- Pre krvavog pira Siniša je došao u kafić. Prišao mi je, rukovali smo se. Posle nekog vremena se vratio. Povikao je i počeo da puca. U prvi mah mi je delovalo kao da je manevarska municija, da samo plaši goste u kafiću. U tih prvih nekoliko sekundi niko nije ni bežao ni vrištao, a onda je nastao pakao - potresenim glasom priča Isidor Sučević, koji je te fatalne večeri u Žitištu kao konobar pomagao svom prijatelju, vlasniku kafića „Makijato“.Sučević je zajedno s gostom Milanom Majkićem uspeo da savlada Sinišu Zlatića nakon što je krvnik rafalom iz „kalašnjikova“ ubio svoju bivšu suprugu Dijanu Zlatić i njenih četvoro prijatelja, a ranio 22 gostiju.
- Ubio mi je prijatelje Stevana Jojića i Vladimira Mijatovića. Zlatić je stao pored mene kod šanka i odatle počeo da puca. Posle prvog rafala koliko god sam mogao povukao sam ga rukom i on je ispustio pušku, u tom trenutku nisam znao da li je ispraznio ceo rafal, ali nakon što je ostao bez „kalašnjikova“ počeo je da beži - priča Isidor u neverici.
- Scene koje sam tada ugledao ne mogu se opisati. Tek kad sam ujutro došao kući, shvatio sam šta sam uradio - skromno će heroj Žitišta. On navodi da je ubijeni Vladimir zamenio smenu na poslu kako bi se u kafiću video sa Isidorom i Stevanom, koji je u nedelju trebalo da se vrati za Švedsku. Isidor je izneo Vladimira na rukama kako bi ga odvezli u bolnici, a Stevan je tada još bio pri sebi i govorio je.Hitna pomoć, koja je iz Žitišta prevozila ranjene goste kafića do bolnice u Zrenjaninu, nije bila usamljena u tom poslu jer su im se u pomoć priključili i meštani.- Svakom od njih bilo je bitno samo da se ranjeni što pre prevezu kako bi dobili adekvatnu pomoć. Povređeni su dozivali i molili da im se pomogne. Držali su se za noge i ruke, a krvi je bilo na sve strane... - kaže sagovornik Kurira.
KonobarJAUCI I ZAPOMAGANJESlobodan Davidović, konobar u kafiću „Makijato“, kaže za Kurir da su mu slike krvavog masakra još uvek pred očima. Kaže da je nešto slično dosad viđao samo na televiziji ili u filmovima:- U prvi mah sam pomislio da su petarde. Tek kad sam ponovo čuo rafalnu paljbu, a potom ciku, vrisku i pravi stampedo, shvatio sam šta se dešava. Sve je trajalo možda minut-dva. Na sve strane je bila srča. Krvava tela posvuda. Jauci. Zapomaganje - nevoljno se Slobodan prisetio mučnih detalja.
Preživeli pakaoBOJANA, DRŽI SE!Božo Davidović iz Žitišta herojski se poneo kobne večeri:- Na podu sam ugledao ranjenu devojku s velikom prostrelnom ranom u butini. Bez razmišljanja sam je podigao i krenuo da nađem automobil. Rukom sam pritiskao krvavu ranu. Rekla mi je da se zove Bojana, da je iz Novog Sada i da je došla kod drugarice. Na zadnjem sedištu sam je držao kako ne bi iskrvarila. Kolima jednog inspektora prebacili smo nju i još jednu devojku u 25 kilometara udaljen Zrenjanin. Stalno smo ih bodrili da će biti sve OK - ispričao je Božo.KAO RATBojan Kukolj i Milan Brkić su obavestili meštane o katastrofi u „Makijatu“:- Bili smo blizu muzike. Đuskali smo. Krenuo sam prema toaletu i u magnovenju ugledao pušku. Usledio je rafal. Refleksno sam zalegao, a onda video da su neki ljudi skočili na čoveka koji je pucao. Istrčao sam u pravcu ulice i vikao na prolaznike da beže. U tom trenutku nisam znao da li je jedan čovek pucao ili možda ima još naoružanih lica. Delovalo je kao da je ratno stanje.
