak koji nije stigao ni da se rascveta.- Priča se da je taj nesrećnik od njenog muža tražio u oproštajnom pismu da ih sahrane zajedno. A koji bi roditelj to dozvolio, posle tako svirepog ubistva. Zorana je bila još dete bre, nije ni počela da živi. Ne postoji dovoljno dobar razlog da nekom oduzmeš život. Nema opravdanja niti neko može utešiti roditelje koji dete kući vrate u kovčegu. Mene duša boli, ne smem ni da zamislim kako je njima - priča poznanik porodice nastradale Zorane.
Sagnute glave i sa ogromnim bolom u duši prisutni su kao poslenji pozdrav spustili bukete cveća na grob nesrećne devojke.
- Ima li nešto lepo da zadesi ovaj kraj. Šta nas je to snašlo, samo tuga i bol, polave, smrt, bolest... Dokle više - komenatriše jedan starina pored puta u Đeraću.
