Najnovije vesti

NASTANAK I HIJERARHIJA  ZEMUNSKOG KLANA!  Šiptar i Kum krali su sirotinju, a onda su počeli da SEJU SMRT! Spasojević je vikao: MI SMO NAJBOLJI... ALI SVI SU BILI U PARANOIČNOM STRAHU!
Foto: Kurir

ANATOMIJA ZLA!

NASTANAK I HIJERARHIJA ZEMUNSKOG KLANA! Šiptar i Kum krali su sirotinju, a onda su počeli da SEJU SMRT! Spasojević je vikao: MI SMO NAJBOLJI... ALI SVI SU BILI U PARANOIČNOM STRAHU!

Crna Hronika

Još 1997. Dušan Spasojević i Mile Luković su sve lične stvari držali u dva zavežljaja napravljena od čaršava. Ništa drugo nisu imali. Samo tri godine kasnije biće nemilosrdne ubice, na čelu najjačeg kriminalnog klana koji je hladnokrvno sejao smrt svakom ko bi im stao na put! Iza sebe su imali državu, u liku Milorada Ulemeka Legije, komandanta Jedinice za specijalne operacije, državne oružane formacije!

 

Njihov upliv u kriminalni milje datira s početka devedesetih... Iz rodnog Retkocera u opštini Medveđa, Dušan Spasojević, kojeg su zbog mesta rođenja nazivali Šiptar, stigao je u Beograd 1993. Za svojim najboljim drugom iz detinjstva, koji mu kasnije postaje i venčani kum, takođe iz Medveđe, ubrzo dolazi i Mile Luković Kum. U Beogradu su odmah počeli sa sitnim krađama.

 

Zbog prirode krivičnih dela među policajcima su imali bednu reputaciju. Bora Banjac, bivši načelnik UBPOK, navodi jedan primer:
- Uhapsili smo ih ‚95. zbog obijanja automobila na parkingu kod VMA. U to vreme su tamo smeštani ranjenici iz BiH, a većini je rodbina dolazila iz unutrašnjosti ili iz inostranstva. Ostavljali su na parkingu automobile, često s torbama punim stvari, jer nisu mogli da ih vuku u bolnicu. Tu su ove bitange obijale vozila i krale stvari ljudima koji su došli da posete ranjenike! Barabe, to je bilo toliko odvratno...


Slomljeni otac


Ova slavna epizoda Spasojevića i Lukovića dogodila se samo pet godina pre nego što će postati nedodirljiv centar moći u Srbiji. Ni narednih godina ne uspevaju da se odlepe od dna kriminalne lestvice. Početkom 1997. na Biljanu Radovanović, u to vreme zamenika okružnog javnog tužioca u Beogradu i kasnije tužioca Četvrtog opštinskog javnog tužilaštva, poseban utisak ostavila je slika iznajmljene sobe u kojoj su uhapšeni:

 

 

- Memljiva prostorija, jedan stari orman i dva kreveta. Sve lične stvari držali su u dva zavežljaja napravljena od čaršava. Ništa drugo nisu imali.

Nekoliko dana pošto je u novinama objavljeno policijsko saopštenje o hapšenju Spasojevića i Lukovića zbog razbojništva, kod Biljane Radovanović došao je otac Mileta Lukovića u pratnji jedne devojke. Potresen informacijama iz novina, želeo je da od tužioca lično čuje da li je to tačno i da li je moguće da je njegov sin obrukao sebe i porodicu:
- Šta reći ocu koji je čitav život čestito radio da bi deci priuštio nešto bolje od onoga na šta je sam naučio? Da mu je sin došao u Beograd kako bi preprodavao drogu? Da ga je policija već nekoliko puta hapsila? Ali, morala sam da mu kažem da je sve tačno.

Nedugo po odlasku iz Beograda otac Mileta Lukovića je bez oproštajne poruke izvršio samoubistvo.

 

Uspešni cinkaroši

 

Kao sitne kriminalce, Spasojevića i Lukovića pod svoje okrilje prihvata Ljubiša Buha Čume, za kojeg su prodavali drogu, uglavnom u Zemunu i Novom Beogradu. Posle prvog privođenja zbog preprodaje narkotika policajci su sa ovim dvojcem sklopili dogovor - puštanje na slobodu moraće da nadoknade cinkarenjem drugih dilera narkotika. Pukovnik policije Mile Novaković navodi primer:
- Neko vreme su bili neformalna veza policiji, jer nikad zvanično nisu registrovani kao takvi. Kasnije, kad su postali ozbiljni dileri, podmetanjem droge pokušali su da dobiju poene kod policije i da istovremeno eliminišu konkurenciju. Jednom su Albancu, vlasniku cvećare na Kalenić pijaci, poturili drogu u kutiju pored radnje, oko 100 grama lošeg heroina. Međutim, bilo je providno, inspektori su to shvatili istog dana. Drugi put su zajedno s Miladinom Suvajdžićem zvanim Đura Mutavi namestili u Novom Sadu sitnog dilera. Takav način ponašanja im je postao praksa i izrasli su u majstore manipulacije.

Nastanak „zemunskog klana“ ni na koji način se ne poklapa s vremenom dolaska Spasojevića i Lukovića u Beograd. Prema svedočenju uhapšenih pripadnika klana, 1993. uz Spasojevića su se nalazili samo njegov kum Mile Luković i, povremeno, Nikola Bajić.

Družina se tek od 1997. postepeno uvećavala. Priključili su im se braća Aleksandar i Miloš Simović, Milan Jurišić, braća Fiškal iz Požarevca, Ninoslav Konstantinović... Dušan Krsmanović je, prema izjavi datoj policiji, Spasojevića upoznao 1997, kad je „čuo priče da on radi za državu i da obezbeđuje političare“. U samo nekoliko godina vođe kasnije formiranog klana stiču ogroman kapital i visoke pozicije u kriminalu.

„To samo kod nas može da se desi, da neko za tri godine postane milioner i ozbiljan centar moći u državi. Teško je to objasniti. Njima su pisali silne prijave, ali sve za sitna dela“, kaže Biljana Radovanović, u to vreme zamenik okružnog javnog tužioca.
 

Druženje u Surčinu

 

Praktično nepoznati u širem kriminalnom miljeu do 2000, Spasojević i Luković uspevaju da oforme najmasovnije kriminalno udruženje u Srbiji, pojedini policajci veruju - i u ovom delu Evrope. Da paradoks bude veći, kratkotrajna istorija „zemunskog klana“, posmatrana kroz delatnost njegovih predvodnika Duće i Kuma, ni približno nije impresivna kakvom su je sami prikazivali. Sasvim drugačiji utisak važio je za Ljubišu Buhu Čumeta i njegov „surčinski klan“.

„U mom kafiću u Surčinu sedeli smo tih godina i družili se Dušan Spasojević, Mile Luković, braća Simović, Vlada Budala, Đura Mutavi, Milan Jurišić, Bagzi, Zoran Vukojević... Omogućio sam Spasojeviću da ‚radi‘ sa automobilima koje smo registrovali preko Belog Manastira. Na tom poslu je zaradio 120.000 maraka. Kad se spojio s Legijom, tada je počela njihova kriminalna aktivnost“, ispričao je kasnije kao svedok-saradnik Čume.

Adresa s koje su vođe „zemunskog klana“ odskočile u visoki kriminal nikako nije bila Šilerova ulica u Zemunu, gde su Spasojević i Luković izgradili srbijansku verziju hacijende za svoje porodice i sastajalište pripadnika klana, već Čumetova „Kotobanja“ u Surčinu. Uostalom, tamo su preneli i većinu oružja ukradenog 5. oktobra 2000. iz policijske stanice Stari grad. Za ubistva koja su potom počinili uglavnom Sretko Kalinić i Mile Luković upotrebili su upravo ukradene „kalašnjikove“.


Preuzimanje veza

 

Uspon ove grupe kakvu je javnost upoznala s proglašenjem vanrednog stanja posle ubistva premijera Đinđića 12. marta 2003. trajao je tek nepune dve godine. Zamagljivanje pozadine snaženja ove grupe i njen ekspresni uzlet do nivoa „partnera“ državnim institucijama zasniva se na netačnom određivanju vremena njenog nastanka, te vešto izbegnutim podacima o pravom mestu formiranja. Stasavanje klana objašnjivo je dvema činjenicama. Prvom - Spasojevićevim postepenim preuzimanjem poslova i kontakata od, u međuvremenu, potpuno zaboravljenog koji je vodio Čume. Drugom, podjednako važnom činjenicom - partnerstvom Spasojevića i Milorada Ulemeka Legije, koji je zvaničnim državnim statusom u klan uneo ogroman broj pratećih veza i, ako se za tim pokaže potreba, pretnju fizičkom silom koju je predstavljao JSO.


Skandiranje u kući


Spasojević je imao običaj da šeta po kući s pištoljem u ruci i viče: „Mi smo najbolji!“ To mu je postao svojevrstan poklič.


Jačanjem uticaja u srpskom podzemlju, Dušan Spasojević, vođa „zemunskog klana“, počinje da sprovodi teror među svojim potčinjenima. Suprotno idiličnoj slici o nekom jedinstvu u bandi, stvarnost je bila znatno drugačija.

Spasojević je podređenima zabranjivao da odlaze s porodicom na more, svakodnevno im je davao zadatke da ne bi bili bez obaveza, određivao mesečne plate shodno položaju u organizaciji - šefovi regiona od 1.000 do 3.000 maraka, batinaši po 500 maraka. Najbolje od njih, a to je bila grupa od 15 članova, nagrađivao je pravom da dobiju stan, kupe ili sagrade kuću.


Nikad bez pištolja


Najmlađi među njima Dušan Krsmanović u svedočenju je opisao hijerarhiju unutar klana:
„Neko je imao pravo glasa, neko nije, a i među njima je bilo razlike. Glavni je bio Spasojević, pa onda Mile Luković i Miloš Simović. Recimo, Spasojević kaže Milošu šta treba da se uradi, a potom on prenosi ostalima. Miloš je rukovodio svim akcijama od 2000. do 2003. Saša Pejaković iz JSO uvek je bio u Spasojevićevom obezbeđenju i završavao sve što je ovaj tražio. Zoran Vukojević je bio sa Spasojevićem u prijateljskim odnosima još dok je radio u zemunskom SUP, a onda mu je bio šef obezbeđenja.“

 

Krsmanović je naveo i da ga je često pretresalo Spasojevićevo obezbeđenje kada je odlazio u Šilerovu. Lukovića, Miloša i Aleksandra Simovića ili Vladu Budalu nisu nikada pretresali.

Čak i u dnevnoj sobi, gde su stajala četiri monitora i prikazivala situaciju oko kuća, Spasojević, Luković i njihovi telohranitelji držali su pištolje u ruci ili na stolu. Spasojević je imao običaj da šeta po kući s pištoljem i viče: „Mi smo najbolji!“ To mu je postao svojevrstan poklič.

 

Članovi klana bili u paranoičnom strahu

 

„Spasojeviću je moć udarila u glavu. Stalno je pričao da ćemo prvo da ubijemo ovoga, pa onoga, uglavnom, stalno je pominjao da neko treba da se ubije. Govorio je: ‚Mi smo država u državi, moćniji smo od države‘ i prosto je ubedio članove klana u tu moć“, svedočio je Miladin Suvajdžić.

Atmosferu u klanu pukovnik policije Novaković opisuje:

„Svi su bili u konstantnom, užasnom strahu. Dnevno su se plašili za život. Spasojević što je naredio - likvidacije njihovih ljudi, napravio je monstruozno. Čitava ekipa je znala šta će se desiti nekom ko pobegne, počne nešto drugo radi ili hoće da izađe iz njihovog kruga. Marka Petrovića su ubili zbog neke izmišljene priče da je planirao da otme Spasojevićevu ćerku dok je on bio u zatvoru.“

 

„Najbolji drugovi“

 

S Petrovićem su najbolji drugovi bili Milan Jurišić i Dušan Krsmanović, njastavlja Novaković:

- Baš njima je Spasojević naredio da likvidiraju Petrovića. Njegovim najboljim drugovima. Petrovićevo telo umotali su u vreću, stavili u ogromnu torbu kupljenu na buvljaku i odvezli se do šumice kraj auto-puta naspram aerodroma. Telo su bacili u pripremljenu rupu i zakopali ga. Pronašli smo telo posle Krsmanovićevog priznanja, inače ga nikada ne bismo otkrili. Strašno šipražje, iako s puta ne izgleda tako. Na glavi mu je ostao peškir koji su mu obmotali da krv ne bi mnogo curila. Svukli su ga skroz, samo u gaćama je ostao, pored njega su bacili kesu s disketom i njegove patike. Ništa više. Tako je teško i ružno bilo videti kako su ga spakovali... Kao kera!“

foto: Privatna Arhiva


Neposredan dokaz o interesovanju DB za kriminalce Radoslav Lukić Lule, svojevremeno načelnik Centra državne bezbednosti Beograd, dobio je još 1972, uoči odlaska predsednika SFRJ Josipa Broza Tita u posetu nekadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj.

Prosleđena mu je depeša sa zahtevom da hitno proveri izvesnog Ljubu Zemunca. Pošto u to vreme DB nije imao svoju evidenciju, Lukić je informacije potražio u beogradskoj policiji. Tek pošto se setio da je kao odredište pomenut Frankfurt, nedoumica je, uz pomoć žene koja je vodila evidenciju, rešena - to je onda Ljubomir Magaš.

 

Titovo putovanje

 

„Ljuba Zemunac posle toga jeste bio angažovan, ali ne znam tačno na koji način. Najverovatnije je pre Titovog dolaska u Nemačku trebalo da u tamošnjem podzemlju proveri da li neko nešto sprema. Zauzvrat su naši mogli da garantuju da mu neće praviti probleme u traženju ‚političkog‘ azila u Nemačkoj, jer je to bio jedini način da tamo legalno ostane. U to doba su se kriminalci angažovali isključivo po odluci države, prvo u užem krugu, pa se to prenosilo dole, državnoj bezbednosti. Za svakog od njih angažovana su trojica operativaca. Međusobno to nisu znali, svako je imao svoj segment rada, a isključivo je šef imao potpuni uvid u kompletne informacije i znao pravi razlog provere“, ispričao je Lukić.

Ljuba Zemunac

Kako je država koristila, bolje reći zloupotrebljavala kriminalce, objasnio mi je inspektor beogradske policije koga je poznanik iz DB zamolio da mu za akciju u inostranstvu predloži dvojicu sposobnih razbojnika.

„Pozvali su ih u DB i objasnili im da bi iz sefa u kući koji se nalazi u određenoj sobi iza slike na zidu trebalo uzeti poverljiva dokumenta i doneti ih ovde. U sefu su se još nalazili novac i nakit, ali to DB nije zanimalo, pa je taj plen trebalo da bude nadoknada njima dvojici za urađeni posao. Rekli su im da vlasnici kuće, bračni par, određenog dana neće biti u kući, da neće biti ni čuvara, već samo dva psa u dvorištu, koje će morati da ubiju. Kriminalci su upali u dvorište, ubili pse, ali u kući su naišli na čuvara i bez razmišljanja ga likvidirali. Međutim, i pored preciznog plana kuće koji su dobili u Beogradu i kompletne premetačine koju su izvršili, sef nisu uspeli da pronađu. Po povratku su ih u DB optužili da su upropastili dugo planiranu akciju, ali njihov katastrofalni neuspeh prošao je bez težih sankcija pošto su ‚pokazali dobru volju da pomognu državi‘. Ubicama čuvara ni na kraj pameti nije bilo da se DB poigrao s njima, niti su bili u mogućnosti da saznaju šta se zaista desilo. Dobijeni zadatak su, zapravo, u potpunosti obavili, iako toga nisu bili svesni. Nikakav bračni par nije bio vlasnik kuće niti je u njoj postojao sef, a kamoli važna dokumenta“.

 

Skriveni tragovi

 

Navodni čuvar koga su likvidirali bio je pravi vlasnik kuće, emigrant koji je organizovao neprijateljske akcije uperene ka Jugoslaviji i jedina meta celog plana. Akcija DB je izvedena a da niko nije mogao da nasluti da ovdašnja tajna policija stoji iza ubistva, jer su sve činjenice s mesta zločina ukazivale na klasično razbojništvo. Čak i da su kriminalci nešto zabrljali, da ih je strana policija otkrila tokom razbojništva ili nakon njega, ko bi im poverovao da su u pljačku krenuli u dogovoru sa jugoslovenskim DB, a imali su dosijee pune razbojništava!

 

(Kurir.rs / Vojislav Tufegdžić)

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...